Turskoj zapad, Rusiji istok, Libiji haos

Egipatski predsednik preti da će vojno intervenisati u Libiji. To bi, pored ruskih plaćenika i turske vojske, bila treća strana sila u zemlji. Na talonu je veliki ulog, a igra postaje sve opasnija.

Poruka šefova diplomatije Arapske lige zvučala je jasno: integritet Libije mora se sačuvati u svakom slučaju, zemlja se ne sme raspasti na regione kojie kontrolišu različite strane sile. „Vojni angažman ne može da donese mir ili političku stabilnost u Libiji“, saopštili su ministri u utorak.

Prethodno je egipatski diktator Abdel Fatah al Sisi pripretio takozvanoj Vladi nacionalnog jedinstva koju u Tripoliju predvodi Fajiz al Saradž. Trupe te Vlade, koju priznaje veliki broj zemalja sveta, nameravaju da, zajedno sa snagama koje podržava Turska, zauzmu važan obalski grad Sirt. To je, kako Al Sisi kaže, „crvena linija“.

Sirt, u središtu libijske obale, smatra se strateškom tačkom odakle se može kontrolisati niz mediteranskih luka kao i najvažniji gasovodi u zemlji. Ko drži Sirt, ima veliko ekonomsko preimućstvo koje može da odluči građanski rat.

Rovovi oko Tripolija

Al Sisi se suprotstavlja Al Saradžu i Turskoj jer ovi pod svojom kontrolom imaju niz islamističkih grupa. Egipatskom predsedniku su te grupe trn u oku – on je na vlast došao vojnim udarom, svrgnuvši upravo Muslimansko bratstvo.

– Al Sisi pretnjom vojnom intervencijom šalje Turskoj poruku da je bolje da gaji prijateljski odnos sa Egiptom – kaže Tarek Megerisi iz Evropskog saveta za međunarodne odnose. On ipak misli da egipatski predsednik samo blefira.

Tursko vojno prisustvo za sada je bilo efikasno. Uz tu odlučujuću pomoć su trupe Al Saradžove vlade uspele da potisnu snage generala Kalife Haftara čija je moćna paravojska duže od godinu dana držala Tripoli pod opsadom.

U tome je, doduše, pomogla jedna odluka iz Moskve, smatra Volfram Laher, stručnjak berlinske Fondacije za nauku i politiku. Naime, Rusija je povukla profesionalnu paravojsku „Vagner“ koja je podržavala generala Haftara u naletu na Tripoli. Zauzvrat je Turska obustavila vazdušne udare na opsadnu paravojsku.

– Tako je Haftarova ofanziva propala jer su Turska i Rusija napravile dil – piše Laher.

I Turskoj i Rusiji odgovara zamrznuti konflikt

General Haftar, koji se iz egzila vratio po rušenju bivšeg vlastodršca Moamera el Gadafija, ipak i dalje može da se uzda u pomoć Ujedinjenih Arapskih Emirata. Emirati su Haftarovoj armiji poslali bespilotne letelice koje sprečavaju Al Saradžove trupe i plaćeničke grupe da potisnu Haftarove ljude još dublje na istok zemlje. Njihova baza je na istoku libijske obale, u Tobruku.

Komplikovani front pokazuje koliko život i smrt u Libiji zavise od stranih sila. One pak u vidu imaju svoje ciljeve, a ne dobrobit Libije. „Gde god da se sada povuče linija, Turska je postala dominantna sila u zapadnoj Libiji, a Rusija najvažnija zaštitnica generala Haftara“, piše Laher.

Da stvari budu još komplikovanije, Ankara se vojnim uplitanjem zamerila Parizu, savezniku iz NATO. Francuska želi stabilnost u Libiji kako bi se razračunalo sa džihadističkim grupama koje u čitavom haosu nesmetano jačaju na jugu zemlje, gde počinje pojas Sahela.

Moguće da su strane sile već toliko uložile u rat u Libiji, da će teško odustati od njega. Kako piše Laher, bilo kakav dogovor značio bi formiranje jedinstvene vlade i vojske u Libiji, koja bi onda bila dovoljno moćna da se brani od stranih uticaja. „Zato ni u turskom ni u ruskom interesu nije da se konflikt reši, nego da se – zamrzne.“

Dok to traje, upozorava Arapska liga, libijskoj omladini ne ostaje bolja perspektiva nego da se uključi u radikalne ili mafijaške strukture.

Ujedinjene nacije su za sada nemoćne čak i da nametnu embargo na isporuku oružja zaraćenim stranama. „Nažalost“, zaključuje Tarek Megerisi, „previše stranih država je previše fokusirano na svoje kratkoročne interese.“