Ko vuče konce na Balkanu?

U obraćanju javnosti, pred odlazak u Rusiju i Ukrajinu, ali i po povratku sa tog putovanja, nemački ministar spoljnih poslova Frank Valter Štajnmajer sažeto je pojasnio suštinu pregovaračkih ciljeva na relaciji Berlin–Moskva, odnosno Brisel–Moskva:

– Vreme je da sagledamo situaciju izvan okvira ukrajinske krize… Širom sveta ima problema koji iziskuju zajednička rešenja".

Inicijativa za analizu "Ruski uticaj u Srbiji" stigla iz spoljnopolitičkog odbora Bundestaga kojem je predsedavao Andreas Šokenhof (na fotografiji)

 

Ministar je pritome mislio na neophodnost usklađivanja ruskih i evropskih, odnosno zapadnih prioriteta. Šef nemačke diplomatije ukazao je da se bez dogovora sa Moskvom ne mogu rešiti problemi na Bliskom istoku, niti okončati pregovori sa Iranom o ograničenom korišćenju nuklearnih potencijala Teherana.

Ono što Štajnmajer nije pomenuo, a što će izvesno predstavljati detalj u pregovorima Rusije i Zapada o usklađivanju međusobnih odnosa na svetskoj političkoj sceni, sadržano je u poverljivom izveštaju nemačkog ministarstva spoljnih poslova vladi u Berlinu, pod naslovom: "Ruski uticaj u Srbiji".

Reč je, kako je Politici saopšteno u Ministarstvu spoljnih poslova u Berlinu, ali bez mogućnosti uvida u dokument, "o rutinskoj analizi političkih događanja u Srbiji, sačinjenoj na osnovu diplomatskih depeša – ništa više od toga".

Da je, ipak, reč o ozbiljnijoj a nikako rutinskoj analizi srpskih međunarodnih odnosa moglo bi se naslutiti iz uvodnog teksta koji su preneli vodeći nemački mediji.

– Rusija sledi strateške interese na Balkanu, kaže se u uvodu i dodaje da Moskva nastoji da odvrati sadašnje i buduće balkanske kandidate od članstva u Evropskoj uniji. Osim toga, nastoji i da neke od njih transformiše u članice, koje bi po pristupu EU, zastupale ruske interese na nivou Saveta ministara EU, ali i na najvišoj ravni političke odluke, na nivou Evropskog saveta u kojem sede šefovi država i vlada. Ovde nije reč o nekakvom preterivanju medija, željnih senzacije. U prilog opisanom idu izjave visokih nemačkih i evropskih nadležnih zvaničnika.

Ključni evropski političar nemačkih demohrišćana Elmar Brok izjavio je tim povodom da Moskva velikodušnom isporukom energije i vidovima vojne saradnje pokušava da veže Beograd za sebe. To je, po Broku, deo šire, ruske politike za Balkan, a cilj je da se te zemlje (Balkana) podriju ruskim uticajem. Nemački ministar poljoprivrede Kristijan Šmit takođe se istakao kao analitičar u domenu međunarodne politike, daleko od kombajna i oranica.

– Rusija je vrlo aktivna u Bosni i Hercegovini, pokušava da preko Republike Srpske utiče na ključne odluke BiH, zabeležio je Šmit kancelarki Angeli Merkel u izveštaju sa puta po BiH. Njegov je zaključak:

– Ovakav razvoj negativno se odražava i na zemlje u regionu – otežava put Srbije u EU.

Državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova Mihael Rot – socijaldemokrata koji po svaku cenu ne deli za nijansu agresivniju politiku demohrišćana prema Beogradu – nije mogao a da ne istakne u svom izveštaju da takvo držanje Moskve prema Balkanu stavlja Berlin pred nove izazove:

– Imamo samo dve mogućnosti – ili da licitiramo sa Moskvom za naklonost balkanskih država, nudeći uvek za nijansu više od Rusa, ili da im predočimo da je njihovo okretanje EU u njihovom dugoročnom interesu.

S obzirom na konstantno poboljšanje odnosa između Berlina i Beograda u minulih nekoliko meseci, dozvoljeno je pitanje–- šta je bio razlog i ko je pokrenuo ovu nemačku kampanju pritisaka na Srbiju? Tim pre što je nekolicina istaknutih nemačkih političara – uključujući tu i minulu posetu nemačkog vicekancelara Zigmara Gabrijela Beogradu – ostavila sasvim drugačiji utisak.

U Berlinu se, s tim u vezi, nezvanično ukazuje da je nemačko ministarstvo spoljnih poslova nadležno za autorstvo dotične analize o situaciji u Srbiji, ali da inicijativa potiče iz Bundestaga, tačnije iz kluba spoljnopolitičkog odbora demohrišćana u nemačkom parlamentu. Zamenik predsednika tog kluba je Andreas Šokenhof, dugogodišnji savetnik kancelarke Angele Merkel i inicijator na ovim prostorima nezaboravljenih sedam uslova Srbiji za napredak u evropskim integracijama.

Šokenhof je, podsećanja radi, bio na čelu poslaničkog kluba za nadzor spoljne politike, ali je početkom ove godine prinuđen da ustupi svoje mesto "mekom" rivalu, socijaldemokratskom funkcioneru Gernotu Erleru. On, po tradiciji, sledi politiku međusobnog dogovora i razumevanja, kako u odnosima sa Rusijom tako i u postavljanju prema državama Balkana – još od vremena kada je kao državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova, u epohi vlade Gerharda Šredera, bio nadležan za odnose sa istokom Evrope.

Šokenhofu je ukrajinska kriza dobrodošla da se vrati na političku scenu. Pri tome, kaže se, njegovi rivali su (tek površno gledano) Moskva ili Beograd. Ispoljena agresivnost protiv "mekog, levog političkog krila Nemačke" usmerena je na rivale u sopstvenoj partiji – na krilo krupnih nemačkih industrijalaca koje sada politički zastupaju socijaldemokrati, budući da industrijalcima nije u interesu dalje pogoršanje odnosa sa Rusijom.

Do koje su granice ti industrijalci spremni da idu, pokazuje najnovija izjava Matijasa Placeka, nekadašnjega šefa SPD-a koji danas predsedava Nemačko-ruskom forumu, telu nemačke krupne industrije za saradnju sa Rusijom. Placek je pažnju javnosti privukao izjavom da bi aneksiju Krima trebalo legalizovati na međunarodnom nivou da bi se, najzad, legalizovali odnosi sa Rusijom – koji više koriste zapadnoj zajednici zemalja nego Rusiji.