Strah kao faktor u odnosima između velikih sila

U ljudskom društvu, a samim tim, i u svetskom poretku, pravila diktiraju oni koji se nalaze na vrhu. I to nije ništa novo. Poznato je da su svi hegemoni tokom istorije težili, ne da poštuju pravila, već da ih kreiraju. To je svojevremeno radila Portugalija. Radili su to i Španci, a naročito, Britanci, tokom dana najveće kolonijalne imperije u istoriji. Danas, ulogu „dirigenta“ igraju Sjedinjene Američke Države sa svojim saveznicima (pre svega, Evropskom unijom i Japanom).

Monroovu doktrinu, politiku izolacionizma koju su praktikovali do Drugog svetskog rata, koja se temeljila na jednostavnim postulatima „da se Amerika neće mešati u unutrašnje stvari drugih država i da druge države ne smeju da se mešaju u unutrašnja pitanja Amerike“, zamenili su intervencionizmom u globalnim razmerama. Razloge za tako nešto, pre svega, treba tražiti u eksploataciji istorijskog trenutka.

S jedne strane, Amerika, kao jedna od sila pobednica i zemlja čiji je ulazak u sukobe prelomio dalji tok Drugog svetskog rata, želela je da se nametne kao kolovođa posleratnog sveta. Sa druge strane, značajnu ulogu je odigrao ekonomski momenat, jer su političke vođe SAD ustanovile da im se više isplati da vrše prevenciju velikog sukoba, nego da saniraju posledice.

Razlog tome su iskustva iz  Prvog i Drugog svetskog rata, kada su američke trupe naknadnim, skupim manevrima pokušavale da stabilizuju situaciju. Naravno, pomoć koja je pristizala sa one strane Atlantika nije bila deo altruističkih osećanja, niti je bila „džaba“.

Kako primećuje Noam Čomski, čuveni Maršalov plan, nije imao za cilj bezuslovnu obnovu Evrope, već je u značajnoj meri determinisao putanju kojom će evropske zemlje ići, jer su njime konvertovani zahtevi evropske privrede.

Modifikovanoj evropskoj industriji, koja je do tada bila pokretana pretežno ugljem,  sve značajnija će postajati nafta, što je trend koji će omogućiti američkoj strani prostor za uslovljavanje i dominaciju.

Trumanove dileme

Objašnjavajući ophođenje političkog vrha SAD tokom sukoba u Koreji (1950-1953.), on navodi da je tadašnji predsednik Truman stalno insistirao na ograničenim dejstvima američkih trupa, sve u strahu da ne isprovocira Staljina.

Sa druge strane su dolazile slične vibracije. Strah od nuklearnog sukoba je bio veliki. Nekoliko godina ranije, u vreme „projekta Menhetn“, Sovjeti su putem svojih obaveštajnih kanala saznali da se stvara novo, destruktivno oružje, ali i pored toga, sigurno da ih je zaprepastila destrukcija Hirošime i Nagasakija kada je svanulo atomsko doba.

Zbog toga su otpočeli svoj nuklearni program, koji će rezultovati konstruisanjem najmoćnije termonuklearne bombe ikad detonovane, takozvane Car (Tzar) bombe, čija je eksplozija 30. oktobra 1961. ušla u istoriju kao najsnažnija. Otpočela je trka u naoružanju.

Dve strane nisu potcenjivale jedna drugu, naprotiv, bile su svesne potencijalnih posledica nuklearnog sučeljavanja, i zbog te svesti su bile oprezne. Taj trend ograničenih, ponekad bojažljivih poteza je nastavljen i tokom sukoba u Vijetnamu.

Istina je da su američke trupe koristile drugi vid oružja za masovno uništenje (hemijsko oružje, pre svega narandžasti agens, koji je uzrokovao sušenje šuma, useva itd.), ali nijednog trenutka na dnevni red nije došla eventualna upotreba nuklearnog arsenala. Kubanska kriza, događaj koji je prodrmao svet septembra 1962. godine je samo pokazao kakvo psihološko dejstvo ima blizina neprijateljske nuklearne bojeve glave.

Taj efekat je još veći kod onih nacija koje karakteriše nizak nivo tolerancije na gubitke, a u tu grupu spadaju SAD, zbog činjenice da ova zemlja, izuzev Građanskog rata, nije doživela oružani sukob na svojoj teritoriji. (Zbog toga su Amerikanci sve do 11. septembra 2001. godine, stradanje ljudi na drugom kraju sveta percipirali kao redovnu, ne previše uznemirujuću pojavu.)

Elem, Sovjeti su stacionirali bojeve glave na Kubi, što je bio svojevrsan odgovor na slične postupke Amerike, koja je svoje rakete srednjeg dometa pozicionirala u Italiji i Turskoj 1959. godine. Kriza je rešena diplomatskim putem, ali je ostala opomena i nauk. Ili ipak nije ništa naučeno?

Ukrajinski konflikt

Savremeni događaji u Ukrajini, sa svim svojim političkim epifenomenima, sugerišu da ima dosta istine u čuvenoj izreci Zbignjeva Bžežinskog (iako bi on verovatno pokušao da izbegne njenu upotrebu u kontekstu ukrajinskog rata) da „istorija može biti svedena na farsu, ukoliko teži da služi političkom cilju“. Moć je, strogo relativno, uravnotežena. Šta je sa strahom?

Nakon izbijanja rata u Ukrajini, pitanje moći ruske i proruske strane, i onih koji su se svrstali u suprotni, antiruski tabor, jeste pitanje koje se često potencira u medijima kao stvar od ključne važnosti za budućnost sveta. Ipak, još značajniji momenat je nivo straha koji osećaju akteri konflikta. Oružani arsenal kojim raspolaže Rusija, kao i onaj kojim raspolaže Zapad, davno je prevazišao nivo koji može da bude potencijalno katastrofalan po svet.

Nuklearno oružje, kao najočiglednija i najmoćnija vrsta oružja za masovno uništenje, makar ono strategijskog tipa, nije selektivno kada je razaranje ili izbor žrtve u pitanju. U tom ratu, stradaju svi. Strah od toga da li će ruski predsednik Vladimir Putin „pritisnuti dugme“, čime će na neku od ključnih tački u lancu komandovanja NATO-a, lansirati interkontinentalnu balističku raketu sa nuklearnim bojevim glavama, predstavlja realan faktor u donošenju odluka zapadnih činilaca u pogledu intervencije u Ukrajini.

S promenom vlasti u Americi i povratkom Donalda Trampa na mesto predsednika, javnost može steći utisak da su neki drugi motivi presudnije uticali na intenziviranje napora ka postizanju mira, ali je strah od eskalacije sasvim sigurno jedan od glavnih činilaca za tako nešto. Uostalom, totalno uništenje nikome ne ide u prilog. Makar bi tako trebalo da bude.