Ako ima sreće, odnosno, ako se njen suprug i deca došunjaju do obale reke u blizini kineskog predajnika mobilne telefonije, Če Un može da ih čuje. Kažemo "čuje", jer se "pričati" baš i ne može primeniti na ovaj slučaj, gde se ljudi šunjaju da bi sa prokrijumčarenog mobilnog telefona čuli majku ili suprugu.
"Moraju da budu vrlo kratki. U suprotnom bi poziv mogao da se locira, za šta sledi teška kazna. Poziv traje samo toliko da im čujem glas i da znam da je sve u redu. Ako me ne nazovu, zabrinem se, jer je situacija u poslednje vreme vrlo napeta", objašnjava Če Un, koja radi u Kini kako bi prehranila porodicu.
"A onda je ubijen teča""Vlada nam je obećavala bolji život do 2002. godine. Kako je došlo, tako je i prošlo. A onda su govorili do 2008, pa do 2012… Već 2008. većina je shvatila da je sve laž. Kritična tačka bila je reforma 2009. godine koja je bila pogubna za valutu. Naše ušteđevine su izbrisane, a cena hrane se vinula u nebesa", rekla je jedna od radnica u Kini. "Posle toga sve kao da je poludelo. Život je postao vrlo težak i ljudi su otvoreno počeli da kritikuju vlast. Ljudi su spaljivali bezvredan novac i bacali ga. Vlast je izgubila autoritet", rekla je ona. Ono što je sve zaprepastilo je ubistvo teče, Jang Song Teka. |
Mediji iz Pjongjanga prikazuju narod kao naciju opsednutu neprijateljskim snagama, ali ujedinjenu u svojoj odanosti prema vođi, Kim Džong Unu. U stvarnosti, kako kažu građani intervjuisani u Kini, vera naroda u propagandu je izbledela.
"Pre 20 godina Severna Koreja bila je bolja. Život je bio prijatniji i ljudi nisu imali ružne misli. Sada su svi besniji", kaže Če (50).
To što je ova žena rekla, niko se ne bi usudio da kaže strancu u Severnoj Koreji. Ali, poslednjih godina 25 miliona Koreanaca otišlo je u Kinu, da bi tamo ilegalno radili i vratili se kući s novcem s kojim mogu koliko toliko da normalno žive. Ponekad se, kažu, nadaju da će uspeti da pobegnu u Južnu Koreju.
Neki su za rad u Kini uspeli da dobiju vize, a drugi su granicu prešli preko reke. Većina ih ostaje u gradu Janđiju, gde se već nalazi veliki broj Severnokoreanaca. "Ako ih uhvate u tom prestupu ne piše im se dobro", kaže Če, koja je sa novinarima pričala ne otkrivajući svoje pravo ime.
Ova žena u Kini radi kao kućan pomoćnica i mesečno zaradi oko 230 evra, što je dovoljno da njena porodica "dostojno" živi četiri meseca u Severnoj Koreji. Kao i drugi radnici u Kini, i ona domaćinima zavidi na bogatstvu: modernim kuhinjama, mnoštvu pirinča i neprekidnoj distribuciji gasa i struje. "Mogu da se tuširaju kod kuće kada god to požele", oduševljena je Če. Druga žena kaže da se osećala kao da je skinula povez sa očiju kada je došla u Kinu.
Severnokoreanci van domovine kažu da je gvozdena pesnica malo popustila i da ljudi počinju da izražavaju svoje mišljenje i izgovaraju "kada bih mogao". Ali, isto tako, ljudi su počeli masovno da nestaju. To ne znači da ih je vođa likvidirao, već da su pobegli u Kinu ili Južnu Koreju.
"Ljudi su počeli da shvataju kako to izgleda u inostranstvu. Mnogi su se vratili u zemlju i pričali kakav je život napolju", priča Če i priseća se da je jednom pogledala južnokorejsku dramu od 40 epizoda za samo tri dana tako što je prekrila zidove i prozore ćebadima kako niko ne bi video svetlo i čuo zvuk.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
