Velika su čast i radost za Srbiju da za prijatelja ima Đorđa Sinija, plemenitog umetnika, pijanistu i dirigenta, muzičara zlatnog srca, humanistu koji za sebe kaže da se oseća Srbinom i da je srce ostavio u Beogradu, baš kao što je Švajcarac Arčibald Rajs svoje srce sahranio na Kajmakčalanu, kao zalog snažne ljubavi prema našem narodu.
Dela Đorđa Sinija govore umesto njega. Nikada mu se ne možemo odužiti. Ne postoji gest dostojan njegovog altruizma i beskrajne hrabrosti u vreme kada su nas besomučno zasipale NATO bombe, sejući svakodnevno smrt i nesreću.
Đorđo je bio srpski zet. Bio je oženjen Srpkinjom, Beograđankom, Jasnom Kovačević, operskom pevačicom. Njihova ljubav je trajala i bila jaka u periodu kada je Srbija prolazila kroz najbolnija i najteža iskušenja od njenog nastanka. Njih dvoje su neimari, jer su sagradili veličanstveni umetnički most između Italije i Srbije.
Moralni čin
Trudili su se da Italiju dovedu u Srbiju i da Srbiju odvedu u Italiju, preko muzike, univerzalnog jezika, koji svi znaju da „govore“, odnosno slušaju. Sini je 1998. u Veneciju doveo Beogradsku filharmoniju i to je bio početak niza koncerata u Italiji i Srbiji.
– Volim Srbiju. Za mene je to, posle rodne Italije, najvoljenija zemlja. U Beogradu sam zauvek ostavio srce. RTS me je 1994. godine pozvao da kao pijanista režiram i snimam Šopenovu muziku i svoje kompozicije. Tog trenutka rodila se dugogodišnja saradnja i odmah sam bio zadivljen istinskom profesionalošću svih muzičara koje sam upoznao iz simfonijskog orkestra Radijskog RTS-a i Beogradskog kvarteta. I odmah je uspostavljen odnos, ne samo umetničkog karaktera, već iskrenog prijateljstva i poverenja. To je osobina srpskog naroda koju sam odmah prepoznao. Stisak ruke i razumeli smo se istog časa. Sve to u kombinaciji sa dubokom osećajnošću i fascinantnom kulturom. To sve me je osvojilo i ostavilo trag zauvek i u mom srcu – ističe naš sagovornik.
Đorđo se seća tih dana kao da je bilo juče:
– Kad je Srbiji bilo najteže, Jasna i ja smo spakovali kofere i otišli da budemo uz srpski narod, da ga bodrimo, hrabrimo, da pevamo zajedno sa njim, na mostu i u dvorani „Kolarca’. Dirigovao sam orkestrom na „Kolarcu“ 5. maja kad se Beograd tresao od bombi. Drhtao sam, ne mogu da slažem i da kažem da nisam i dirigovao, hteo sam da naša muzika nadjača prasak bombi i detonacije. To je možda bilo suludo sa naše strane, ali je bio istovremeno i herojski čin. Staviti svoje živote na oltar jedne zemlje koju masakriraju, uzvišeni je, moralni i humani čin. Iz ove perspektive gledajući, ne znam da li smo bili ludi ili hrabri. Ali, naša mladost nas je vodila putem pravde za Srbiju. U tome sam video moralnu borbu, ja sam se borio za Srbiju, ne u rovu, nego palicom, na podijumu, krajnje humano i dostojanstveno. To je bio moj najuspešniji koncert u životu. Kada bi me ovog momenta zapitali koji je moj najdraži, najuspeliji, vrhunski koncert – ja bih rekao: „Koncert na „Kolarcu“, 5. maja 1999.“Ž
Lekcija čovečanstvu
Seća se i koncerta u Skupštini, u prisustvu političara. Tu je bio i italijanski ambasador Rikardo Sesa.
– Probe smo često imali uz svetlost sveća, jer je često dolazilo do nestanka struje, u kući violončeliste Dušana Stojanovića. Užasni trenuci, ali puni snage. Sećam se Beograđana koji su učestvovali i organizovali koncerte, umetnošću i kulturom su hteli da nadjačaju rat i dali civilizacijski primer. Divio sam se i još se divim srpskom narodu, za ovu umetnost duše usmerenu na prevazilaženje poteškoće rata i života – evocira sećanja na te teške dane maestro Sini, koji je, inače, jednu svoju kompoziciju posvetio trogodišnjoj devojčici Milici Rakić, koju su ubile NATO bombe.
Nizala su se priznanja, kao i članci u italijanskim novinama, a istovremeno i u našim. Đorđo je u Trevizu, pokrajini Veneto, gde i danas živi, postao simbol požrtvovanja za srpski narod. Otišao je sa jednom delegacijom iz Treviza, u kojoj je bio i Luka Zaia, sadašnji predsednik pokrajine Veneto, u Beograd da odnese humanitarnu pomoć.
– Na Beogradski gudački kvartet imam lepa i živa sećanja. Sećam se svih njih, Dušana Stojanovića, Nevenke Tatić, Dejana Rokvića i Božidara Radosavljevića. Nikada neću zaboraviti. Još jedna uspomena je snažna. Malo pre zatvaranja granica sa Jugoslavijom, 1998. godine, poslednjim letom avio-kompanije JAT, leteo sam zajedno sa Beogradskom filharmonijom u Veneciju da izvedem koncert pod nazivom „Za Mir“ u operskoj kući La Feniće (Gran Teatro la Fenice) i dirigovao dok su se izvodila dela Lista i Dvoržaka. Štampa je pisala: „Beogradska filharmonija bombarduje muzičkim notama Veneciju. Bio je to uspeh za umeće Beogradske filharmonije i za dirigenta Đorđa Sinija.“ Bio je pravi uspeh i najviše političke vlasti bile su prisutne tada, kao i srpski konzul u Trstu Vladimir Blagojević. Ni taj događaj nikada neću zaboraviti – završava emotivnu ispovest za „Vesti“ maestro Đorđo Sini.
Dogovor o zajedničkim nastupima
Dušan Stojanović, violončelista iz Beograda sa maestrom Đorđom Sinijem započeo je saradnju još davne 1996. godine, kao član Beogradskog gudačkog kvarteta.
– Naš kvartet je gostovao u Trevizu, u oblasti Veneto, gde smo sa maestrom Sinijem, koji je bio u ulozi pijaniste, nastupali na koncertima izvodeći kvintete različitih kompozitora. U sledećih nekoliko godina smo ostvarili još dve turneje u Italiji, a maestro je gostovao više puta u Beogradu, gde smo takođe imali zajedničke nastupe. Posebno je upečatljiv bio nastup za vreme bombardovanja 1999. godine, kad je maestro Sini sa našim kvartetom svirao u „Kolarčevoj“ zadužbini u Beogradu u trenucima zatišja između dve noći intenzivnog granatiranja glavnog grada – priseća se za „Vesti“ Stojanović.
On otkriva i da su se sa maestrom Sinijem dogovorili da obnove saradnju i da, kada to okolnosti zbog pandemije korone dozvole, ponovo nastupaju zajednički na koncertima u Beogradu i u Italiji.
– Maestro bi se u tom slučaju našao i u ulozi dirigenta i u ulozi pijaniste. Maestro Sini je drag čovek i kolega i meni je uvek bilo zadovoljstvo da sviram sa njim. On je veoma privržen Srbima i Srbiji i uvek se raduje našoj saradnji, kao što smo i članovi mog gudačkog kvarteta i ja takođe veoma srećni kada nam se pruži prilika da gostujemo u Italiji – kaže naš sagovornik.
Zagrljaj generala i muzičara
– Još pamtim prizor koji me je fascinirao do suza, kada smo 2000. godine svirali u NATO bazi u Istrani. Dušan Stojanović je odjednom ustao i pitao generala NATO: „Jesmo li vam loše svirali 1987, pa ste nas zato bombardovali?“. General je prišao Dušanu i zagrlio ga. Taj zagrljaj za mene je više od istorije. Dostojanstvo i hrabrost vašeg naroda nema cenu. Sveža su sećanja i na mog bivšeg tasta, pukovnika i vojnog hirurga dr Borislava Kovačevića. To je čovek velikog srca, čovek za divljenje. Kada bi za vreme bombardovanja u stanu nestajala struja on bi nam palio fenjere, za sve je imao rešenje i ništa mu nije padalo teško, ličnost za primer – sa nostalgijom nam maestro Sini otkriva poštovanje prema srpskom narodu.
Pomoć dečjoj bolnici
Paolo Speranzon, koji je 1999. bio jedan od učesnika humanitarne akcije za pedijattrijsku bolnicu „Dragiša Mišović“ u Beogradu, pamti te dane.
– Nas je posebno potresla činjenica da je pogođena dečja bolnica i pod tim utiskom dali smo se na prikupljanje pomoći koju smo sa maestrom Sinijem odvezli u Beograd, pod opasnim uslovima u kojima se Jugoslavija nalazila. Drago mi je da sam bio deo tog humanog čina i što sam upoznao divnu osobu, kakav je maestro Đorđo Sini – ističe Speranzon, tadašnji glavni i odgovorni za socijalnu službu pri opštini Trevizo.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
