Preferira li Zapad Putinov pad?

Rat u Ukrajini je već srozao rusko-zapadne odnose na nivo na kojem će ih biti teško obnoviti u vreme vladavine Vladimira Putina.

Zapadnjaci oprezno balansiraju sukob sa Putinom, piše autor Mahmud Aluh (Al Džazira)
Kratka pobuna, koju je predvodio vođa „Vagner“ grupe Jevgenij Prigožin u Rusiji, pokrenula je ozbiljna pitanja o tome koliko je snažan režim ruskog predsednika i počinje li njegova snaga da bledi kao neizbežna posledica ćorsokaka u koji je zapeo ruski rat u Ukrajini.

Jedan od ključnih pokazatelja snage jednog režima, kakav je Putinov, u ratnim uslovima jeste stroga disciplina unutar bezbednosnog i vojnog sistema, kao i apsolutna dominacija predsednika nad njim. Izgleda da se ne može sa sigurnošću tvrditi da je ovaj pokazatelj prisutan posle Prigožinove pobune.

Pored toga što Putin nije mogao da spreči da sukob između Prigožina i visokorangiranih komandanata vojske izmakne kontroli, lakoća s kojom su pobunjenici preuzeli kontrolu nad južnim gradom Rostovom i marširali prema glavnom gradu Moskvi, ne nailazeći na stvarni otpor vojnih i bezbednosnih snaga, kao i navodi o dosluhu između generala Sergeja Surovikina i Prigožina, postavlja pitanja o nivou lojalnosti Putinu unutar vojnog i bezbednosnog sistema.

Rizično je govoriti da Putin gubi kontrolu kod kuće na način koji predstavlja egzistencijalnu pretnju njegovom režimu, ali pobuna je pokazala slabosti u strukturi režima u Rusiji.

Putin još uvek kontroliše situaciju unutar države

Svaki znak Putinove slabosti kod kuće, kao rezultat rata u Ukrajini, predstavlja dobru vest na Zapadu, jer većina zapadnjaka veruje da je takva slabost pokazatelj da Putin počinje da gubi kontrolu zbog neuspeha u ratu.

Oni polažu nadu u to da će ga sve veći pritisci na kraju naterati da traži izlaz kako bi se rat okončao, ili barem dovesti do raspirivanja ogorčenosti prema Putinu u nekim krugovima unutar države, posebno unutar vojnog establišmenta. Kockanje na jednu ili obe ove stvari zajedno moglo bi biti potpuno pogrešno, jer se zanemaruje pretpostavljena činjenica da je Putin još uvek dovoljno jak da zadrži vlast.

Iako je prošlo skoro godinu i po od početka invatije na Ukrajinu, pa i pre Prigožinove pobune, u Rusiji nisu postojale nikakve stvarne naznake da slabi Putinov stisak. Čak i u svetlu sumnji u efikasnosti ruske obaveštajne službe da dođe do ranijeg saznanja o planu pobune i rezultatima koje su vojska i snage bezbednosti pokazale u suočavanju s pobunom, očito je da Putin još uvek kontroliše situaciju unutar države do te mere da je u stanju da se suoči sa bilo kakvom novom pretnjom svom režimu.

Međutim, navodna slabost, koju je otkrila Prigožinova pobuna u strukturi Putinovog režima, nameće pitanje preferira li Zapad potpuni kolaps Putinovog režima kao načina da se okonča rat u Ukrajini i rehabilituje Rusija kao sila koja ne predstavlja pretnju Zapadu, kao što je to bila nakon završetka Hladnog rata. Rat u Ukrajini je već srozao rusko-zapadne odnose na nivo na kojem će ih biti teško obnoviti u vreme vladavine Putina.

Izbegavanje direktne vojne konfrontacije sa Rusijom

Ipak, napori Sjedinjenih Američkih Država da se odreknu bilo kakve uloge u „Vagnerovoj“ pobuni sugerišu da Zapad generalno ozbiljnije razmatra potencijalne rizike kolapsa Putinovog režima ili njegovog opasnog slabljenja nego potencijalne koristi koje može dobiti od toga.

S obzirom da je stabilnost zemlje kao što je Rusija usko povezana sa Putinovom moći i opstankom na vlasti, teško je poverovati da ta stabilnost ne bi bila ugrožena ukoliko Putin bude oslabljen ili prisiljen da se odrekne vlasti pod prisilom.

Već postoje neki snažni pokazatelji koji upućuju na to, dok pojedini tvrde kako Zapad u osnovi i nije sposoban da izazove kolaps u Rusiji, što je možda i istina. Osim toga, iskustvo od decenije i po turbulentnih odnosa između Rusije i Zapada pokazuje da zapadnjaci u najmanju ruku nisu težili tome da dođe do pada Putinovog režima, već su radije radili na obuzdavanju njegove neprijateljske sklonosti prema njima.

Ova strategija je ubrzo odredila dva glavna cilja:

– Izbegavanje direktne vojne konfrontacije sa Rusijom, uz ekonomski pritisak na tu državu kako bi se prisila na mir.

– Rad na slabljenju sposobnosti ove države kako ne bi predstavljala buduću pretnju ostalim susedima Ukrajine koji strahuju od ruske ekspanzije na nekadašnjem sovjetskom prostoru.

Oprezno balansiranje sukoba sa Putinom

U iskustvima turbulentnih odnosa Rusije i Zapada nema naznaka da se bilo koji od ova dva cilja može jednostavno ostvariti. Kada je NATO obećao Gruziji i Ukrajini da će mu se pridružiti 2008. godine, Moskva je odgovorila godinu kasnije napadom na Gruziju i odvajanjem Abhazije i Južne Osetije.

Zapad nije uspeo da spreči Rusiju, šest godina kasnije, da pripoji Krim. Isto tako, sankcije koje je Zapad uveo Rusiji nakon prisajedinjenja Krima nisu odvratile Putina od pokretanja rata velikih razmera protiv Ukrajine osam godina kasnije.

Iako je odgovor Zapada na trenutni rusko-ukrajinski rat snažniji u smislu širokog vojnog učešća u podršci Ukrajini i strategiji sveobuhvatnih sankcija, kao i novog proširenja NATO nakon priključivanja Finske i trenutnih napora za pristupanje Švedske, ovakav odgovor, bez obzira što je do sada uspeo da uskrati priliku Putinu da ostvari odlučujuću vojnu pobedu u ratu, još uvek nije dovoljan da izvrši pritisak na ruskog predsednika da okonča rat ili da ozbiljno razmisli o prednostima mira.

Rat je dostigao fazu u kojoj je i Rusiji i Zapadu teško da ga okončaju na način koji bi odgovarao svakoj strani.

Takođe, velika slabost mogla bi naterati Putina da pojača tempo sukoba sa Zapadom na opasan nivo kako bi sačuvao svoju vlast i povećao zavisnost od Kine. To samo po sebi predstavlja zastrašujuću noćnu moru za Zapad i SAD.

Pored toga, slabljenje uticaja Rusije na bivšem sovjetskom prostoru, kao rezultat velike slabosti Putina ili pada njegovog režima, otvara put Pekingu da popuni prazninu koja bi nastala padom ruske uloge u Centralnoj Aziji, čiji geopolitički i geoekonomski značaj raste u novom svetskom poretku koji se oblikuje usred globalne geopolitičke konkurencije.

Zapadnjaci oprezno balansiraju sukob s Putinom. Oni nastoje da oslabe ruskog predsednika tako da ne može da nastavi svoj rat u Ukrajini i da ne predstavlja buduću pretnju ostalim susedima Ukrajine. Također, paze da ta slabost ne pogorša rizike po bezbednost ruskog nuklearnog oružja i da ne učine Rusiju potpuno zavisnom od Kine. Međutim, SAD i saveznici moraće da se pripreme i za neočekivani scenario u Rusiji, zaključuje se u tekstu.