Milan Nedić, srpski i jugoslovenski general, političar i predsednik srpske vlade, rođen je na današnji dan pre 142 godine.
porenja oko njegovog lika i dela posebno su kulminirala kada je 7. decembra 2015. godine, počeo postupak rehabilitacije Nedića, pošto su zahtev za rehabilitaciju podneli Srpski liberalni savet, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima i porodica Nedić.
Tada kreće polemika u javnosti, pre svega u onom stručnom delu.
Za Alekasandra Krausa iz Saveza antifašista Srbije ovaj slučaj pokazuje da je na delu revizija istorije.
– On je kvisling, fašista i za sva vremena će to ostati. Istorija se ne može danas krojiti, ona se krojila kada je Milan Nedić bio predsednik kolaboracionističke vlade. Tad je on ušao u istoriji i ne može da iz nje izađe 70 godina posle nekim naknadnim tumačenjem – rekao je tada Kraus.
Istoričar Bojan Dimitrijević je s druge strane rekao da Nedićev slučaj umora da se gleda kroz razumevanje vremena u kome je on bio na vlasti.
– U slučaju Milana Nedića se previše insistira na žrtvama. Ono što je ključna stvar za razumevanje je da je on bio predsednik vlade postavljen u vremenu kada je ustanak u Srbiji bio najžešći, kada su represije Nemačke bile najveće, odnosno tek počinjale i kada niko u beogradskim krugovima nije želeo da se prihvati tog posla. To je jedna od ključnih stvari za razumevanje – rekao je tada Dimitrijević.
Trebalo bi podsetiti da je Dimitrijević u novembru 2015. za Radio Slobodnu Evropu izjavio da on jeste za rehabilitaciju Nedića.
„Da, ja se zalažem za rehabilitaciju Milana Nedića, ali bih više voleo da se u javnosti čuju okolnosti njegove nesrećne vlade i vremena okupacije nego da se govori jezikom osuda. Iz tog vremena treba izvući pouke. Nedić je došao na čelo okupacijske uprave, koju je uspostavila nemačka komanda u vreme kada je počinjao ustanak u Srbiji i kada su nemačke represalije počele da bivaju sve žešće. Mislim da je to bio jedan iznuđen korak. Nedić je na neki način bio prisiljen na to. Tih nekoliko meseci 1941. godine je izuzetno teško vreme. Ukoliko se to ne razume, onda se ne razume uloga generala Nedića. Mislim da se je on svesno žrtvovao za nešto što je smatrao nastavkom svoje politike, a to je da Srbiju drži, koliko je god moguće, van rata.“
El militar y político serbio Milan Nedić dando un discurso y en una reunión con Hitler (c. 1941-1944). Durante la Segunda Guerra Mundial presidiría en Belgrado un gobierno colaboracionista con los nazis. pic.twitter.com/cxRQOYYLvb
— Archivos de la Historia (@Arcdelahistori) June 17, 2020
S druge strane Milan Ristović, redovni profesor na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu rekao je 2018. godine za agenciju Beta, kada je ova tema bila i dalje aktuelna, da su Nemci u Srbiji hteli da pronađu nekog ko bi oko sebe mogao da okupi antikomuniste ali i protivnike probritanske politike izbegličke vlade u Londonu.
– Nemci su smatrali da je Nedić, kao čovek koji je smenjen sa funkcije ministra vojnog 1940. zbog memoranduma kojim je savetovao promenu tadašnje jugoslovenske politike i približavanje Nemačkoj, ličnost koja bi mogla da odgovori njihovim potrebama u Srbiji zbog svojih konzervativnih političkih stavova – rekao je tada Ristović.
On je naveo i da je Nedić kao predsednik Vlade Srbije tražio od Nemaca da zaustave ubijanje Srba na teritorijama pod kontrolom Nezavisne Države Hrvatske, mađarskih i bugarskih okupatora ali da je umesto toga, od Berlina dobio samo simbolične ustupke, poput mogućnosti isticanja srpske zastave u određenim prilikama.
Ristović je tada ocenio i da se vlada na čijem je čelu bio Milan Nedić ne može smatrati vladom u pravom smislu te reči jer nije bila samostalna u delovanju niti je imala nadležnost u svim delovima Srbije, prvenstveno u Banatu i Sandžaku.
– To je marionetska uprava koja ima zadatak da bude instrument nemačke okupacione uprave. Vlada Milana Nedića je lokalna administracija čiji je zadatak održanje mira i obezbeđenje radno-privredne eksploatacije Srbije – ocenio je tada profesor Ristović.
Naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije dr Aleksandar Stojanović izjavio je svojevremeno u intervjuu za B92.net da se za Nedića može reći da je do avgusta 1941. bio jedna krajnje pozitivna istorijska ličnost.
Ipak, kako je istakao, prenaglašeno je njegovo poređenje sa francuskim generalom Petenom, iako se Nediću ne može osporiti značajna uloga u organizovanju povlačenja srpske vojske preko Albanije i u probijanju solunskog fronta.
„Nedić je neko ko se prihvatio formiranja kolaboracionističke vlade u složenim istorijskim okolnostima sa ciljem da u izvesnoj meri zaštiti srpski narod od stradanja. Međutim, u toj vladi on je prekršio oblike saradnje dozvoljene međunarodnim pravom, svrstao se u mnogim elementima uz okupatora, uključio se u građanski rat, izvršeni su i zločini, maltretiranja dela stanovništva Srbije i to je nešto zbog čega bi njega osudio svaki sud. Nedić jeste bio kolaboracionista“.
4.02.1946.
Milan Nedić, predsednik kvislinške vlade u okupiranoj Srbiji 1941-1944. izvršio samoubistvo skokom kroz prozor u istražnom zatvoru OZN-e u Zmaj Jovinoj ulici u Beogradu.
Vlastima FNRJ izručili su ga Britanci, 1.01.1946. a saslušanje je bilo završeno 3.02.#Vremeplov pic.twitter.com/AvLu8ulLWS
— Zoran Čičak (@zorancicak) February 4, 2018
Na pitanje da li postoji nešto pozitivno što se Nediću može pripisati iz perioda dok je bio predsednik srpske vlade on je istako da bi u principu to bile samo dve stvari.
– Prva, zbrinjavanje izbeglica koje su došle iz NDH i drugih delova Jugoslavije. On ih je primio u zemlju koja je sama imala problema da se prehrani, da prehrani okupatora i da pošalje kontribucije u Nemačku koje nisu bile male. Primio je 241.000 izbeglica, po nekim procenama čak 400.000, od toga oko 40.000 su bili Slovenci. Ti ljudi su zbrinuti. Neki jesu bili zloupotrebljeni, neki su se prijavili u dobrovoljačke odrede koji su se borili protiv partizana i četnika, ali je činjenica da je tim ljudima spasena glava. Ti ljudi imaju potomstvo. To je nešto što čak ni pošteni komunistički istoričari nisu osporavali – rekao je on tada.
Druga stvar za koju se može reći da je pozitivna, naveo je Stojanović, jeste da je Nedić, iako je i sama njegova uprava sprovodila represiju i maltretirala određene kategorije stanovništva, uspeo da umanji broj stradalih u nemačkim represijama.
– Dešavalo se da kada je počeo ustanak da nedeljno bude streljano i do 10.000 ljudi. Iako je to podrazumevalo saradnju sa okupatorom, to je nešto što može da bude okarakterisano kao pozitivna tekovina, kao i to što je uspeo, doduše mnogo kasno, tek krajem 1943. da bude ukinuto pravilo 100 za jednog. Sve ostalo iz vremena kolaboracije je negativno zbog čega bi, ponavljam, Nedić bio osuđen pred bilo kojim sudom – objasnio je on tada za B92.net.
Tačku na ovu priču, čini se, stavio je Apelacioni sud prošle godine kada je pravosnažno odbio rehabilitaciju Milana Nedića. Apelacioni sud je potvrdio odluku Višeg suda u Beogradu od 11. jula 2018. godine, kada je odbijen zahtev za rehabilitaciju nekadašnjeg predsednika srpske vlade.
