Zapisi iz zemlje iza božjih leđa

Roman „Zemlja iza božjih leđa“ znamenitog holandskog novinara i pisca Boba Spulstra, koji se proslavio pod pseudonimom A. Den Dolard, nakon šezdeset godina ponovo se našao u knjižarskim izlozima na srpskom jeziku. Umesto starog prevoda s engleskog, koji je 1962. godine uradila Mila Drašković, supruga Branka Draškovića, poznatog crnogorskog i jugoslovenskog novinara i diplomate, bliskog prijatelja D. Dolarda, knjigu je sada direktno s holandskog prevela Jelica Novaković Lopušina.

Neustrašivi inženjer

Osim već znane romansirane priče o čuvenom mostu na Tari i inženjeru Lazaru Jaukoviću koji ga je po naređenju Vrhovnog štaba jugoslovenskih partizanskih snaga srušio, odnosno onesposobio za saobraćaj 6. maja 1942. godine, što će tri meseca kasnije glavom platiti – četnici i Italijani su ga streljali na samom mostu – J. Novaković Lopušina u opširnom, studioznom pogovoru osvetljava vrlo zanimljivu ličnost autora i njegovu vezanost za Jugoslaviju i ove balkanske prostore uopšte.

Nemirni, pomalo pustolovni i bezgranično znatiželjni Holanđanin, neumorni tragač za nepoznatim krajevima i ljudima, za ekskluzivnim pričama i događajima, privučen vestima o nemirima u Jugoslaviji i zločinima komita u Makedoniji i Bugarskoj, prvi put se našao u Beogradu, odnosno na ovom delu Balkana još 1931. godine. Već iduće godine po zadatku redakcije ide u Grčku da izveštava o tamošnjim zbivanjima. Zahvaljujući jednom nesrećnom slučaju u koji je bio direktno upleten, on se u povratku iz Grčke, zadržao neko vreme u Ohridu gde se jednog dana obreo na neobičnoj svadbi u nekom romskom naselju, što će ga motivisati da sedam godina kasnije, 1939, objavi roman „Svadba sedmorice Cigana“.

Glas protiv fašizma

Iz Ohrida je otputovao u Dubrovnik gde je krajem maja te 1932. godine prisustvovao kongresu PEN-a i prvi put javno digao glas protiv fašizma i nacizma, pošasti koja se munjevito širila u Italiji i Nemačkoj i – uvideo je – predstavlja opasnost nesagledivih razmera za celu Evropu i svet. Pri tom svom stavu, on će, uprkos smrtnoj opasnosti, ostati do kraja dugog, veoma plodnog i burnog života.

Kad se posle rata, 1952. godine ponovo našao u Jugoslaviji, pored intervjua sa Josipom Brozom Titom, Milovanom Đilasom, Alojzijem Stepincem i drugim poznatim ličnostima (dve godine kasnije se pojavila i njegova knjiga „Zemlja Tita“), bio se nakanio da napiše knjigu o poznatom mostu na Neretvi koji su partizani srušili 1943. godine tokom Četvrte neprijateljske ofanzive. S tim ciljem se već idućeg leta ponovo našao u Jugoslaviji. Tada ga je, međutim, Branko Drašković (u to vreme šef za štampu u jugoslovenskoj vladi) odveo u Crnu Goru, pod Durmitor. Kad je video čudesnu građevinu mosta na Tari, na kojem više nije bilo tragova rušenja i kad je čuo storiju o rušitelju mosta i njegovoj sudbini, to je bilo presudno za nastanak njegovog romana „Zemlja iza božjih leđa“.

Slomljeno srce

Na krilima slave tog romana, još više romana „Svadba sedmorice Cigana“, D. Dolard će sve do smrti ostati veliki i odani prijatelj Jugoslavije u koju je često dolazio i dugo ostajao:

– Dena Dolarda je teško pogodio raspad Jugoslavije – piše Jelica Novaković Lopušina. – U pismu udovici prijatelja i saradnika Kasa Orthajsa napisao je, pored ostalog, i ovo: „Krvava drama u Jugoslaviji definitivno je uništila poslednje ostatke idealističke vere u budućnost ljudske vrste, koju sam u dubini duše gajio, uprkos gorkim razočaranjima. Homo homini lupus est, govorili su još stari Rimljani – čovek je čoveku vuk. Duboko nas to žalosti jer smo godinama poznavali drugačiju Jugoslaviju koja je bila gostoprimljiva i široke ruke, ne tražeći ništa za uzvrat. A sad ova eksplozija, ne samo kolektivnog, već i individualnog sadizma.“

Vrhunac svog razočaranja zbog raspada jedne zemlje koju je toliko voleo i gneva prema onima koji su taj raspad podstakli iskazao je u svom poslednjem, predsmrtnom intervjuu kada je insistirao da ga tako starog ne fotografišu i da ga ne pitaju ništa o Jugoslaviji „jer mu to slama srce“. Preminuo je krajem juna 1994. godine, a na njegovom grobu je upisan epitaf: „Živeli smo među čudesima, a da ih nismo razumeli“, misao iz njegovog romana iz 1966. godine „Bogovi odlaze kući“.

Pesma jača od istine

Tog leta 1953. godine, neki čovek pod Durmitorom, vešt guslar i govordžija i izgleda još veštiji majstor za izradu gusala, darovao D. Dolardu ovaj drevni i sveti instrumenat i predložio mu da napiše storiju o zemlji iza božjih leđa, da opeva, pretoči u priču, upravo legendu o mostu i njegovom graditelju, inženjeru Jaukoviću. Na piščevo upozorenje da Jauković nije bio graditelj mosta, mudri gorštak mu je objasnio:

„Čitav naš narod kaže danas da on jeste sagradio most, a narod je uvek u pravu. Svakako ga je mogao sagraditi, zar ne? Zar nije bio inženjer. On je već prerastao u legendu… A šta je stvarnost spram legende? Stvarnost je tek titraj svjetlosti po oblacima, legenda je samo sunce!“

Slavni pisac će uvažiti mudre reči bistroumnog planinca da je „pesma istinitija i od same istine“ i tri godine kasnije će se pojaviti njegova „pesma“ – roman „Zemlja iza božjih leđa“.

Smrt poručnika Branka Šišića

Dok je 1932. godine boravio sa suprugom Dejzi u Ohridu, D. Dolard se razboleo od gripa i završio u bolnici. Tamo mu je jednog dana u posetu došla supruga, ali u društvu poručnika Branka Šišića. On je Dolardu vratio pištolj koji je bio na nekoj popravci, ali je, po zvaničnoj verziji, oružje nehotice opalilo u Dolardovim rukama i na mjestu usmrtilo zlosrećnog Šišića. Ostala je, ipak, sumnja da se sve nije desilo nehotice, odnosno da je Holanđanin u nastupu ljubomore namerno pucao u poručnika.

Spomenik u Ohridu

Iako je roman „Svadba sedmorice Cigana“, objavljen uoči samog Drugog svetskog rata, u Holandiji postigao veliki uspeh i popularnost, hiljade Holanđana su, zahvaljujući tome, odmah posle rata pohrlile u Makedoniju, odnosno Ohrid. Godinama je tamo u prosjeku boravilo po 50.000 turista iz Holandije. Stoga je autoru romana prilikom posete Ohridu 1973. godine priređen nezapamćeno svečan doček, a Ohriđani su mu se trajno odužili lepim spomenikom koji su podigli posle njegove smrti.

Proročanstvo

U završnici svog eseja o D. Dolardu, Jelica Novaković Lopušina kaže da je on, pišući i u desetoj deceniji života, „vidovito pisao o veku koji neće doživeti“:

– Sledeći vek biće vek velikih katastrofa, a najveća katastrofa već se dogodila: naša nekadašnja vera u bolju budućnost mrtva je, i zajedno s nama desetine miliona zuri u crnu rupu. Po meni, najveću opasnost predstavljaju preveliki porast stanovništva, trovanje životne sredine koje se mora završiti katastrofama i opšta zavisnost od tehnologije.