Dvadeset godina nakon uvođenja evra neke evropske zemlje još nisu voljne da se pridruže monetarnoj uniji. Iako su u obavezi da uvedu evro, Švedska, Češka, Mađarska i Poljska odlučile su se na odlaganje na neodređeno vreme.
Postoje različiti ekonomski, politički, pravni, sociološki, pa čak i emotivni razlozi za takvu odluku, piše u svojoj analizi Hrvatska narodna banka (HNB), prenosi Poslovni dnevnik.
U publikaciji Pregledi, pod nazivom „20. godišnjica evra: zašto se neke zemlje još ne žele pridružiti?“, čiji su autori Milan Deskar-Škrbić i Davor Kunovac navodi se ključni ekonomski argument protiv uvođenja evra u tim zemljama – trošak gubitka monetarnog suvereniteta.
Devetnaest država članica Evropske unije (od njih dvadeset sedam) uvelo je zajedničku valutu i pristupilo evrozoni. Od preostalih osam država članica EU izvan evrozone njih tri, Bugarska, Hrvatska i Rumunija, iskazale su veliki interes za pristupanje evropskom valutnom mehanizmu (ERM II) i uvođenje evra u skoroj budućnosti.
Te zemlje, a posebno Hrvatsku, obeležava visok stepen finansijske evroizacije. Zbog toga su privatni i javni dug u tim zemljama vrlo osetljivi na kursni rizik, a mogućnosti za autonomnu monetarnu i kursnu politiku već prilično ograničene. U tom smislu za te tri zemlje uvođenje evra čini se održivim i opravdanim izborom politike, navodi se.
Preostalih pet evropskih zemalja, piše u publikaciji, ne želi da se odrekne svog monetarnog suvereniteta. Danska, na primer, nije po zakonu u obavezi da uvede evro (klauzula o izuzimanju). S druge strane, Švedska i preostale tri nove države članice – Češka, Mađarska i Poljska, po zakonu su u obavezi da uvedu evro u određenom trenutku. Međutim, te su zemlje odlučile da na neodređeno vreme odlože taj proces.
U radu se navodi da se agumenti protiv uvođenja evra mogu podeliti u tri grupe. Prva je značenje kursa kao faktora stabilizacije odnosno rasta, što, ističe se, može biti privlačno u zemljama s niskim nivoom evroizacije kao što su Poljska, Mađarska i Češka, u kojima evroizacija kredita iznosi oko 10 do 25 odsto.
S druge strane, u zemljama poput Bugarske, Hrvatske i Rumunije snažna depresijacija lokalne valute mogla bi da ugrozi finansijsku stabilnost zbog visokog nivoa evroizacije (40 do 60 odsto) i primene valutne klauzule.
„Imajući na umu da još uvek postoje određene neizvesnosti vezane uz budućnost evropodručja, neke od četiri država članica izvan evropodručja odlučile su se na takozvani ‘čekaj i vidi’ pristup“, navodi se u analizi HNB-a.
Zaključuje se da uvođenje evra ne bi dovelo do značajnih troškova u smislu stabilizacijskih politika i privrednoh rezultata.
Kao što navodi Darvas (2019.), u privrednom smislu četiri države članice izvan evrozone mogle bi da imaju dobre rezultate i unutar i izvan evrozone. Zbog toga se njihova nesklonost ulasku u monetarnu uniju ne temelji na čvrstim ekonomskim razlozima, već na širem socijalnom i političkom kontekstu.
Na kraju, istorija rasprava o uvođenju evra u tim zemljama upućuje na to da bi neka buduća kretanja mogla vrlo lako prevagnuti u prilog uvođenja evra, barem u novim državama članicama, piše u zaključku HNB-ove analize.
