Uživam kad kažu – olimpijska pobednica

Nedostajalo joj je samo olimpijsko odličje. Zorana Arunović je pre Pariza osvojila sve. U prošlom ragovoru za „Vesti“ je otkrila da ni ne zna koliko je medalja završilo na njenim grudima, što u pojedinačnoj konkurenciji, što u miksu. Sa Damirom Mikecom je pokorila svet, Evropu, postali su uigran i svima poznat tandem. Kruna zajedničkog rada stigla je u Parizu 30. jula, kada su „upucali“ olimpijsko zlato. Zasluženo. Takvi, ne samo sportisti, već i ljudi, zaslužili su svu onu radost po saznanju da su šampioni, ali i svu ljubav srpskih navijača, širom sveta.

Kako izgleda uspeh iz Pariza sada, kada su se malo slegli utisci?

– Slagala bih kada bih rekla da su se utisci slegli. Ipak je potrebno da prođe malo više vremena i da ostanem sama sa sobom, da porazmislim o svemu što se izdešavalo u prethodnih nekoliko godina i kako se završilo. Ipak, sada kada je prošlo malo vremena od osvajanja tog olimpijskog zlata, mogu da kažem da sam srećna što je naša medalja donela toliko radosti srpskom narodu, što smo uspeli da obradujemo naciju i započnemo niz na ovim Igrama. Drago mi je da su ljudi prepoznali emociju koju smo Damir i ja osetili kada smo osvojili medalju, radovali se sa nama, ali i zbog nas – iskreno će Zorana Arunović u razgovoru za „Vesti“.

Šta vam je prolazilo kroz glavu posle neuspeha u pojedinačnoj konkurenciji?

– Deseto mesto u pojedinačnoj konkurenciji nije nešto što bih nazvala neuspehom. To bih pre nazvala kvalitetnim nastupom sa solidnim rezultatom, koji u tom trenutku nije bio dovoljan za ulazak među osam najboljih. Naravno, to nije rezultat koji sam priželjkivala i za koji sam radila, ali to je sport. Postoje dani kada, koliko god da si dobro utreniran, ne pogađaš centre i, šta god da radiš, to jednostavno ne ide. Takve dane, posebno kad se dese na tako velikom takmičenju kao što su Olimpijske igre, teško je prevazići, ali uz podršku tima sve je dosta lakše – ne krije Zorana.

Dala sam sebi vremena da tugujem

Ipak, nije bilo svejedno.

– Mogu da kažem da mi kroz glavu nisu prolazile ni lepe ni vesele misli, dala sam sebi malo vremena da tugujem, ali sam bila svesna da imamo još jedan nastup, za koji moram da se pripremim. Zahvalna sam Jeleni i svom sportskom psihologu Đorđu Ćurčiću, koji su bili sve vreme uz mene, kao i sportskoj direktorki Olimpijskog komiteta Srbije Sonji Vasić, koja je razumela da je situacija nakon pojedinačnog nastupa bila teška, te je sa nama obavila razgovor kojim nas je ohrabrila pred nastup u miksu.

Kako je izgledao dan uoči zlatne medalje? O čemu ste razgovarali sa Jelenom, sestrom i trenerom, Damirom i njegovim bratom i trenerom, Goranom?

– Dan uoči osvajanja olimpijske medalje je bio dan kada smo pucali kvalifikacije za miks. Dakle, pravi takmičarski dan, rano ustajanje i dugo zagrevanje, jer je potrebno iskazati visok nivo preciznosti u kratkom vremenskom periodu. Od saznanja da smo ušli u meč za zlato, do sutrašnjeg finala dali smo sebi kratak vremenski period da se poradujemo, jer smo svojoj zemlji obezbedili medalju i onda se vratili u takmičarsko raspoloženje, pošto smo znali da posao nije gotov. Na dan finala sam se probudila u četiri i znala da me čeka vrlo bitna borba i krenula sam u šetnju po našem mikroselu, kako bih bila u potpunosti razbuđena, razdražena i zagrejana u 9.30. Nije bilo mnogo priče sa Jelenom, Goranom i Damirom. Svi smo bili svesni činjenice da posao nije gotov i da nema prostora za bilo kakvo opuštanje.

Kakav je osećaj biti olimpijska šampionka?

– Još nisam svesna veličine i važnosti ove medalje. Znam samo da mi je čudno, ali da uživam i da mi izuzetno prija kada me neko nazove olimpijskom pobednicom. Još mi je to nadrealno, ali verujem da ću se vremenom saživeti sa ovim – kaže Zorana Arunović, olimpijska pobednica.

Nisam računala na ovolike pozive

Kako trenutno izgleda život olimpijske šampionke?

– Život olimpijske šampionke je trenutno nezamisliv bez telefona koji non-stop zvoni. To je nešto na šta nisam računala i što mi je trenutno najkomplikovanije da podnesem.

Ko se najviše obradovao zlatu?

– Bogami to je mrtva trka i ne usuđujem se da se izjasnim po tom pitanju. Ipak, znam da su mama i tetka nekako prošle kroz najveći stres, jer su bile same i daleko od nas. Najbliži su uvek pod najvećim stresom, jer jedini znaju koliko je težak i trnovit bio put do osvajanja medalje.

Kakav je osećaj biti na balkonu Skupštine, pred nekoliko desetina hiljada ljudi?

– Osećaj je nestvaran. Mislila sam da je ona rečenica da je Balkon san svakog sportiste samo obična floskula, međutim mogu iz prve ruke da potvrdim – ono zaista treba doživeti i to je nešto što ću pamtiti celog života. Mi smo narodu preneli veoma lepu emociju, a za uzvrat smo dobili izuzetnu energiju, koja je to veče bila svuda oko nas. Zahvalna sam svakome, ko je došao ispred Skupštine, ono je bilo neverovatno.

Pitanje od milion dolara

Koja proslava će ostati najupečatljivija – ona u Selu, ispred Skupštine, ili na splavu?

– Uh, ovo je najteže pitanje. Svaka je upečatljiva na neki svoj način i nisam sigurna da mogu za jednu da se odlučim. Proslava u Selu je bila predivna, jer smo slavili sa kolegama, sa ljudima sa kojima smo živeli isti san, doneli smo prvu medalju i uneli pozitivnu energiju u tim. Proslava ispred Skupštine je bila spektakularna, jer smo dobili priliku da se radujemo zajedno sa našim narodom! A proslava na splavu je donela i priliku da se najzad malo opustimo i zapevamo. Neki smo pevali malo više, a neki su pevali malo manje – kroz osmeh će Arunovićeva.

Da li ćemo gledati Zoranu i na narednim Igrama?

– To je pitanje od milion dolara. Za početak ću staviti streljaštvo na kratko u drugi plan i posvetiti se dodatnoj edukaciji u sferi sporta, etike u sportu i sportskog integriteta i nadogradiću svoja prethodna znanja, a onda ću krenuti u završavanje master studija. Edukovanje mi je pomoglo da se razvijam kao čovek i posledično je imalo pozitivan uticaj i na moj sportski razvoj. Radujem se narednom periodu i jedva čekam da vidim kako će se moj život odvijati – zaključuje Zorana Arunović.

Svi za jednog

Ko je u Olimpijskom selu ostavio na Vas najjači utisak?

– S obzirom na to da smo mi bili u gradu, koji se zove Šatoru, u kom se održavao samo streljački turnir, nismo imali klasično Selo, već tri satelit sela, tj. tri različita smeštaja. Tek po završetku takmičenja, kada smo osvojili zlatnu medalju, otišla sam u Pariz i provela dve noći u Olimpijskom selu, koje je u odnosu na naše satelit selo bilo kao Las Vegas. Svi sportisti našeg tima su ostavili veliki utisak na mene, jer sam na licu mesta videla da žive kao jedan, dišu kao jedan, bore se kao jedan i podržavaju se međusobno. To je draž multisport takmičenja poput Olimpijskih, Evropskih i Mediteranskih igara, gde živite sa ostatkom tima i zajedno delite i dobre i loše stvari.

Tužna zbog Angeline, oduševljena Žabićevom

Čiji uspeh na Igrama vas je najviše iznenadio, koji najviše obradovao?

– Ovo je pitanje na koje je vrlo nezahvalno odgovoriti, jer smatram za početak da je veliki uspeh doći na Olimpijske igre. Mi smo, zbog kvaliteta srpskog sporta, na neki način normalizovali plasman na Igre i ne smatramo da je to velika stvar, a verujte da jeste. Mislim da smo u Parizu imali izuzetno jak i kvalitetan tim i da su sve osvojene medalje nekako očekivane. Jer, kako reći da me je iznenadila medalja vaterpolista, košarkaša, Novaka i Aleksandre? Kako reći tako nešto, posle pogleda na njihove sportske biografije? Svi su oni i pre ovoga bili šampioni i drago mi je da su to pokazali i na olimpijskom turniru.

Ipak…

– Mogu da kažem da me je obradovao plasman Angeline Topić u finale, ali me je mnogo rastužila njena povreda, jer sam videla na njoj koliko joj je teško. Iz ugla sportiste u potpunosti se saosećam s njom, zbog čega sam se i rastužila. Žao mi je što Ivana nije došla do medalje jer je smatram sinonimom za ozbiljnost, predanost i upornost i gajim izuzetno poštovanje prema njoj kao sportisti, ali i kao čoveku. Milica Žabić me je potpuno oduševila, žena je pravi zmaj!

Odlaskom Bobane mnogo toga je nestalo

Tokom Olimpijskih igara, kao i mnogo puta ranije, pomenuli ste Bobanu Veličković, rekli ste da je ova medalja za nju. Da li ste se u međuvremenu čuli sa Bobaninim suprugom?

– Naravno! Miša je jedan divan čovek i neko ko je i Jeleni i meni izuzetno drag. Bio je na aerodromu da me sačeka, kad sam se vratila iz Pariza i toliko mi je bilo drago što sam ga videla. Bobana je bila veliki deo mog života, bila mi je prijatelj i koleginica i sa njenim odlaskom je mnogo toga nestalo, međutim Miša je ostao i izuzetno sam zahvalna na tome.

U moj život ušetaće pas

Da li će se nešto promeniti u Vašem životu posle uspeha u Parizu?

– Razmišljala sam o ovome pre nego što sam otišla u Pariz, pitala sam se da li bi olimpijska medalja kod mene mogla nešto da promeni? Mislim da mi je uspeh u Francuskoj pomogao da zbacim jedan veliki teret sa svojih leđa. Jedina stvar za koju znam da će se promeniti je to da će uskoro u moj život ušetati pas, a to je nešto što sam dugo želela i njemu se najviše radujem.

Prvo odmor, pa novi snovi

Kada ste stigli u Beograd i pali u zagrljaj majke, rekli ste joj: Mama, ćerka ti je osvojila sve. Da li i dalje postoji nešto o čemu sanjate, kada je reč o sportskom uspehu?

– Uvek postoji nešto što može još da se osvoji. Ako osvojiš jedno zlato onda kažeš aha, pa mogla bih još jedno i to sebi postaviš kao cilj. Dakle, uvek postoji nešto što bi me motivisalo da nastavim da radim i ponosna sam na svoju radnu etiku i predanost treningu u cilju da budem što bolja. U ovom trenutku su mi osećanja dosta pomešana, ali kada se sve ovo slegne sigurna sam da ću naći još nešto što bih mogla da osvojim (opet), o čemu bih mogla da sanjam i što bi moglo da me motiviše. Ali prvo – moram da se odmorim.

Volim da pevam, ali me je teško slušati

Da li je lakše pucati, ili pevati pred osvajačima medalja na Olimpijskim igrama?

– Uh! Još jedno teško pitanje. Da se razumemo, volim da pevam, ali me je teško slušati, zbog čega je jedini način da zapevam ako ukradem mikrofon, a to je malo komplikovano. Zbog toga ću u ovom slučaju prednost dati pucanju. Samo iz logističkih razloga.