“Srbija nema prava da oprosti NATO”

U Vranju postoji „ulica smrti“, Pržarska, duga oko kilometar i po, i u svakoj kući bar neko oboleo od kancera. Samo ovo je dovoljno podsećanje da Srbija nema prava da oprosti NATO osiromašeni uranijum bačen tokom agresije 1999. na našu zemlju, kaže advokat Srđan Aleksić koji će 16. oktobra imati prvo ročište za dve tužbe protiv Alijanse.

Aleksić je pravnu bitku protiv NATO pakta, kako otkriva, počeo iz ličnih razloga: majka mu je umrla od posledica osiromašenog uranijuma kao i mnogi rođaci iz sela Buštranje, kod Vranja.

I NATO priznao

NATO je sam priznao da je bombardovao Pljačkovicu i četiri sela blizu granice sa Severnom Makedonijom, a kako kaže Aleksić, bombe sa osiromašenim uranijumom su tu padale svakodnevno. Stanovnici su, međutim, kasnije saznali da je zemlja kontaminirana, a tek 2005. je Vojska Jugoslavije izvršila dekontaminaciju.

Ovaj niški advokat ističe da se u pravnim postupcima koje je pokrenuo ugleda na rimskog advokata Anđela Fjore Tartalju koji već godinama uspešno zastupa italijanske vojnike obolele od kancera nakon što su službovali u BiH i na Kosmetu, a takvih je skoro 8.000. Oko 400 njih je umrlo od posledica kancera, a Tartalja je do danas dobio 330 pravosnažnih presuda nakon što je dokazao vezu između osiromašenog uranijuma i njegove štetnosti po zdravlje tih ljudi.

On otkriva i novi detalj: da je pre desetak dana doneta odluka na nivou Ministarstva odbrane Italije koje više ne osporava posledice delovanja osiromašenog uranijuma, o čemu će prilikom posete Srbiji govoriti Tartalja i doktorka Rita Čeli. Reč je o doktorki koja je veštačila i u dva slučaja koja vodi Aleksić – za pukovnika Dragana Stojičića preminulog od raka i Kseniju Tadić iz Beograda, takođe bolesnu od kancera, kod kojih je ustanovljena 500 puta veća količina osiromašenog uranijuma od uobičajenih doza.

Italijansko iskustvo

– Želim da ono što je Tartalja uradio u Italiji pokušam da uradim kod nas pred našim sudom. S obzirom na to da je Italija članica NATO smatram da bi naš sud to odlučio mnogo lakše ako imaju čoveka koji je to uspeo u Italiji da obrazloži, ali i da upotrebimo i njihove lekare. Mi po zakonu o parničnom postupku možemo ako kod nas ne postoji institut ili institucija koja može da veštači po specifičnom pitanju da koristimo veštačenje u Italiji, Evropi ili bilo gde. Ali voleo bih da sve to radimo u Srbiji jer jedno veštačenje u Institutu za nano tehnologije u Torinu košta 350 evra – objašnjava Aleksić, ističući da je siguran u uspeh.

Kao jedan od problema za masovnije privatne tužbe protiv NATO navodi sudske takse: u Francuskoj primera radi košta 20 evra po tužbi, dok je to u Srbiji 97.000 dinara, a u slučaju žalbe duplo.

– Dakle, više hiljada evra treba jednom građaninu da ima u rezervi. A vama se javilo 3400 ljudi. Suština je u tome da radimo na način koji je dokaziv na Zapadu i da upotrebimo njihovo oruđe ovde. Ne želim samo ja to da radim. Mogli bi da dođu mlađi advokati da ovo zajedno pokrenemo – poručuje Aleksić.

Dr Radomir Kovačević, toksikolog i dugogodišnji direktor Centra za radiološku zaštitu, pravnu borbu Aleksića vidi kao prvu lastu ali ističe da to što on radi ne sme da bude lasta nego mora da bude jato i zalaže se za to da se u taj posao uključi i država.

Koliko je bačeno osiromašenog uranijuma

Kovačević podseća da je NATO municiju sa osiromašenim uranijumom primenio 1991. u Iraku, zatim u ratu u BiH oko Hadžića a onda 1999. u agresiji na SRJ. Kako kaže, o tome je objavio više od 300 stručnih radova i monografiju prevedenu na više jezika.

Podsetio je i da su o tome objavljena četiri izveštaja raznih ekspertskih timova, uključujući i Unep (Program zaštite životne sredine UN), a da su tek u četvrtom, u kom su učestvovali i stručnjaci iz Srbije, izneti tačni podaci.

– Ovaj izveštaj je tačno pokazao šta je nađeno, uključujući to da je detektovan uranijum u vazduhu, a utvrđeno je i prisustvo plutonijuma. Morali su da priznaju da su ispalili 31.000 projektila, to je oko devet tona. Naša vojska tvrdi da je to 45.000-51.000 projektila, što je 15 tona. Ruski izvori govore da je ispaljeno oko 90.000 projektila, ili negde oko 30 tona osiromašenog uranijuma – navodi Kovačević.

Najugroženije lokacije

Kad je reč o najugroženijim lokacijama, naš sagovornik kaže da kad je 2001. vršena dekontaminacija poluostrva Luštica, NATO je prvi put bio iskren i dao tačne kvote gde je tamo ispalio više od 400 projektila.

– Mi smo u prvom aktu našli 103 cela projektila i fragmenata sa 38 kilograma. Tada smo konstruisali neke kovčežiće obložene olovom i kasnije je to dopremljeno u Vinču. Ja sam onda prešao na jugoistok Srbije, iste godine. A Crnogorci su još u dva akta izvadili 383 projektila, dok je 17 ostalo negde u moru. Prošlog leta poslali su mi slike dva projektila koja su ronioci pronašli – navodi Kovačević.

Iznosi i podatke o prisustvu osiromašenog uranijuma kod brojnih ljudi koje je pregledao na kontaminiranim lokacijama. U selima kod Vranja nalazili su, kako kaže, prosečne vrednosti od 36-231 nanogram po litri mokraće, a nije dozvoljeno nimalo.

– Pamtim u selu Borovac čoveka majstora čija je koncentracija bila 3.759 nanograma po litri mokraće, to je 3,7 miligrama. Ne verujem da je taj čovek odavno živ. To su upravo koncentracije urana koje smo našli kod naših oficira iako su koristili kompletnu opremu –  kaže toksikolog. Dodaje i da je uticaj tih aktivnosti i veliki broj stručnjaka iz njegovog tima koji su preminuli od karcinoma, te se tako, kako kaže, ne može govoriti samo o „ulici smrti“ u Vranju nego i šire.

Na podsećanje da iz NATO poručuju da imaju imunitet na osnovu sporazuma koji su svojevremeno potpisali sa Srbijom, Srđan Aleksić kaže da se ne mogu činiti zločini nad civilnim stanovništvom upotrebom municije sa osiromašenim uranijumom čime je zatrovano 60 generacija, a da se ne odgovara.

Nema imuniteta od ratnog zločina

– Nijedna zemlja na svetu ne može nikom da daje imunitet od ratnog zločina. Ako je neko to uradio, zagadio nam životnu sredinu, stari rimski postulat kaže: ko štetu čini dužan je da je nadoknadi, to se u celom svetu uči na prvoj godini prava. Ne postoji imunitet od krivične odgovornosti a pogotovu ako je u pitanju odgovornost prema civilnom stanovništvu –  konstatuje advokat.

Upitan kolika bi mogla biti odšteta onima koji tuže NATO, Aleksić kaže da su italijanski vojnici oboleli od kancera dobijali odštetu od 300.000 do čak milion evra.

– Ko može da proceni koliko košta jedan ljudski život. To je neprocenjivo. Ali postoji sudska praksa i neki iznos koji se u Srbiji plaća. To je toliko malo da ne bismo uopšte da razgovaramo. Moramo da razgovaramo o sudskoj praksi zemalja NATO. Mislim da bi bilo realno da se cene koje se plaćaju u Italiji plati i našim građanima. Ispod 100.000 evra ne treba da razgovaramo. I to je malo – smatra advokat.

Sagovornici Sputnjika na kraju odgovaraju i na pitanje da li im tužbe protiv NATO deluju kao borba protiv vetrenjača.

– Naša je dužnost ne samo prema precima, nego i prema potomcima da ovo uradimo kako treba. Ovo što pre treba jer NATO pakt nestaje i treba ga što pre naterati da plati. Nećemo da se cenjkamo, neka plate koliko plaćaju svoje pse rata – ironično kaže Kovačević i dodaje da ako budemo ćutali priznajemo krivicu.

Aleksić ističe da veruje u pravo i pravdu: „Pravda je dostižna ali treba vremena. I na pravdi treba raditi. I treba tražiti – ništa nije nenaplativo ako pošteno tražimo. Niko nam nije dao pravo da opraštamo štetu. A znamo koliko nam je štete načinjeno, i materijalne i nametarijalne.“