Učinilo mi se da su se penzioneri iz Zemlje izlazećeg sunca prilično obradovali što će sa njima tokom naredna dva i po sata putovati i dvojica novinara. Svoju, valjda radost, iskazali su odmah, čim je voz krenuo uz Šargan.
Gotovo kao po komandi povadili su fotoaparate i počeli slikati novinare, čas jednog, čas drugog, pa se onda pojedinačno slikati sa novinarima, pa pričati na engleskom, japanskom, francuskom, rukama, nogama, mimikom…
– Ej, ljudi, pa nismo mi glumci i političari! – opomenuo ih je kolega, ali Japanci nisu prestajali da škljocaju aparatima i da nešto komentarišu…
– Gle, svi imaju fotoaparate koji kod nas koštaju po najmanje 500 evra, a nose "sindikalne" cipele od pet evra! – primeti kolega, a Japanci primetiše naše fotoaparate od po 139 evra.
Ogromni vam seljaci
Priznajem, nikad nisam preterano simpatisao Japance. I zbog toga što mnogo rade i zbog toga što su toliko brzi u tehnologiji da ih čovek ne može pratiti. A kako je krenulo putovanje, svi su izgledi bili da će se moj jaz prema mravima sa Istoka još više produbiti. Još kad je kolega pomenuo tu patetičnu paralelu:
– Što ti je život: japanski penzioneri putuju svetom i uživaju, a naši ne mogu jednom u pet godina da odu u neku banju o svom trošku. Još im i penzije zamrzli!
Huktao je voz uz Šargan, čitavih 25 kilometara na čas, ili skoro 15 puta sporije nego što japanski "shikansen" (voz velike brzine) juri od Tokija do Osake.
– Našao sam na internetu Šargansku osmicu. Znam mnogo o njoj. Pitajte me, sve ću vam reći! – poskoči Kazajoši Ouči (68), vođa puta, i poče da priča i o Mokroj Gori, i o Studenici, i o Sarajevu, Mostaru, Kotoru, i još nekim mestima kojima je zajedno sa svojim prijateljima prošao tokom sedmodnevne ture Balkanom.
– Šta je na vas ostavilo najveći utisak na Balkanu? – ote se logično pitanje.
U očekivanju da pomenu lepote starih gradova, manastira, mostova, baščaršijske golubove i ćevape, romanijsku jagnjetinu ili beogradske splavove, Kazajoši i još dvojica njegovih prijatelja započeše posve drugačiju priču. Japansku, logičnu:
– Najviše su nam se svidela neka mala mesta, pogotovo sela kroz koja smo prolazili. Gledali smo kako i sa čim ljudi rade, kako imaju neka zanimljiva rešenja u poljoprivredi i građevinarstvu. Mnogo su nam zanimljivi i ljudi. Svi su veliki i vrlo su srdačni… – objašnjavao je Kazajoši, a njegova prijateljica Takako Jamanako dodavala je malo i o balkanskoj hrani.
– Ima lepih jela, ali sva su mnogo teška. Dva puta me boleo stomak u Sarajevu i jednom kad sam jela pečeno meso. Uh – žalila se Takako.
Gore, pri vrhu Šargana, blizu stanice Jatare, voz je malo usporio prolazeći pored grupe radnika koji su uz vatricu razmenjivali flašicu… Japanci su im mahnuli, a zbunjeni radnici otpozdravili…
Onda su Japanci nešto pričali na japanskom i klimali glavama. Shvatio sam: divili su se srpskim radnicima koji su u šarganskim vrletima, po pravom mrazu, ispijali ljutu rakiju i možda psovali život i Austrijance koji su 1916. godine započeli gradnju pruge preko Šargana.
Borovi kao manekeni
– Kako je u Japanu, ima li krize? – upitasmo Japance.
Prvo je Kazajoši odmahnuo glavom, pa potom naše pitanje sa engleskog preveo na japanski. Svi su odmahivali glavom. Kazajoši je još nešto dodao na japanskom, a njegovi zemljaci su još brže odmahivali glavom.
Trenutak kasnije, desilo se ono što sam i slutio: jedna Japanka je ponišanila prstom u moj fotoaparat i nešto govorila.
Balkanska turaŠef Šarganske osmice Milosav Karaičić kaže da su Japanci skoro najčešći strani gosti u Mokroj Gori.
ZA GODINU DANA 1.000 JAPANACA: Milosav Karaičić
– Agencije iz Hrvatske i Slovenije, koje dovode japanske goste na ture po Balkanu, kao obaveznu tačku na tom putu imaju Mokru Goru.
Samo prošle godine imali smo više od 1.000 Japanaca, a ove godine do kraja leta ovde će se smenjivati japanski turisti – kaže Karaičić. |
– Šta kaže? – raspitah se kod Kazajošija.
– Kaže da je takav imala pre deset godina!
– Kažite joj da je moja baba imala iste cipele kao ona pre 40 godina! – vratih istom merom, a kolega me potapša po ramenu.
Ali, Kazajoši nije preveo. Lukavi su Japanci. I fini. Voze se, a ništa ne piju, ne puše, ne galame, ne svađuju se. Samo rašire karte i studiraju, pa dohvate fotoaparate… Čini mi se da su svaki borić na Šarganu snimili…
Tačno u 13 časova, po redu vožnje, voz se vratio na stanicu u Mokroj Gori. Japanci su, naravno, pogledali i satove i ponovo dobroćudno klimali glavama.
– Kasni 20 sekundi. Strašno! Žaliću se šefu stanice – rekoh Kazajošiju.
– Ne! Sve je u redu. Vožnja je fantastična, pruga je lepša neko neke u Indiji i Argentini, sve je super! – reče Japanac i pruži ruku.
Odbio je poziv na domaću rakiju. I na pivo. I na komplet lepinju.
– Ovi Japanci i žive po sto godina – 40 godina rade, a kad odu u penziju još 40 godina putuju po svetu i uživaju! – zaključi kolega.
Ostali naši zaključci nisu za štampu!
Počast uskim prugamaKad je voz, tačno u 10.30 krenuo put Šargana, Japanci su kao po komandi pogledali u svoje satove i potom narednih pet minuta dobroćudno klimali glavama, verovatno izražavajući divljenje tačnosti srpske železnice. – U Srbiji svi vozovi kreću na vreme! Kad jedan voz kasni, mašinovođa i šef stanice dobiju otkaz, a često se desi i da izvrše samoubistvo – objasnih jednom Japancu. On me tapšao po ramenu i nešto govorio na japanskom. Ponašao se kao vojnik. Valjda je to bio njegov način da izrazi divljenje i oda počast srpskim mašinovođama i šefovima stanica… Kad bi znao istinu… |
