Maloletne sluškinje zadovoljavaju erotske nagone sredovečnih Japanaca

U Zemlji izlazećeg sunca popularni su ugostiteljski objekti poznati pod nazivom „pabovi sa sluškinjama“. U njima sredovečne mušterije služe i razgovorom zabavljaju maloletnice odevene kao sobarice, koje goste oslovljavaju sa „gazda“, odnosno, „gospodar“.

Masivna vrata, debeli gipsani reljefi i teški stolovi koji deluju kao da su isklesani od mermera, isto kao i sjajne, dobro uglačane podne ploče. Mlada sluškinja sa simpatičnim kikicama, opasana keceljom, u kratkoj crnoj haljini koja otkriva bledunjavu kožu tankih butina.

Na ulazu u tesnih dvadesetak kvadrata ona se smeši ljubazno i s razumevanjem, spremna da strpljivo odgovori na svako radoznalo ili zajedljivo pitanje, odnosno, umiljato odreaguje na neobavezni komentar koji bi mogao da se otme sa usana zamišljenog gosta, čiji mozak s mukom obrađuje napadne vizuelne nadržaje razmetljivog, neukusnog enterijera.

Šank s nekoliko sedišta i tri stola. Meni s nešto paste, desertima i penušavim pićima. Objašnjenje o tome kako će konobarica gosta oslovljavati sa „gospodaru“, odnosno, „gazda“, o tome koliko košta boravak po satu, šta sadrži koje jelo i na koje se sve načine može ostvariti ušteda.

Za Japan u običnom životu teško ostvariv razgovor o ličnim osećanjima i željama vezanim za budućnost. Muškarci u poznim četrdesetim i pedesetim godinama koji polako u tišini ispijaju razblaženi viski dok čekaju da im se pridruže devojke koje, mada odevene poput seksi sobarica, nose frizure koje asociraju na dečju nevinost.

To je sladunjavi svet japanskih „pabova sa sluškinjama“, ugostiteljskih objekata koji nude piće i laku hranu ali za glavnu atrakciju imaju devojčice koje, odevene u izazovne haljine, golicaju maštu muškarca i, u kič enterijeru koji po pravilu imitira dvorac iz evropskih bajki, nastoje da u njemu stvore iluziju veličine i važnosti.

One to čine pružajući mu svoje vreme i pažnju, i obraćajući mu se kao gospodaru. One su tu da glumeći podređene, podatne device u razgovoru povlađuju mušterijama i tako bar delimično zadovolje njihove erotske snove, njihovu žudnju za moći i dominacijom nad ženama.

Fantazija koja se odigrava u stvarnosti

One tu ulogu obavljaju na pristojan način, ali bez pardona, odnosno, bez brige o tome da li je tu reč o objektivizaciji žene, podsticanju primitivnih nagona Frojdovskog tipa ili, čak, o besramnom zadovoljavanju pedofilnih impulsa budući da su „sluškinje“ neretko srednjoškolke, koje svojim nezrelim likom i kikama podsećaju na još mlađe devojčice.

Uostalom, feministička misao koja proliva žuč nad tretmanom žene kao muške robinje, baš kao i psihoanaliza koja „kopa“ po mračnim dubinama duše i koncept prava deteta koji moralno osuđuje zloupotrebu maloletnog tela, su zapadnjačke ideje pa, iako Japan već puno decenija trpi snažan upliv evro-atlantskih vrednosti i pogleda na svet, možda ne bi trebalo da bude čudno to što u njemu ovde-onde ume da na površinu ispliva stari sloj istočnoazijskog patrijarhalnog, muško-šovinističkog shvatanja međupolnih odnosa, koji se ne usteže da izrazi više ili manje svesnu univerzalnu želju za seksualnim posedovanjem i podjarmljivanjem.

Pogotovo ako je stvarnost, kako je to često slučaj u istočnoazijskim društvima prenapornog rada i hladnih brakova, zamorna i dosadna, pa se u frustriranoj duši neispunjenim seksualnim fantazijama pridružuje i želja za bekstvom od realnosti.

To se pretače u potražnju za iluzijom i fantazijom, a u Japanu nikad ne nedostaje preduzetnika spremih da odgovore duševnim potrebama stanovništva, makar one bile relativno devijantne ili moralno upitne.

Oni među njima koji svoju egzistenciju i bogatstvo grade na muškim fantazijama se, slično prodavcima knjiga, elektronske opreme i muzičkih instrumenata, grupišu u određenim krajevima – u prestonici Tokiju u poslednjih petnaestak godina kvart Akihabara je izrastao u Meku za obožavaoce tinejdžerske ženske lepote, bilo da je reč o skučenim salama u kojima nastupaju pubertetske pevačice ili ugostiteljskim objektima sa „sluškinjama“, gde se pored srednjoškolki mogu naći i studentkinje.

Ono što je naročito interesantno i relativno teško shvatljivo za zapadne umove naučene problematici društvenog položaja žene i izoštrene za kritiku je to da one u tim dvorcima iluzije nisu pod prisilom, već sopstvenim izborom.

Tokijski kvart Akihabara je izrastao u Meku za obožavaoce tinejdžerske ženske lepote
Tokijski kvart Akihabara je izrastao u Meku za obožavaoce tinejdžerske ženske lepote
Mlade „sluškinje“ ne samo što dobro zarađuju za svoj uzrast, već i uživaju popularnost koja im po sopstvenom svedočenju prija – mušterije im traže autograme i zajedničke fotografije, te ponavljaju posete da bi uživale u razgovoru s njima.

Neke od njih čak tvrde da im je posao imaginarne sluškinje omogućio da nadvladaju kompleks niže vrednosti, odnosno, steknu samopouzdanje, oslobode se u komunikaciji s drugima, te upoznaju psihu suprotnog pola.

Takođe, u Japanu postoji specifični kulturno-istorijski kontekst koji predstavlja plodno tlo za razvoj „pabova sa sluškinjama“ i deluje kao protivteža savremenom, feminističkom viđenju društvenog statusa žene. Reč je o viševekovnoj ugostiteljskoj tradiciji radnji koje, uz piće i jelo, za novac nude i društvo žene, koja toči alkohol i zabavlja gosta kroz intimni razgovor i pesmu, a kada su u pitanju gejše, i kroz svirku i ples.

Neobični, uvrnuti, na ivici dozvoljenog, ali popularni

Mada puno građana u Japanu ne gleda sa naklonošću na „pabove sa sluškinjama“ i smatra ih sumnjivim, potencijalnim leglom prostitucije, oni su se izborili za svoje mesto pod suncem – postali su opšte poznati deo gradskog života i subkulture „idola“, u kojoj devojke poput pevačica i foto modela prate obožavaoci spremni da plate za njihovo vreme, suvenire i slike.

„Pabovi sa sluškinjama“ privlače i strane turiste koji, čak i kad te ugostiteljske radnje doživljavaju kao iščašena mesta koje posećuju mentalno nezrele i neiživljene osobe, ipak žele da ih vide – iz radoznalosti, zato što žele da iskuse nešto što ne postoji u njihovim zemljama, odnosno, zato što žele da se upoznaju s različitim dimenzijama života u Japanu.

Neobični, uvrnuti, na ivici dozvoljenog, moralno ambivalentni – ovo su neki od epiteta koji pristaju „pabovima sa sluškinjama“ i sumiraju njihovu privlačnost.