Država krčmi zadužbine

Dar plemenitog Trebinjca srpskom narodu

 

Ako je suditi po onoj Andrićevoj da veliki ljudi umiru dva puta i to jednom kada ih nestane sa zemlje i drugi put kada propadnu njihove zadužbine, onda se srpski zadužbinari poodavno okreću u grobu. A kako i ne bi, kad zgrade koje su darivali svom narodu propadaju, neke se prodaju, a druge se pretvaraju u hotele.

Tako od zgrade u Knez Mihailovoj broj 33 u Beogradu koju je Nikola Spasić zaveštao narodu za pomoć zdravstvu i privredi, koristi ima samo jedan privrednik, izvesni Miomir Hreljac koji je ovde otvorio hotel "Kruna". Uprkos tome što mu je građevinska inspekcija naložila da poruši sve što je adaptirano i zgradu Zadužbine vrati u prvobitno stanje, došao je i na neverovatnu ideju da Zadužbinu Nikole Spasića pretvori u Zadužbinu Miomira Hreljca!

Da bi došli do Zadužbine Miloša Crnjanskog morate da prođete kroz mračni hodnik u kome se sa desne strane nalazi toalet zgrade, a sa druge umivaonik. Zbog tog toaleta ulazna vrata Zadužbine su zaključana i kad u njoj ima ljudi, pa ako želite da uđete, morate kucanjem na prozor iz dvorišta da zamolite prisutne da vas puste. Tek onda ulazite u Zadužbinu ovog velikog pisca, dali smo mu svega šest-sedam kvadrata…

Dimitrije Tasić, sekretar Zadužbine Miloša Crnjanskog, objašnjava:

Najlepša srpska reč: Dimitrije Tasić

– Poslednjih godina, kako oživljava naše izdavaštvo, počeli smo uspešno da obnavljamo početni kapital tako da će u dogledno vreme sam Crnjanski, autorskim honorarima za ustupanje autorskih dela, pomoći Zadužbini. Sramota je što država ne čuva uspomenu na ovog velikana. Tek 20 godina posle smrti stavili su spomen-ploču na zgradu u kojoj je živeo u Maršala Tolbuhina 81. Nadležni organi bi trebalo da pokažu mnogo više brige o zadužbinama koje su blago jednog naroda. Reč zadužbina je jedna od najlepših srpskih reči, jer se izvodi od reči duša, a rečca "za" otkriva da je reč o nečemu što je za dušu. Dakle, darivanje za dušu.

Advokat Vojin Đekić, predsednik Upravnog odbora Zadužbine Nikole Spasića, kaže da je ovaj poznati srpski trgovac ostavio Zadužbini 12.000 metara kvadratnih stambenog i poslovnog prostora. Danas su smešteni u samo 68 kvadrata, koji su delili sa dva, a sad sa jednim podstanarom, staricom od oko 90 godina!

Svako ko išta zna o zadužbinarstvu, ovim će biti neprijatno iznenađen. Jer, zadužbine su ostavljali bogati ljudi svom narodu. To su zgrade, novac, zbirke, koje po želji dobrotvora treba da budu korišćene za opšte dobro, za izgradnju i opremanje bolnica, za pomoć privrednicima, za stipendije studentima. Svuda u svetu zadužbine i zadužbinari ponos su nacije, kod nas nije tako…

Naš narod godinama šeta pored najvećih zadužbina u centru Beograda, a da ne zna ništa o tim zgradama. Malo ko zna da su zgrade 19, 33, 37 i 47 u Knez Mihailovoj ulici vlasništvo Nikole Spasića, da je ceo kvart oko Ekonomskog fakulteta bio imovina Luke Ćelovića, da je Sima Andrejević Igumanov za sobom ostavio Veliku Igumanovu palatu na Terazijama 33, da je Aleksa Krsmanović sa bratom Dimitrijem, svom narodu poklonio otmenu, neobaroknu palatu na Terazijama 34, koja je bila privremeni dvor srpskog kralja i u kojoj je 1. decembra 1918. proglašeno ujedinjenje srpskih zemalja u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Pored Kuće Krsmanovića, gradu je poklonio i hotel "Srpska kruna", u Knez Mihailovoj 56, gde se danas nalazi gradska biblioteka.

U Arhivu Srbije postoji dokumentacija o 490 zadužbina i fondova. Zadužbinarstvo je u Srbiji imalo svoj zlatni period između dva svetska rata. Posle Drugog svetskog rata potpuno se promenio i odnos prema zadužbinama i prema filantropiji. Nakon 1945. godine konfiskovana je imovina svih privatnih organizacija, zadužbina, zaveštanja i fondova. Zakon o nacionalizaciji gradskog građevinskog zemljišta, donet 1958. godine, doveo je do oduzimanja svih zgrada i drugih objekata koje su ove filantropske organizacije posedovale. Nažalost, ta imovinska pitanja ni do danas nisu rešena. U ime naroda nacionalizovane su zadužbine koje su bile namenjene tom istom narodu. Većina ih je potpuno pala u zaborav, o njima se nije ni pisalo ni govorilo. Otete zgrade na najatraktivnijim lokacijama postale su predmet borbe mnogih. Služilo se tu i neskrivenim kriminalom, na šta je država čvrsto zatvorila oči.

Tako je firma "Jugoelektro" koja je od opštine Stari grad godinama zakupljivala prvi i drugi sprat Spasićeve zadužbine u Knez Mihailovoj 33, preko noći celu zgradu upisala u knjige kao svoju imovinu.

– Da, oni su dugovali silne pare, oko milion dolara, nekoj ruskoj firmi i ođednom su zgradu preko noći upisali kao svoje vlasništvo, iako su je zapravo iznajmljivali, te su pokušali da je prodaju kako bi isplatili dug. Da nisam trčao od vrata do vrata, od opštine Stari grad do nadležnog sudije koji je u to vreme zakazao i javnu dražbu, zgrada bi otišla. Srećom, uspelo mi je tada da je spasem, ali ipak je se dokopao Hreljac i u njoj napravio hotel – kaže Vojin Đekić.

Povodom svega ovoga, u Ministarstvu kulture kažu da su uputili u proceduru Predlog novog zakona o zadužbinama i fondacijama, u želji da se ova oblast reguliše na način koji je u skladu sa modernim evropskim zakonodavstvom, kao i da je nadzor nad radom zadužbina u nadležnosti lokalne samouprave. Dodaju da je svako kršenje zakona u nadležnosti javnog tužilaštva. Što se tiče hotela "Kruna", u Ministarstvu kažu da nemaju saznanja o tome.