Gideon Grajf: Još se čuju odjeci zla!

Profesor Gideon Grajf , izraelski istoričar specijalizovan za izučavanje istorije holokausta, autor trotomne monografije o koncentracionom logoru Jasenovac i predsednik Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje događaja u Srebrenici, ocenio je za „Vesti“ povodom 80 godina od završetka Drugog svetskog rata da se i danas čuju „odjeci najmračnijeg poglavlja“ u svetskoj istoriji.

Svet se sprema da obeleži 80 godina od završetka Drugog svetskog rata. Da li je lekcija naučena?

– Iako je rat završen pre više decenija, odjeci njegovih najmračnijih poglavlja i danas odjekuju. Istrajnost predrasuda, prezir osnovnih ljudskih vrednosti, vrsta tiranije i nasilja podseća nas da samo sećanje nije dovoljno. Moramo aktivno da podržavamo vrednosti pravde, mira, humanosti i međusobnog poštovanja. Prava lekcija Drugog svetskog rata je da čovečanstvo mora biti stalno čuvano i zaštićeno od tendencije mržnje, nikada ne smejući da postane samozadovoljno u potrazi za boljim, saosećajnijim svetom. Otuda, uprkos toga što je proteklo osam decenija od kraja Drugog svetskog rata, ponavljanje etnonacionalizma, sistemske diskriminacije, kršenja i povrede svih etičkih kodeksa i genocidnog nasilja, sugeriše da osnovne pouke istinskih svetskih sukoba nisu u potpunosti internalizovane i primenjene.

Holokaust je lekcija koja ne bi smela da se zaboravi. Da li se zaboravlja?

– Holokaust ostaje oštar trajni podsetnik na katastrofalne posledice nekontrolisane i neograničene mržnje i politike dehumanizacije koju sponzoriše država. Iako je značajan napredak postignut kroz međunarodno pravo, okvire ljudskih prava i inicijative za kolektivno pamćenje i nacionalne memorijale, istrajnost istorijskog revizionizma i rastućih ekstremističkih ideologija i ideologija mržnje naglašava stalnu potrebu za rigoroznim obrazovanjem, međukulturalnim dijalogom i proaktivnom posvećenošću očuvanju ljudskog dostojanstva i empatije.

Posle izbora u SAD i prethodno u Rusiji, poznati su svi „svetski igrači“. Kakve su šanse za očuvanje globalnog mira?

– Sa učvršćenim globalnim liderstvom nakon izbora u ključnim silama kao što su SAD i Rusija, budućnost globalnog mira počiva na krhkom odnosu snaga, strateškoj konkurenciji i kapacitetu za konstruktivnu diplomatiju. Najvažnije je ne zanemariti dobrobit pojedinca na svakoj tački planete. Trenutni geopolitički pejzaž obeležen je regionalnim sukobima, zabrinutošću zbog širenja nuklearnog naoružanja i promenljivim savezima, što sve testira otpornost međunarodnih bezbednosnih okvira. Ovo novo stanje moglo bi da ugrozi celu civilizaciju. Iako se rivalstva mogu intenzivirati, mehanizmi kao što su sporazumi o kontroli naoružanja, diplomatija u pozadini i međunarodne odgovorne institucije mogu poslužiti kao stabilizirajuće snage, ali ako lideri odluče da se angažuju s njima. Očuvanje mira može na kraju zavisiti od toga da li globalni akteri mogu da se kreću kroz svoje ideološke i strateške podele, uviđajući da je uzajamno uništavanje daleko veći trošak od kooperativne bezbednosti. Treći svetski rat nikada više ne bi trebalo da se ponovi, dva svetska rata su bila dovoljna.

Možemo li govoriti o miru kada je svet već podeljen na „Istok“ i „Zapad“?

– Da, o miru možemo govoriti uvek, čak i u svetu podeljenom na „Istok“ i „Zapad“. Istorija pokazuje da podela ne dovodi automatski do sukoba, sve dok postoji istinska volja da se uđe u dijalog i traži zajednički jezik i zajednički imenitelj. Posle razaranja u Drugom svetskom ratu, čak su i duboko suprotstavljene nacije pronašle načine da koegzistiraju, pregovaraju i grade institucije kako bi sprečile buduće ratove, pa čak i postale prijatelji. Hladni rat je, uprkos svojim tenzijama, takođe pokazao da su rivalske sile mogle da se dogovore o kontroli naoružanja i humanitarnim pitanjima, kada su priznale zajedničku cenu uništenja. Pravi mir zahteva više od odsustva rata. On zahteva posvećenost razumevanju i poštovanju istorijskih istina i poštovanju osnovnih ljudskih vrednosti. Sećanje na tragedije prošlosti, uključujući genocid i ekstremno masovno nasilje, podseća nas na opasnosti dopuštanja da se podele pretvore u duboku mržnju. Kroz obrazovanje, empatiju i iskrenu komunikaciju, svet može da radi ka stabilnom miru, čak i kada ostaju političke i ideološke razlike. Ključ leži u vrednovanju ljudskog dostojanstva iznad geopolitičkog rivalstva i sukoba.

U ovoj godini i na Balkanu se obeležava više značajnijih godišnjica. Najvažnija je 80 godina od proboja iz logora Jasenovac 22. aprila. I ovaj događaj će proći u senci sporenja oko broja ubijenih?

– Sporovi o broju žrtava iz koncentracionog logora Jasenovac su bolna i duboko zabrinjavajuća stvarnost, jer često zasenjuju ogromna ljudska stradanja koja su se tamo dogodila. Sve pokušaje da se umanji broj jasenovačkih nevinih žrtava tumačim kao duboku uvredu za ponižene, mučene i ubijene žrtve. Žrtve, koje su bile izložene neopisivoj surovosti, nisu definisane brojevima; svaka osoba koja je stradala imala je porodicu, priču i život koji je brutalno ukraden. Fokusiranje na tačne brojke može dovesti u opasnost dehumanizaciju pojedinaca koji su patili i umrli u Jasenovcu, svodeći njihove živote na puku statistiku, a ne na poštovanje njihove ljudskosti. Moj utisak je da je opsesivni pokušaj da se smanji broj jasenovačkih žrtava, pokušaj da se sakrije veliki zločin hrvatskih ustaških vlasti s jedne strane, i beskrajna patnja nevinih žrtava s druge strane.

Ipak, svedoci smo da se sve svelo na „brojanje žrtava“?

– Pravi bol ove tragedije ne leži u sporu oko brojeva, već u kolektivnom gubitku života, porodica i budućnosti i neviđenoj ljudskoj patnji. Za preživele i njihove potomke, sećanja na izgubljene nikada ne bi trebalo da budu predmet političke debate, već́ svečani podsetnik na strahote mržnje i dehumanizacije. Prioritet uvek treba da bude sećanje na žrtve, obezbeđivanje da se njihove priče čuju i obezbeđivanje da se njihova patnja ne zaboravi – tako da se takvi ekstremni zločini nikada ne ponove. Ne zaboravimo, da za pojedinu žrtvu nije bitno da li je pored njega bilo na desetine hiljada, ili stotine hiljada drugih žrtava. Naša obaveza je da zauvek pamtimo svaku žrtvu.

Ove godine navršava se i 30 godina od događaja u Srebrenici. Vi, sudija Nijamba iz Zambije i svi članovi Međunarodne komisije za Srebrenicu ste označeni kao „negatori genocida“. Kako to komentarišete? U UN je izglasan poseban Dan sećanja.

– Apsurdne optužbe da sudija Nijamba i članovi Međunarodne komisije za Srebrenicu „negiraju genocid“ su duboko nepravedne i pogrešne. Srebrenica je nesumnjivo bila užasan zločin. Preterano pojednostavljivanje složene istorije ratova u bivšoj Jugoslaviji samo podstiče dalju polarizaciju, mržnju i nerazumevanje. Srpske žrtve, koje su takođe pretrpele ogromnu patnju tokom sukoba, često su zanemarene ili marginalizovane u širem narativu, dok se u isto vreme nameće i prilagođava jedinstven, uski pogled na istoriju.

Koja je Vaša poruka povodom ove godišnjice?

Dok obeležavamo 30. godišnjicu događaja u Srebrenici, ključno je odati priznanje za stradanje svih naroda i svih žrtava. I srpski narod je, kao i ostali, tokom rata pretrpeo beskrajna stradanja, a odbijanje da se istorija sagleda u celini, sa svim zločinima i žrtvama, stvara atmosferu selektivnog, neuravnoteženog sećanja. Istina o Srebrenici, kao i stradanju Srba, moraju biti dio šireg, pravednog i uravnoteženog dijaloga koji poštuje sve žrtve rata, a ne samo jednu grupu. Samo kroz ovaj pristup možemo početi da gradimo temelje za trajno pomirenje, mir i istinsko razumevanje među narodima.  Želim da istaknem da je naša Međunarodna nezavisna komisija za istraživanje stradanja svih ljudi u regionu, posle uvida u svu dokumentaciju, jednoglasno odlučila da se zločini počinjeni u Srebrenici ne mogu označiti kao genocid.

Nepoznavanje istorije

U Teksasu je u Memorijalnom centru istaknuta ploča da je u Jasnovcu ubijeno 45.000 žrtava. Koliko u Americi znaju o stradanju Jevreja, Srba i drugih naroda u NDH?

– Zločine koje su počinile hrvatske ustaške vlasti u koncentracionom logoru Jasenovac, a na meti su prvenstveno bili Srbi, Jevreji, Romi i Hrvati antifašisti, često su u senci poznatijih događaja poput zločina nemačko-nacista i njihovih saradnika tokom Holokausta u nacistički okupiranoj Evropi. Dok je obrazovanje o holokaustu u SAD napravilo značajan napredak i steklo obrazovne arhive, specifični istorijski detalji NDH, uključujući razmere zločina u mestima poput Jasenovca, ređe se ističu u glavnim narativima i nažalost delimično su ignorisani. Ovaj nedostatak znanja se delimično može pripisati fokusiranju istorijskog obrazovanja i medija na veće razmere nacističkih zločina, što često ostavlja nedovoljno zastupljene zločine drugih režima orijentisanih prema Osovini, poput NDH. Međutim, bilo je napora naučnika, prosvetnih radnika i preživelih da skrenu pažnju na ove događaje i poslednjih decenija. Memorijali, kao što je onaj u Teksasu, i naučni rad, važni su za podizanje svesti i obezbeđivanje da se istorija ovih žrtava nikada ne zaboravi. Izazov ostaje u premošćivanju jaza između regionalne istorije i globalnog razumevanja, kako bi se prepoznao puni obim stradanja Jevreja, Srba i drugih zajednica pod opakim režimom NDH.

Monografija o Jasenovcu

Vaša monografija o Jasenovcu je prevedena i na hebrejski. Koliko je narod Izraela upoznat sa stradanjem svojih sunarodnika i Srba na Balkanu?

– Svest o stradanju Jevreja i Srba na Balkanu, posebno tokom Drugog svetskog rata, nije toliko rasprostranjena među opštom populacijom u Izraelu kao što bi se moglo nadati, ali postoje nedavna dešavanja koja vode ka priznanju i rastućem razumevanju. U poslednjoj deceniji saznanje o Jasenovcu dobilo je veći publicitet i svest u ime izraelskog stanovništva.  Primarni fokus Izraela, posebno u posleratnom periodu, često je bio na holokaustu i užasnoj patnji Jevreja širom Evrope. Ovaj fokus, iako ključan, znači da iskustva jevrejskih zajednica u regionima poput Balkana možda nisu uvek dobro integrisana u širu javnu svest, posebno u poređenju sa tragedijama velikih logora za istrebljenje poput Aušvica. Međutim, među istoričarima, istraživačima i preživjelima postoji nijansiranije razumijevanje progona na Balkanu, uključujući i zločine ustaškog režima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. U toku su napori da se edukuje o stradanju Srba, Jevreja, Roma i drugih manjina na Balkanu. U Izraelu, neki preživjeli Holokaust sa Balkana, kao i akademske i kulturne inicijative, radili su na rasvjetljavanju zajedničke patnje i Jevreja i Srba u ovom regionu. Kako povezanost i poređenje između stradanja Jevreja tokom Holokausta i stradanja Srba tokom Drugog svetskog rata sa iskustvima Srba i drugih na Balkanu postaje sve prepoznatljivija u akademskim i istorijskim krugovima, svest u Izraelu se polako povećava. Ipak, kao i u drugim delovima sveta, i dalje ostaje izazov u donošenju ovih istorijskih narativa široj javnosti, obezbeđujući da se kompleksna istorija Balkana, posebno tokom Drugog svetskog rata, u potpunosti razume i prizna.

Kosovo – srpski Jerusalim

Ovog 24. marta navršava se 26 godina od početka bombardovanja bivše Jugoslavije zbog takozvanog Kosova. Šta za vas predstavlja taj događaj?

– Bombardovanje bivše Jugoslavije 24. marta 1999. predstavlja ključni i duboko bolan trenutak u istoriji Balkana. Za mnoge, to označava trenutak kada je međunarodna zajednica, predvođena NATO-om, vojno intervenisala u regionu, ne samo da bi se pozabavila humanitarnom krizom na Kosovu, već i da bi oblikovala geopolitičku budućnost Balkana. Bombardovanja, koja su trajala 78 dana, izazvala su ogromna razaranja, gubitak života i raseljavanje civila. Posledice intervencije osećaju se i danas, sa takozvanim proglašenjem nezavisnosti Kosova 2008. godine i stalnim tenzijama između Srbije i takozvanog Kosova.

Na koji način jedan stranac percipira osećanja Srba o ovom događaju?

– Za Srbe, ovaj događaj ostaje veoma sporno i traumatično poglavlje. Bombardovanje mnogi vide kao neopravdan akt agresije koji je narušio suverenitet Srbije i rezultirao nepotrebnim stradanjima civila. Nasleđe bombardovanja podstaklo je osećaj negodovanja i narativ žrtve, pošto je ljudska cena NATO kampanje često zasenjena u međunarodnim diskusijama. Istovremeno, Albanci na takozvanom Kosovu, bombardovanje smatraju neophodnom intervencijom da se zaustave zločini koje su počinile srpske snage tokom sukoba, označavajući kritičan korak ka konačnoj nezavisnosti takozvanog Kosova i zaštiti etničkih Albanaca. Konačno, 24. mart 1999. predstavlja ne samo vojnu intervenciju već simbol složenosti, kontradiktornosti i delikatnosti i tekućih podela u regionu. Ostaje snažan podsetnik koliko su duboko istorija, politika i životi običnih ljudi isprepleteni i pomešani na Balkanu.

Koja je snaga Rezolucije 1244 SB UN koja je proistekla po okončanju rata?

– Rezolucija je imala za cilj da obezbedi stabilnost Kosova i Metohije nakon sukoba, istakne ulogu međunarodnih aktera u održavanju mira i promoviše povratak izbeglih i raseljenih lica.

Postoji li veza između posvećenosti Srba Kosovu i Jevreja Jerusalimu?

– Kosovski kraj za srpski narod je isto što i Jerusalim za jevrejski narod, to je kolevka srpske kulture. Nikada nisam bio na Kosovu, ali mogu da razumem agoniju Srba koji žive u enklavama u 21. veku. Pošto Izrael takođe živi pod pritiskom islamskog okruženja, mogu u potpunosti da razumem svakodnevna stradanja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Kako biste ocenili trenutni položaj srpske zajednice u samoproglašenoj državi Kosovo?

– Trenutna pozicija srpske zajednice na takozvanom Kosovu ostaje nesigurna, koju karakteriše mešavina političkih, društvenih i bezbednosnih izazova. Mnogi Srbi u regionu Kosova žive u enklavama, posebno u severnom delu regiona, gde održavaju poseban identitet i jake veze sa Srbijom. Međutim, oni se često suočavaju sa marginalizacijom, ograničenim pristupom institucijama i upornim tenzijama sa etnički ekstremističkom albanskom većinom.

Vlasti u Prištini ne prestaju sa tvrdnjama da je Srbija izvršila genocid nad Albancima. Očekujete li da to konkretizuju tužbom protiv Srbije?

– Lideri nekih država danas imaju tendenciju da zloupotrebljavaju reč genocid za političku svrhu i stigmatizaciju čitavih naroda.

U Južnoj Mitrovici je, krajem prošle godine, obnovljena  kuća bivšeg nacističkog saradnika Džafera Deve. Nije bilo osude međunarodne zajednice. Zašto?

– Renoviranje kuće Džafera Deve u Južnoj Mitrovici je duboko zabrinjavajuće i predstavlja bolno podsećanje na istorijske nepravde koje nisu adekvatno rešene. Džafer Deva, ključna ličnost nacističkog kolaboracionog režima, bio je odgovoran za progon Srba, Jevreja i Roma tokom Drugog svetskog rata. Nedostatak osude međunarodne zajednice smatra se dodatnim dokazom dvostrukih standarda, gde se postupci određenih grupa zanemaruju ili opravdavaju, dok se za druge smatra mnogo viši standard odgovornosti. Nedostatak međunarodne reakcije na ovaj čin je duboko frustrirajući za mnoge Srbe, jer pojačava percepciju da se patnja srpskog naroda često ignoriše u korist uzdizanja narativa drugih etničkih grupa u regionu Kosova.