Već sedam godina je na čelu Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS). Kao dokazani borac za radnička prava često je dolazila u sukob sa Vladom Srbije, a više puta je zbog organizovanja radničkih protesta pozivana i kod sudije za prekršaje. Kad je nedavno radnicima čestitala novu 2010. godinu rekla je kratko i jasno da će biti gora od prethodne! Dok srpska radnička klasa gladuje, ministri im poručuju da budu kreativni i prete policijom.
Koliko aktivnih štrajkova danas ima u Srbiji?
– Broj štrajkova se iz dana u dan menja, a u ovom trenutku imamo 35. Ne računam manje proteste i blokade ulica. Tek se spremaju štrajkovi. Ako se nešto hitno ne promeni, uskoro će cela Srbija goreti od štrajkova.
Imate li najave novih?
– Neće se zaustaviti, biće još gore. Imamo više od 100.000 radnika u firmama koje još nisu privatizovane. To su veliki giganti, kao što je "Rakovica", Fabrika kablova Jagodina, IMT, FAP Priboj, da ne nabrajam. Samo u prošloj godini 251.000 radnika je ostalo bez posla. To je pouzdan podatak iza kog odgovorno stojim. Zovu me iz Ministarstva ekonomije i govore da je Dinkić zgrožen i da nije u redu da ja iznosim podatke. Po zakonu sve privatizacije moraju da budu završene u toku ove godine, a ako ne budu, firme idu u stečaj. Znači, ti radnici ostaju na ulici!
Da li ste o tome razgovarali sa ministrima iz Vlade Srbije?
Mlatilo nas obezbeđenje
Da li ste imali neka neprijatna iskustva? |
– Obraćam im se redovno pismenim i usmenim putem, ali me retko čuju. Ovi štrajkovi i nemiri se ne dešavaju iz čista mira. Znate, mi Vladu upozoravamo mesec-dva unapred. Političari nisu iznenađeni kad radnici izađu na ulice. Znaju, ali ne reaguju.
I onda…
– Sindikati su preuzeli ulogu socijalnih ustanova. Nismo mogli ništa da uradimo već smo, od muke, kad smo išli u Leskovac, Pirot, Vranje, Kuršumliju, nosili tim ljudima po 1.000 dinara. Bilo me je sramota da im dam tu siću. Ljudi plaču jer nemaju za hleb. To je strava! Potresno je kad vam u svom tom jadu pričaju da ne znaju kako će platiti račun za struju. Kažem im: "Kakva struja, čoveče?! Kome da plaćaš struju, a dete ti je gladno kod kuće?" Oni su savesni ljudi koji plaćaju svoje obaveze.
Šta kaže vlast?
– Ministri im govore da budu kreativni, da moraju da preuzmu inicijativu i nešto rade. Pa šta da rade? Bila sam u Kuršumliji, radi samo bolnica, opština i neko komunalno. Nisam pesimista i ne volim ovako da govorim, ali od muke koju vidim u pogledu tih ljudi ne mogu da spavam. I onda, čuješ drčnu izjavu našeg ministra ekonomije Dinkića da neće da ide u Kuršumliju.
Da li je neko od ministara uopšte hoće da govori sa sindikalcima?
– Ministarstvo rada nas redovno upućuje na Ministarstvo ekonomije, a oni nas prebacuju na premijera i predsednika države.
Može li bujanje štrajkova da se spreči?
– Mora, hitno! Nisu meseci, već su dani u pitanju, da bi se sve zaustavilo, trebalo bi odmah da se nađu sredstva iz budžeta, naprave socijalni fondovi, da se koliko-toliko održi socijalni mir.
Da li je u redu da se nemiri suzbijaju policijom?
– Slobodan Milošević je izgubio vlast kad je izveo vojsku i policiju na građane. Ministar policije Ivica Dačić, kad je bila blokada pruge, rekao je radnicima da će rešiti problem i da niko ne sme da ih bije.
Kakav će scenario biti ako se primena sile ponovi?
– Neka slobodno izvedu policiju na gladne ljude, da ih vidim. Na ljude koji po dve godine nisu primili ni dinara. Znate šta rade oni u Kuršumliji? To je toliki jad i nemanje da ljudi idu i seku drva, a onda prave ćumurane ispred kuća. Ćumur je jeftin kad ga prodaju, ali mogu da kupe hleb deci. Dođem kući očajna, smišljam programe, zovem, tražim. Ali, nije sindikat država. Svi mi punimo budžet, i ti radnici, jer nas oporezuju na sve strane, pa neka država uradi nešto!
Šta će se dalje događati, koji je najgori scenario?
– Masovni protest u koji bi se uključili građani, penzioneri, studenti i nezaposleni. Taj scenario bi sigurno doveo do novih izbora.
Da li vi na ovaj način pretite Vladi?
– Nisu to pretnje, već činjenice. Izazivaju nas mnogo, znamo da ima problema i da nema para. Ipak, niko ne može da me ubedi da jedno domaćinsko upravljanje i preraspodela budžeta ne može da stvori neko rešenje.
Kako sindikat konkretno može da pomogne tim radnicima?
– Kreirali smo socijalni program, a većinu naših predloga prihvatilo je Ministarstvo za rad. Organizovali smo i projekat "SOS marketa". Govorili smo da osnovne životne namirnice mogu da budu jeftinije, mada niko nije mogao da poveruje da će jestivo ulje moći da kupi za 70 dinara. Bilo je 130 dinara, a pričali su da je cena mala. Pokazali smo i da roba može dobavljačima da se plati ranije, a ne za 180 dana kao što to radi Mišković.
Govorili ste i da su sindikati loše organizovani, šta ste time mislili?
– Sindikati su rascepkani, umesto da se ujedine jer imaju iste ciljeve. Milina za ovu Vladu i poslodavce. Jedino ako se svi udružimo, bićemo moćni.
Jeste li imali prilike da vidite kako su organizovani sindikati na Zapadu?
– Bila sam u poseti američkim sindikatima, baš pre predsedničkih izbora. Predsedničkim kandidatima, pre nego što krenu u kampanju, sindikat je prva stanica. Dogovaraju se sa sindikatima, ali ne u smislu dila – ja tebi ovo, ti meni ono. Ne! Njihovi političari izlaze pred sindikalne vođe s ponudom koju imaju za radnike. Na osnovu različitih povlastica koje nude, daje im se podrška na izborima. Sadašnjem američkom predsedniku Baraku Obami je najviše glasova doneo njegov predlog da zaposlenima omogući besplatno lečenje u državnim bolnicama.
Kakav položaj imaju njihovi radnici?
– Izgubiti posao u Evropi je strašno, ali je teže u Srbiji. Radnici su tamo socijalno zaštićeni. U Srbiji je izgubiti radno mesto katastrofa. Nema mogućnosti za novi posao, nema socijalne zaštite, još ako imate 50 godina, možete da stavite omču oko vrata.
