Ruski ubica nosača aviona (VIDEO)

„Vulkan“ je raketa koja možda ne bi postojala da Sovjetski Savez nije „prespavao“ trend povećavanja odbrambene sposobnosti neprijateljskih nosača aviona.

Crnomorska flota Rusije obeležila je 13. maja 238. godišnjicu svog osnivanja. A nešto ranije, krajem aprila, raketna krstarica „Moskva“, predvodnik te flote i glavni brod projekta 1164 „Atlant“ uspešno je protivbrodskom raketom „Vulkan“ pogodila „neprijateljski“ brod.

Tu raketu ponekad nazivaju „ubicom nosača aviona“. Priču o njoj, piše Sputnjik, treba početi iz početka.

Kako je SSSR zakasnio

Situacija sa naoružanjem raketnih krstarica projekta 1164 u mnogo čemu je jedinstvena. One su najpre bile opremane raketnim sistemom „Bazalt“ koji je predat vojsci 1975. godine. Sovjetski Savez je otvoreno zakasnio sa tim tipom naoružanja. „Bazalt“ je prilično velika protivbrodska raketa dužine veće od 10 metara i dometa do 500 kilometara.

Glavne mete takvih protivbrodskih raketa su nosači aviona. Međutim, ispostavilo se da su do sredine 1970-ih godina nosači aviona faktički prestali da se „plaše“ tih raketa. Istorijski posmatrano, odbrambeni sistemi su privremeno nadmašili mogućnosti ofanzivnih sistema.

Krajem 1960-ih godina, kada su radovi na stvaranju „Bazalta“ već biti u punom jeku, bilo je jasno da će nosači aviona potencijalnog protivnika dobiti odbrambene mogućnosti bez presedana – lovce F-14 opremljene najnovijim višekanalnim radarom i dalekometnim raketama AIM-54 Feniks. Te rakete su u stanju da istovremeno gađaju nekoliko ciljeva.

Takvi presretači, koji deluju zajedno za avionima dalekog radarskog dometa „Grumman E-2 Hawkeye“, štitili su nosač aviona od avionskih napada i krstarećih raketa na prilično udaljenim linijama – najmanje 300-500 kilometara. To je činilo uništenje nosača aviona tadašnjim sovjetskim protivbrodskim raketama praktično nemogućom misijom.

Nosač protivbrodskih raketa morao je da preduzme samoubilački korak – da se približi dometu lansiranja raketa i da ga vrlo verovatno otkriju udarne snage nosača aviona ili njegovi čuvari. Rezultat takvog otkrića je sasvim predvidljiv.

Raketa nalik lovcu MiG-21

Pojavila su se bar dva zadatka. Prvi je bio da se poveća domet lansiranja raketa kako bi se osigurao sam nosač tih raketa, a drugi se odnosio na to da su protivbrodske rakete morale da probiju protivvazdušnu odbranu nosača aviona. Rešenja su pronađena u najnovijim dostignućima tog doba – u letovima nadzvučnim brzinama i kompjuterskim tehnologijama.

Uzimajući u obzir nove realnosti u odbrani nosača aviona, vojno-industrijski kompleks SSSR-a je početkom 1970-ih godina počeo da radi na najnovijoj hiperzvučnoj protivbrodskoj raketi „Granit“, koja je po svom dizajnu podsećala na supersonični lovac MiG-21 sa delta krilom i nosila je moćnu oklopnu bojevu glavu od 500 kilograma.

Bojeva glava je ojačana da bi ona čak i nakon pogađanja rakete malokalibarskom artiljerijom brodova, nastavila let po inerciji i svejedno pogađala brod. Naravno, kao i sve rakete te klase, „Granit“ je takođe mogao da nosi nuklearnu bojevu glavu, koja bi zagarantovano uništila bilo koji veliki brod i, verovatno, deo njegovih brodova za logistiku.

Međutim, brzina od tri hiljade kilometara na sat i velika „žilavost“ nove rakete nisu bili dovoljni da prodru u ešalonsku odbranu nosača aviona.

Raketa „Granit“ napravljena je tako da bude „vrlo pametna“. To je prva raketa koja može da „komunicira“ sa drugim takvim raketama u salvi od nekoliko projektila i da koordiniše grupni napad prema jednoj ili više meta.

Veštačka inteligencija

Tokom matematičkog modeliranja utvrđeno je da istovremeni napad dvadeset nadzvučnih raketa iz različitih pravaca može da bude uspešan. Dve do tri rakete mogu uspešno da pogode glavnu metu grupe nosača aviona, a još neki deo može da pogodi i brodove za logistiku.

U principu, otprilike su tako planirani napadi nosača raketa na nosače aviona – iz različitih pravaca uz sinhronizovano vreme izvođenja napada. To je maksimalno rasporedilo snage krila nosača aviona i omogućilo da se nekoliko raketa probije do cilja. Da bi se sprovelo takvo raspoređivanje raketa nakon lansiranja, bilo je potrebno stvoriti poseban sistem upravljanja sa međusobnom koordinacijom raketa pomoću komunikacionog sistema i kompjutera koji daje komande raketama.

S obzirom da su rakete morale da „komuniciraju“ međusobno, postala je očigledna još jedna mogućnost – slanje izviđačke rakete koja, prateći na velikoj visini, periodično uključuje svoj lokator i prenosi ostalim raketama sve informacije o metama. U isto vreme, ostale rakete lete u tihom radio-režimu i razilaze se na različitim kursevima po komandama izviđačke rakete.

Ukoliko se ta raketa obori, „jato“ saznaje za to i bira novog „vođu“ prema algoritmu koji nije previše složen i tako sve do potpune raspodele meta između raketa „jata“. Nakon toga sledi završna faza – juriš na ciljeve na izuzetno malim visinama iz izvođenje protivavionskih manevara.

Testiranja raketa „Granit“ su pokazala da su konstruktori uspeli da naprave „ubicu nosača aviona“ koji je opremljen gotovo veštačkom inteligencijom.

Kako bi uništavanje ciljnog nosača aviona bilo zagarantovano, brodovi i podmornice su bili opremljeni sa najmanje dvadeset lansirnih uređaja raketa „Granit“. Salva raketa trebalo je da uništi ili onesposobi ili veliki zaštićeni brod, ili čak skup brodova koje štiti „kišobran“ savremene protivvazdušne odbrane.

Sada su „Granitima“ opremljene podmornice projekta 949A „Antej“, koje nose po 24 rakete, kao i nuklearne krstarice projekta 1144 i 114442 „Petar Veliki“ sa po 20 raketa.

Mozak „Granita“, izgled „Bazalta“

Za sistem „Bazalt“, kojim sam započeo priču, već su izgrađene i podmornice i brodovi. Da se ​​ne bi ukidali programi izgradnje, stvorena je modifikacija na bazi raketa „Bazalt“ sa novim, ekonomičnijim motorom, poboljšanim stepenom lansiranja i novim sistemom upravljanja.

Upravo je to P-1000 „Vulkan“, koji je „mozak“ (ili bar polovinu njih) nasledio od „Granita“, a izgled – od „Bazalta“.

„Vulkan“ je mogao da se koristi iz lansera „Bazalta“ i tokom modernizacije morao je da zameni te rakete na svim nosačima. Maksimalni domet „Vulkana“ je do 700 kilometara, a brzina do 2,5 maha.

Tvorcima rakete je 1986. godine dodeljena Lenjinova nagrada SSSR-a, godinu dana kasnije kompleks je predat sovjetskoj mornarici, a 1989. godine je u sastav flote ušao prvi nosač „Vulkana“ – raketna krstarica „Červona Ukrajina“, koja je kasnije preimenovana u „Varjag ”. Takva raketna krstarica nosi 16 raketa „Vulkan“ – to je njeno glavno protivbrodsko oružje.

Zatim je mogućnost da koristi tu vrstu raketa dobila i raketna krstarica „Moskva“, koja je krajem 1990-ih, početkom 2000-ih godina prošla kroz remont i modernizovana. Krajem aprila 2021. godine, kako je saopštilo Ministarstvo odbrane Rusije, krstarica „Moskva“ je prvi put u novijoj istoriji ruske flote ispalila rakete „Vulkan“ iz sistema „Bazalt“.

Dalji razvoj „Granita“ i „Vulkana“ su najnovije ruske rakete „Cirkon“ i „Oniks“ koje će biti nadarene podjednako izoštrenom inteligencijom, ali zasnovanom na najsavremenijim tehnologijama.