Evropska unija sada je skoro 100 odsto zavisna od uvoza litijuma, koji je neophodna za energetsku tranziciju, a prema podacima Evropske komisije očekuje se da će potražnja za litijumom u Uniji porasti 12 puta do 2030., što će povećati i njegovu cenu, piše bečki dnevnik „Standard“.
Litijum postoji ne samo u Australiji, Kini ili Čileu, već i u Evropi – u Španiji, Portugaliji, Finskoj, Nemačkoj, Srbiji i Austriji. Ta nalazišta imaju za cilj da pomognu EU da stekne novu nezavisnost u snabdevanju litijumom u budućnosti i tako unaprede energetsku tranziciju.
Ali, nije samo od nedavnog ponovnog otvaranja rudnika Rio Tinto u Srbiji – gde se navodno nalazi jedno od najvećih nalazišta litijuma u Evropi – došlo do otpora stanovništva prema novim rudarskim projektima, jer je nekoliko projekata, uključujući i onaj u Austriji, više puta odlagano poslednjih godina, podseća Standard postavljajući pitanje – da li bi energetska tranzicija u EU mogla da propadne zbog prepreka za iskopavanje litijuma?
Stručnjak za rudarstvo na Rudarsko-metalurškom univerzitetu u Leobenu Mihael Tost za „Standard“ kaže da je u poslednjih nekoliko decenija, Evropa masovno smanjila rudarstvo iz ekonomskih razloga i predala ga tamo gde je jeftinije.
U zemljama poput Australije, Čilea, Kine i Argentine, koje zajedno sada proizvode više od 95 odsto svetske količine litijuma.
To je delikatna zavisnost, jer je litijum trenutno neophodan za evropsku energetsku tranziciju, jer je bez njega proizvodnju električnih automobila i većine baterija trenutno teško zamisliti.
Podstaknuta proizvodnjom baterija i povećanjem prodaje električnih automobila, globalna potražnja za litijumom se utrostručila od 2017. do 2022. godine, pokazuju podaci Međunarodne agencije za energiju, dok se, prema podacima EK, očekuje da će potražnja za litijumom u EU porasti 12 puta do 2030. godine.
To bi, dodaje list dalje, moglo i da poveća cenu litijuma.
Osim toga, geopolitičke tenzije nastavljaju da tresu globalna tržišta sirovina, što takođe ugrožava uvoz litijuma u Evropu.
Kako bi se tome suprotstavilo, rudarstvo bi sada trebalo sve više da se vrati u Evropu, prema planovima EU, koja želi da do 2030. sama pokrije najmanje 10 odsto svoje godišnje potrošnje litijuma i sama preradi najmanje 40 odsto metala, dok nove litijumske projekte takođe treba brže odobravati.
Ali, primećuje „Standard“, u ovom trenutku izgleda da su planovi proširenja novih rudnika litijuma u Evropi skoro svuda zastali.
Navodi se primer severne Portugalije, gde treba da se iskopa dovoljno litijuma za pola miliona automobilskih baterija godišnje, ai stanovnici godinama protestuju protiv izgradnje rudnika.
Slična je situacija i u Srbiji, gde ljudi nedeljama izlaze na ulice protiv planiranog rudnika litijuma australijsko-britanske kompanije Rio Tinto, koji EU i Nemačka, zajedno sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, sada ponovo žele da poguraju napred posle dve godine zastoja. A i u Austriji se, gde se pretpostavlja da ima 30 miliona tona litijumske rude ispod Koralpa u Koruškoj, rudarski projekat australijsko-američke kompanije ‘European Lithium’ godinama ne pomera, dodaje se.
Projekte usporava, osim nedostatka društvenog prihvatanja, pre svega ekonomska efikasnost, kaže Tost, navodeći da se ne može svako nalazište jednako efikasno kopati.
„Pravi se razlika između nalazišta Tier 1 i Tier 3. Nalazišta prvog reda su ona gde se litijum može kopati u velikim količinama, tokom dugog vremenskog perioda i po niskim troškovima. Takvi rudnici su i dalje ekonomični čak i sa niskom cenom litijuma od 5.000 evra po toni“, navodi on.
Rudnik Rio Tinto u Srbiji, na primer, nalazi je nalazište Tier 1.
U Tier 2 nalaziština, sa druge strane, cena litijuma ne bi trebalo da padne ispod 25.000 evra po toni, tako da kompanija i dalje bude profitabilna. Cena tone litijum karbonata trenutno je oko 15.000 evra po toni. Cena je prošle godine pala za 80 odsto nakon prevelike ponude.
„Nalazište litijuma ispod Koralpa je depozit od 2 do 3“, kaže Tost i dodaje da je to jedan od razloga zašto je teško pronaći investitore za projekat.
Većina nalazšta u EU su nalazišta od drugog do trećeg reda, a njihovo rudarenje je obično povezano sa mnogo većim rizikom nego sa onima prvog reda.
Ipak, konstatuje se u analizi, društveno prihvatanje igra važnu ulogu.
„U Srbiji, na primer, stanovnici strahuju da bi rudnik mogao da zagadi zemljište, reke i vodu za piće. Neki poljoprivrednici oko rudnika takođe strahuju od eksproprijacije. A na litijumskom projektu na Koralpi u Austriji, neki ljudi su takođe zabrinuti za snabdevanje pijaćom vodom ako izvori presuši zbog miniranja“, dodaje „Standard“.
Tost ukazuje da „uvek kruže glasine i zablude o rudarenju litijuma“.
„Na primer, tokom rudarenja nema radioaktivnih materija. Pogrešna je i ideja da, na primer, će pejzaž oko rudnika u zapadnoj Srbiji u krajnjoj liniji podsećati na lunarni pejzaž, jer se radi o podzemnoj rudarskoj operaciji u kojoj se šupljine ispod zemlje popunjavaju zaostalim materijalom nakon rudarenja. Godinama se radi na tome da se rudarstvo učini što nevidljivijim. Ali, na kraju, svaka rudarska operacija ima uticaj na životnu sredinu“, kaže on.
Međutim, neke kompanije već rade na metodama za ekstrakciju litijuma na ekološki prihvatljiviji način u budućnosti.
Kompanija „Vulkan Enerdži“, na primer, izvlači litijum iz Oberrajngrabena pumpanjem vruće termalne vode koja sadrži litijum. Tamo se litijum ekstrahuje posebnim procesom i toplota se ponovo koristi za grejanje ili proizvodnju električne energije.
Kompanija kaže da planira da proizvodi dovoljno litijuma za proizvodnju 500.000 električnih automobila godišnje od 2027. godine.
Alternative kao što su natrijum-jonske baterije koje ne zahtevaju litijum takođe bi mogle postati važnije u budućnosti.
„Natrijum-jonske baterije su veoma obećavajuće i veoma su blizu komercijalizacije“, ukazuje za „Standard“ stručnjak za baterije na Austrijskom institutu za tehnologiju Markus Jan.
Jedini nedostatak je što gustina energije nije tako visoka kao kod litijum-jonskih baterija, pa sa istom veličinom baterije, električni automobili sa natrijum-jonskim baterijama imaju kraći domet od onih sa litijum-jonskim baterijama.
Jan predviđa da će litijum nastaviti da igra dominantnu ulogu u baterijama najmanje narednih pet do 10 godina – i da će se koristiti nekoliko godina duže čak i sa dobrim alternativama.
Ovo čini još važnijim recikliranje sirovina.
Do 2030. godine, Evropska unija želi da dobije 15 odsto svojih potreba za litijumom recikliranjem.
„Efikasnost reciklaže trenutno nije ni približno tako visoka kao, na primer, olovne baterije“, primećuje Jan.
Problem je što trenutno ne postoji standardizovani metod reciklaže jer ni baterije nisu standardizovane.
„Postoji mnogo različitih tipova baterija i različitih hemija ćelija. To takođe u velikoj meri smanjuje efikasnost reciklaže. U budućnosti mora postati lakše rastaviti baterije električnih automobila od ćelije baterije do cele baterije. Tada je takođe moguće povratiti 60 do 70 procenata litijuma i na kraju možda time uštedeti otvaranje jedan ili dva dodatna rudnika litijuma“, kaže Jan.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
