Godinama je javnost plašena katastrofičnim prognozama koje se nisu ostvarile, a sada i deo naučne zajednice priznaje da je ekstremni model RCP8.5 bio malo verovatan scenario, iako je dugo služio kao osnova za najdramatičnije političke i medijske poruke.
Posle više od decenije upozorenja i apokaliptičnih naslova, vodeći klimatski istraživači sve otvorenije se distanciraju od scenarija RCP8.5 – nekada najcrnje projekcije globalnog zagrevanja, koja je godinama korišćena kao jedan od glavnih argumenata u klimatskim debatama.
Ovaj scenario, koji je predviđao ekstreman rast emisija, masovno korišćenje uglja i dramatične posledice po planetu, više se ne smatra realnim putem razvoja čovečanstva. Nova kolekcija klimatskih scenarija Svetskog programa za istraživanje klime (WCRP) u okviru projekta CMIP7 više se ne oslanja na RCP8.5 kao centralni „najgori slučaj“, što predstavlja važno priznanje da su ranije procene bile preterano pesimistične.
RCP8.5 je polazio od pretpostavke da će koncentracija ugljen-dioksida do kraja veka skočiti na oko 1.400 ppm, uz masovno oslanjanje na ugalj i izgradnju velikog broja novih termoelektrana. Takav razvoj događaja danas deluje sve manje verovatno. Obnovljivi izvori energije postali su jeftiniji, emisije u pojedinim razvijenim zemljama stagniraju ili padaju, a globalni energetski trendovi sve više odstupaju od najekstremnijih pretpostavki.
Ipak, upravo je ovaj model godinama korišćen u medijima, političkim dokumentima i kampanjama zelenih organizacija kao ilustracija mogućeg klimatskog kolapsa. Vlade, međunarodne institucije i lobističke grupe pozivale su se na njega kako bi opravdale radikalne mere, skupe energetske tranzicije i strože regulacije privrede.
U Nemačkoj su se, prema tvrdnjama kritičara, i pojedini zvanični dokumenti o prilagođavanju klimatskim promenama oslanjali na ekstremne prognoze. Sada se postavlja pitanje: koliko su građani i privreda platili zbog scenarija koji je sve vreme bio malo verovatan?
Još ranije su pojedini klimatolozi upozoravali da RCP8.5 ne sme da se predstavlja kao najverovatniji razvoj događaja, već samo kao ekstremna mogućnost. Među njima je bio i klimatolog Džastin Riči, koji je ukazivao da model počiva na nizu pretpostavki koje ne odgovaraju stvarnim energetskim trendovima.
Danas i deo autora klimatskih scenarija priznaje da je RCP8.5 bio malo verovatan. Detlef van Vuren, jedan od stručnjaka uključenih u izradu scenarija, navodio je da se mora pažljivije razlikovati između mogućeg, verovatnog i politički korisnog narativa.
Upravo tu se otvara najveći problem: naučni model, zamišljen kao jedna od mogućih projekcija, u javnom prostoru često je predstavljen kao gotovo izvesna budućnost. Takav pristup hranio je strah, donosio dramatične naslove i davao političarima moćan alat za nametanje skupih mera bez dovoljno javne rasprave.
Novi ekstremni scenario u okviru CMIP7 predviđa nižu koncentraciju CO₂ do kraja veka, oko 830 ppm, što je znatno ispod ranijih pretpostavki RCP8.5. To ne znači da klimatski rizici ne postoje, niti da se tema može ignorisati. Naprotiv, klimatske promene ostaju ozbiljan izazov koji zahteva promišljena, realna i tehnološki održiva rešenja.
Ali ono što se menja jeste ton. Više nema prostora za nekritičko zastrašivanje javnosti najgorim mogućim modelima kao da su neizbežna sudbina. Ako je nauka spremna da ispravi sopstvene pretpostavke, onda bi isto morala da učini i politika.
Problem je što mnoge vlade i dalje koriste stare narative, jer su na njima izgrađeni čitavi paketi regulacija, subvencija i političkih kampanja. Klimatska politika je tako godinama bila opterećena ideologijom, interesima i ogromnim finansijskim tokovima, umesto trezvenom analizom troškova, koristi i stvarnih rizika.
Priznanje da je RCP8.5 bio nerealan kao glavni scenario treba da bude ozbiljna opomena. Klimatske promene zaslužuju ozbiljan pristup, ali ozbiljnost ne znači histeriju, manipulaciju strahom i političku zloupotrebu naučnih modela. Građani imaju pravo na istinu, a ne na najcrnje projekcije predstavljene kao neizbežna budućnost.
Nauka je počela da ispravlja samu sebe. Sada je pitanje da li će to učiniti i politika – ili će nastaviti da koristi stare strahove za nove poreze, skupe eksperimente i mere koje najviše pogađaju obične ljude.
Piše: Nina Stojanović
