Nemačka se suočava sa nizom bezbednosnih i vojnih izazova koji bi je mogli naterati da preispita svoju vojnu doktrinu koja je na snazi gotovo sedam decenija.
Nakon završetka Drugog svetskog rata i kapitulacije Nemačke, a potom i njene podele na istočni i zapadni deo, razorena zemlja je, izranjajući ispod ruševina nacizma, započela s pokušajima izgradnje sopstvene vojske. Vojne snage su ponovno uspostavljene 1955. godine pod nazivom “Federalne odbrambene snage”.
Konfrontacija Sjedinjenih Američkih Država (SAD) i Zapada sa Sovjetskim Savezom tokom hladnog rata doprinela je oblikovanju identiteta vojske i njene doktrine u Zapadnoj Nemačkoj, na potpuno drugačiji način od doktrine koja je dominirala u vreme nacističke vojske ”Wehrmacht”. Bio je to jedan od načina na koji je Nemačka pokušala da se odvoji od svoje prošlosti i kroči nesigurnim korakom u svet pun neizvesnosti.
Odvajanje od nacističke prošlosti
Nova vojska je struktuirana tako da odgovara standardima i načelima Severnoatlantskog saveza (NATO) s ciljem odvraćanja sovjetske pretnje tokom hladnog rata. Ova doktrina nastavila je da dominira vojskom čak i nakon završetka rata i pada Berlinskog zida, budući da su prioriteti nemačke vojske ostali usmereni na kolektivnu odbranu, integraciju sa savezničkim snagama i na postizanje fleksibilne strategije odgovora. Sve ove strategije uglavnom odgovaraju ”odbrambenom stavu” i nedostaje im ”proaktivnost” i “oslanjanje na sopstvene sposobnosti”.
Tako je koncept “kolektivne odbrane” postao ključan za nemačku vojnu strategiju, do te mere da je koncept “nacionalne odbrane” izjednačen sa “kolektivnom odbranom”. Prema tome, odbrana Nemačke postala je isto što i odbrana članica NATO, i zato Nemačka nije morala da poseduje sve vojne tehnologije i oružja ako su te tehnologije bile dostupne drugim članicama NATO.
Ovako velika promena u vojnoj doktrini bila je najveća cena raspuštanja nemačke vojske i želje Nemačke i sveta koji je stajao uz nju da se prevaziđu posledice nacističke ere. Tokom Drugog svetskog rata nemačka vojska je usvojila strategiju munjevitog rata (blitzkrieg) koja se često pripisuje generalu Hajncu Guderijanu.
Ova strategija se odlikovala po brzim i koordinisanim napadima kombinovanim snagama: tenkovi, avioni i pešadija, a usvojena je i doktrina koja se zasniva na pokretljivosti, brzini i odlučujućim pobedama. Guderijanove ideje i taktika bile su odlučujuće u ključnim događajima, poput invazije na Poljsku i Francusku, kao i ranih faza operacije Barbarosa protiv Sovjetskog Saveza.
Međutim, Nemačka se danas suočava sa nizom bezbednosnih i vojnih izazova koji bi je mogli naterati da preispita svoju vojnu doktrinu koja je na snazi gotovo sedam decenija. Ove promene prisiljavaju nemačku vojsku da izvrši složene i kompleksne zahvate kako bi izmenila i preispitala mnoge od svojih ustaljenih ideja i tradicija.
Takav proces je propraćen nizom jasnih i očitih promena, a u najznačajnije spadaju nova Nacionalna bezbednosna strategija koju je Berlin najavio, povećanje budžeta za odbranu, i izgradnja prve vojne baze izvan granica zemlje po prvi put nakon Drugog svetskog rata.
Promenjivo okruženje i unutrašnja krhkost
Rastući strah od rata u Evropi ili u njenoj blizini glavni je pokretač velikih promena u vojnom razmišljanju i planiranju u Nemačkoj. Istočni deo Starog kontinenta već je bio zahvaćen sukobom pre više od decenije, kada je 2014. godine izbio oružani sukob između Rusije i Ukrajine. Rusija je pripojila deo jedne evropske države pred očima sveta, preuzimajući kontrolu nad poluostrvom Krimom.
Stvari su postajale sve gore nakon izbijanja trenutnog rata 2022. godine, kada je napadnuta cela ukrajinska teritorija, uključujući velike gradove poput Harkiva, Odese, pa čak i glavni grad Kijev, koji je na trenutak gotovo pao u ruke Rusima. Rusija je već zauzela velike delove južne i istočne Ukrajine, između ostalog i strateški važan obalni grad Marijupolj.
Istovremeno, Nemačka je otkrila da se, nakon decenija sprovođenja politike kolektivne odbrane unutar NATO i slanja nemačkih snaga i oružja van granica, njena vojska sada suočava sa nedostatkom municije, koje ima dovoljno tek za nekoliko dana odbrane u slučaju napada.
Drugim rečima, dok je Rusija svoju vojsku i ekonomiju prilagodila stalnom ratnom stanju, Nemačka nema dovoljno kvalifikovanog osoblja, opreme i kapacitete koji bi odgovarali nivou priprema na Istoku.
Nemačka vojna baza u Litvaniji
U međuvremenu, pitanje izmene “nemačke vojne doktrine” postalo je predmet sve većeg interesa. Praktična potvrda jednog “aspekta” ove doktrine došla je s nemačkim obećanjem da će izgraditi svoju prvu vojnu bazu izvan granica te zemlje. To znači prelazak sa politike “kolektivne odbrane”, “suzdržanosti” i ”zatvorenosti” na doktrinu izgradnje nemačkog sopstvenog odvraćanja odvojeno od SAD, NATO, pa čak i savezničkih evropskih sila.
Nova baza, prva koju Nemačka gradi izvan svojih granica posle Drugog svetskog rata, nalazi se u Litvaniji, u blizini glavnog grada ove zemlje. Litvanija će uložiti više od milijardu evra u bazu, što je najveće ulaganje u njenoj istoriji. Nemačka, s druge strane, očekuje da će na izgradnju baze potrošiti između 6 i 9 milijardi evra.
Baza će u početku primati približno 5.000 vojnika, uz dodatnih 800 miliona evra operativnih troškova godišnje. Nemačka i Litvanija rade na tome da se puni operativni kapacitet baze postigne do 2027. godine.
Lokacija nove nemačke baze posebno je zanimljiva, jer se nalazi u središtu prevlake – ili koridora – Suvalki koji odvaja rusku Kalinjingradsku oblast od Belorusije. Taj koridor se smatra najslabijom geografskom tačkom NATO, jer povezuje Poljsku i baltičke zemlje. Ako bi Rusija preuzela kontrolu nad ovim koridorom, Moskva bi mogla da izoluje tri baltičke države – Estoniju, Letoniju i Litvaniju od NATO snabdevanja koja dolaze iz Poljske.
Nemačka baza dolazi u sklopu vizije koju je odobrio NATO na svom godišnjem sastanku u glavnom gradu Poljske, Varšavi, 2016. godine, poznate kao “3+3”, na inicijativu Nemačke. Prema ovoj viziji, Nemačka će podržati Litvaniju, Velika Britanija će podržati Estoniju, a Kanada Letoniju, dok će SAD pružiti podršku Poljskoj. Ova strategija NATO ima za cilj jačanje prisutnosti u Istočnoj Evropi, kroz raspoređivanje multinacionalnih borbenih grupa u Poljskoj i tri baltičke zemlje.
Rusija kao najveća pretnja
Najava uspostavljanja nemačke baze poklopila se sa pokretanjem nemačke Nacionalne bezbednosne strategije (NSS) u junu 2023. Ova sveobuhvatna bezbednosna strategija pozicionira Rusiju kao najveću pretnju miru i sigurnosti u Evropi.
Strategija definiše tri ključna i osnovna koncepta: odbranu, otpornost i održivost. Takođe, definiše globalni sistem kao sistem koji karakteriše ”multipolarnost”, a Kinu opisuje kao protivnika u oblikovanju globalnog poretka, ali i kao “potencijalnog” partnera u rešavanju globalnih problema. Ova vizija se značajno razlikuje od američke, a u nekim aspektima je čak i u suprotnosti s njom.
Ovi pokazatelji potvrđuju da je Nemačka počela da preduzima samostalnije korake u oblasti odbrane. U nekoliko narednih godina postaće jasno koliko daleko je Berlin spreman da ide i hoćemo li videti veće nemačko vojno prisustvo i uticaj u ratnim žarištima širom sveta ili ne.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
