Kako Makron i Orban drmaju Evropu

Nemci su zaljubljeni u status kvo, ali se on ne može spasiti, a Emanuel Makron i Viktor Orban su ti koji diktiraju promene, često vuku na istu stranu i uvažavaju jedan drugog, stoji u autorskom tekstu mađarskog novinara Borisa Kalnokija za Dojče vele (DW).

Počasni predsednik bavarske Hrišćansko-socijalne unije (CSU) Edmund Štojber, sestrinske partije Hrišćansko-demokratske unije (CDU) Angele Merkel, u Budimpešti je 8. novembra ove godine dobio visoko mađarsko odlikovanje, koje mu je uručio mađarski predsednik Janoš Ader.

Nakon toga se Štojber sastao s predsednikom mađarske vlade Viktorom Orbanom. Za razgovor je bio planiran jedan sat. A oni su razgovarali više od tri sata, „pre svega o evropskoj politici i francuskom predsedniku Emanuelu Makronu“, izjavio je Štojber nakon razgovora autoru teksta Dojče velea.

Makronove „drastične reči da Evropa sebe mora videti kao svetsku silu ili će nestati još niko nije izrekao u tako oštrom obliku“, rekao je Štojber.

On nije ostavljao nikakve dileme da se u tome slaže s Makronom, iako se savezna kancelarka Angela Merkel tome usprotivila. I dodao je da to i Orban vidi tako – da NATO više nije ono što je nekada bio. Da se može sumnjati da li bi NATO branio, recimo, Estoniju u slučaju ruskog napada.

Štojberov zaključak: Evropa mora u obrambenoj politici da sraste i stvori sopstvenu snažnu vojsku. Orban će rado u tome učestvovati, „shodno mogućnostima njegove zemlje“, navodi se u tekstu.

Orban i Makron su o tome iscrpno razgovarali kad je francuski predsednik 11. oktobra u Parizu primio Orbana. Nakon toga je Makron izvestio da je s Orbanom razgovarao o budućnosti NATO-a i EU i da su se oko mnogih stvari saglasili.

Već pre toga, u septembru, Makron je na konferenciji s ambasadorima svoje zemlje rekao da ga Orban „inspiriše“ – a to je kompliment koji je i Orban u više navrata uputio Makronu. Orbanov politički kurs „u sebi nosi kulturnu i civilizacijsku životnu snagu“, Mađarska je na čelu s Orbanom postala prethodnica u vremenima radikalnih promena, za razliku od drugih evropskih zemalja, rekao je Makron.

Drukčije Makrona vide u Poljskoj. Tamošnji predsednik vlade Mateuš Moravjecki je Makronovu analizu NATO (NATO je klinički mrtav) nazvao „opasnom“. On je Makrona oštro napao: da Francuska škrtari na izdacima za odbranu i upitao da li je Francuska uopšte spremna da ispuni svoje obaveze, te izrazio nadu da se NATO još može osloniti na tu zemlju.

Zajedljivi ton ne dolazi slučajno, konstatuje DW. Makronova najosetljivija kritika – da Sjedinjene Države u slučaju ruskog napada na neku od zemalja bivšeg Istočnog bloka ne bi to posmatrale kao slučaj „obaveze zajedničke odbrane“ NATO-a – u srži pogađa odbrambenu politiku Poljske.

Varšava Rusiju vidi kao stvarnu, konkretnu opasnost za svoju bezbednost i o Evropskoj uniji misli isto kao Makron o NATO-u: da se u slučaju opasnosti ne može u nju uzdati. Zato je Poljska poslednjih godina uložila puno energije i novca da bi pridobila Amerikance. Vlada je tako postigla da su američke trupe stacionirane u Poljskoj i nade polaže u prisne odnose sa SAD na području bezbednosne politike, što Makron smatra naivnim.

Makron i Orban su tako postali dva intelektualna pokretača rasprave o budućnosti Evrope. Šablone iz prošlosti – za ili protiv Evrope, više ili manje evropske integracije, više EU ili više nacionalne države – to se ne uklapa u kompleksne, a ponekad i protivrečne misli koje njih dvojica formulišu, piše DW.

Makron je torpedirao proširenje EU na zemlje zapadnog Balkana – dakle „manje Evrope“. To je odluka koja širom otvara vrata ruskom, kineskom i turskom uticaju u tom regionu – dakle „slabija Evropa“, ocenjuje DW.

A zemlje srednje i istočne Evrope iz takozvane Višegradske grupe (Poljska, Mađarska, Češka i Slovačka), koje su ozloglašene kao evroskeptične, strastvene su zagovornice novog proširenja – dakle „više EU“. Iz čistog sopstvenog interesa. To bi, naime, znatno povećalo političku težinu „Istoka“ unutar EU.

Makron želi evropskog ministra finansija, direktne poreze EU, zajedničku ekonomsku politiku – „više EU“. Orban i ostali iz Višegradske grupe ništa od toga – „manje EU“. Svi hoće više novca iz EU, na primer od novog poreza na finansijske transakcije – „više EU“, konstatuje DW.

Makron i Višegradska grupa žele pravu evropsku vojsku – „više EU“. Francuska zato što tradicionalno želi da bude sila i što bi u nekoj evropskoj vojsci mogla da zahteva vodeću ulogu. Poljska ima delimično interesa ako bi to bila stvar kojom bi se moglo suprotstaviti Rusiji – samo ako se pri tom ne raspadne NATO. Mađarskoj, Češkoj i Slovačkoj se ta ideja sviđa zato što su premalene da bi mogle da stvore snažnu vojsku.

Ukratko, dok se u Nemačkoj često postavlja paušalno pitanje da li je neko za ili protiv EU ili NATO-a, Makron i Orban uporno postavljaju pitanje smisla na pojedinim područjima. Više EU tamo gde to ima smisla. Ne zbog EU, nego samo tamo gde to i ako to služi sopstvenim interesima.

A oni su različiti, zato su pozicije delimično suprotstavljene. Ali, uvek se radi o nacionalnim interesima.

Nemačka stoji neodlučno i suzdržano. Ona očito prepoznaje Makronov smer, isti koji je imala francuska politika prema Evropi u vreme Šarla de Gola: da se Nemačka politički sputava, koristi njen ekonomski potencijal i, ako je moguće sprečiti da Nemci spoznaju svoju moć i ponovo požele da krenu sopstvenim putem u Evropi.

Nemačka – tako veruju u istočnoj i centralnoj Evropi – stvarno je moćna. I zbog toga zbunjena. Kuda sa sopstvenom težinom? Na levo, zagrliti Francusku i sprovoditi evropsku „solidarnost“? Na desno, i uz odobravanje istočnih Evropljana sprovoditi klasičnu nacionalnu politiku moći?

Makron i Orban čine ono čega se u Nemačkoj najviše gnušaju: lansiraju nove, remetilačke ideje. Nemačka je, tako to vide u Francuskoj i centralnoj i istočnoj Evropi, zaljubljena u status kvo, ali on se više ne može spasiti. To tera na razmišljanje. I može izazvati glavobolju, zaključuje Kalnoki u tekstu za DW.