Ovako je bilo poslednjeg oktobarskog prepodneva u kući Milorada Mitrovića iz sela Ruda Bukva kod Kosjerića.
U dnevnoj sobi velike domaćinske kuće sedeli su Miloradov rođak Milan Mitrović (73), sin Vidan (42) i Vidanova verenica Dijana (24), Albanka iz okoline Skadra, koja je prva mlada koja je banula u ovo pitomo kosjerićko selo u poslednjih pola decenije.
Dok je Vidan pričao kako mu je majka umrla 1984. godine i kako su od tada on i otac sami u kući, na vrata se pomolio Milorad. Istog časa Dijana je skočila na noge, pošla prema starini i uletela u njegov zagrljaj. Niz Miloradovo lice potekle su suze. One, radosnice. Onda je široke seljačke šake spustio na lice lepuškaste Albanke i glasom iz koga je izvirala sreća, govorio:
Inspekcija uspela
Pre nego što je Dijana banula u kosjerićko selo Ruda Bukva, u "izvidnici" je bio njen otac sa prevodiocem. On je, po priči Mitrovića, sve proverio, pa između ostalog i pisanu dokumentaciju koja potvrđuje da je Milorad vlasnik imanja i kuće. |
– Ona je meni sve na svetu! Ona meni znači opstanak kuće! Srećan sam od zemlje do neba. Sin moj neće ostati sam iza mene, kad umrem. Neće mi se kuća zatreti. Nadao sam se u Boga, i Bog mi je pomogao. Hvala mu! Ovo je bogata kuća, ovo je bogata zemlja na kojoj sve rađa osim limuna, pomorandže i smokve…
Dijana nije razumela šta je govorio njen svekar. Ali, videlo se, naslućivala je. I zbog toga mu je ponovo prišla i poljubila ga u obraz. Starina se istopio… Tri puta je negde ustajao iza stola, polazio, i vraćao se, češao po bradi, nameštao kapu, kršio prste, branio suzama da ponovo krenu…
Ako tražite najsrećnijeg čoveka na svetu, ne morate nigde ići dalje od ove kuće – dodade Milorad i nazdravi za sreću koja je banula u njegovu kuću pre pet dana.
Takvu sreću odavno nismo videli. U jednom trenutku pitali smo Milorada da li može da potrči uz blagu padinu ispred kapije.
– Hoćete da je preskočim? – pitao je Milorad i krenuo da se zaleti.
Sin i snaja su ga jedva zaustavili.
Vidan Mitrović je vredan čovek, pravi srpski domaćin, koji je u celom kosjerićkom kraju, a i šire, poznat po proizvodnji maline i rakije prepečenice pod robnom markom "jastreb".
U velikom domaćinstvu Mitrovića nema čega nema, i ne zna se čega više ima – da li poljoprivredne mehanizacije ili grla stoke, kao što se ne zna da li ima više livada ili šuma. Svega je, uvek, bilo oko kuće i u kući Mitrovića, osim žena.
Tražio je Vidan ženu, i po Kosjeriću, i po Požegi, Užicu, išao je i po vašarima, i kafanama na magistralama i predgrađima, brzo se zaljubljivao i još brže kršio čaše i flaše jer nijedna nije htela gore, u brda, desetak kilometara od Kosjerića.
Šamar– Ne mogu da razumem žene. Više vole da žive u nekoj garsonjeri u gradu i nekoj kafani peru, čiste i ribaju za platu od 100 ili 150 evra, nego da žive u pravom seoskom domaćinstvu, rađaju i gaje zdravu decu… Ja nisam rob posla. Ja plaćam radnike i da mi beru malinu, da peku rakiju, i još za mnoge druge poslove. Ali, kojoj to našoj ženi da objasnim. Kad joj pomenem selo, kao da joj udarim šamar! – kaže Vidan. |
– Bilo ih je dosta koje bi pošle sa mnom da se zabavljaju, ali čim bi počeo priču o tome da ja ne bi odlazio sa sela i da meni treba žena koja će u selu biti domaćica, a kad siđemo u grad biće veća dama od svih gradskih, one bi okretale leđa i govorile kako im ne pada na pamet da muzu krave i čiste štalu.
Na kraju, kad sam shvatio da je u Srbiji lakše naći zlato u potoku, nego curu koja će pristati da živi na selu, odlučio sam da krenem u Albaniju – započeo je Vidan jednu od onih priča kojih je iz godine u godinu sve više u Srbiji.
Uz pomoć članova humanitarne organizacije "Stara Raška", koji već desetak godina posreduju u sklapanju brakova između Albanki iz okoline Skadra i neženja iz Srbije, "jastreb" od Kosjerića obreo se u zemlji orlova. Prvi put se iz Albanije vratio bez izabranice svoga srca, a drugi put je doveo Dijanu.
– Kad bih vam pričao šta smo sve doživeli, pa i preživeli, na ovim putovanjima, kao i dole u Albaniji, ne bi verovali. Uglavnom, sve se dobro završilo i sad je sve iza mene. Sreća je ovde! – pokazivao je Vidan na Dijanu.
Sve je bilo kao u nekoj staroj, zaboravljenoj priči: muškarci su sedeli za stolom, nazdravljali mladencima, nazdravljali rodnoj godini, a žena je stajala iznad njih, prinosila posluženje, ložila vatru, povremeno skidala poklopac sa lonca i sve darivala širokim osmesima.
Za pet dana boravka u kući Mitrovića, Dijana je naučila nekoliko desetina reči.
– Dobro je. Nema problema. Lepo je – raspričala se Dijana na srpskom, a na italijanskom dodala – "tuto kapito".
Dok smo se pozdravljali u dvorištu, Milorad je rekao da, kad dospemo, ponovo svratimo na čašicu "jastrebovače".
– Zovi, Milorade, kad beba zaplače!
– Čuće se, kad zaplače, čuće se do Kosjerića – obećao je Milorad.
Vidan se nasmejao. A Dijana je, izgleda, sve razumela, uhvatila čoveka pod ruku i odvukla u kuću. Čini se da će ove jeseni mnoge jabuke i kruške u bašti Mitrovića ostati neobrane!
