Društvenim mrežama poslednjih dana munjevito se širi senzacionalna tvrdnja da burgeri iz lanca „McDonald’s“ navodno sadrže „2% ljudske DNK“. Objave su praćene fotografijama burgera i pozivanjem na „laboratorijske analize“, a za kratko vreme prikupile su milione pregleda, izazivajući talas gađenja, šoka i novih teorija zavere.
Kako prenosi „Reuters“, za ovakve tvrdnje ne postoje validni dokazi. Cela priča zapravo predstavlja izvrtanje i preuveličavanje starijeg izveštaja kompanije Clear Labs iz 2016. godine. U tom istraživanju analizirano je 258 uzoraka burgera različitih brendova, a tragovi ljudske DNK pronađeni su samo u jednom vegetarijanskom burgeru – najverovatnije kao posledica mikroskopske kontaminacije, poput dlake, ćelija kože ili noktiju radnika tokom rukovanja hranom i proizvodnje. Nigde nije utvrđeno prisustvo „ljudskog mesa“, niti bilo kakvo namerno dodavanje ljudskog tkiva, a McDonald’s nije označen kao kompanija sa takvim problemom.
Slične dezinformacije kruže internetom još od 2014. godine, kada su se na satiričnim sajtovima poput Huzlers.com pojavile izmišljene priče o „ljudskim ostacima“ u fabrikama Mekdonaldsa, kako navodi „AP News“. Danas se te stare laži recikliraju preko TikToka i Instagrama, najčešće uz dramatičnu muziku, montirane kadrove i senzacionalističke naslove. Nijedna zdravstvena ili bezbednosna institucija nikada nije potvrdila prisustvo ljudskog tkiva u proizvodima ovog lanca brze hrane.
Ipak, sama činjenica da se ovakve tvrdnje iznova vraćaju pokazuje koliko je poverenje javnosti u industrijsku hranu poljuljano. Potrošači sve češće sumnjaju u velike prehrambene lance, zatvorene proizvodne procese, aditive, poreklo mesa i sanitarne standarde. Drugim rečima, možda ova konkretna priča nema dokaze, ali nepoverenje iz kog ona raste nije nastalo niotkuda. Velike korporacije decenijama su gradile moć na brzini, masovnosti i marketingu, a mnogo manje na otvorenosti prema kupcima.
Zato je i protivteža važna: kritika industrijske hrane nije isto što i prihvatanje svake viralne tvrdnje kao istine. Brza hrana može biti nutritivno sporna, agresivno reklamirana i industrijski problematična, ali tvrdnje o „ljudskoj DNK“ i „ljudskom mesu“ traže čvrste dokaze, a ne šokantne objave sa Instagrama. U suprotnom, ozbiljna rasprava o kvalitetu hrane gubi se u magli teorija zavere.
Ogroman deo savremenog interneta funkcioniše po principu šoka i gađenja, jer upravo takav sadržaj najbrže donosi klikove i preglede. Možda u velikim lancima brze hrane ima mnogo toga što zaslužuje ozbiljnu proveru i kritiku, ali bez dokaza svaka sumnja lako sklizne u manipulaciju. Ozbiljno novinarstvo zato mora da ostavi prostor za pitanja, ali i da jasno povuče granicu između opravdane sumnje i izmišljotine. U suprotnom, javni prostor pretvara se u bujicu u kojoj činjenice gube bitku protiv algoritma.
Piše: Nina Stojanović
