Stihovi o dva detinjstva

Miljana Zarić (30), koja je pesmom „Da ne bude više rata“, za vreme velikih poplava 2014. godine dirnula i ujedinila Balkan već četiri godine živi u Beču i priprema svoju prvu zbirku pesama „Mala knjiga za veliku radost“. U njoj će se naći pesme za decu, a autorka kaže, da su ti stihovi divna mešavina dva detinjstva. Prvo je ono kakvo imaju njen sin i njegovi vršnjaci, a drugo detinjstvo kakvo je ona imala. Proleće je Miljanino omiljeno godišnje doba i vreme za nove početke, pa se nada da će, kako je planirano, u maju njena zbirka biti pred čitaocima.

Mlada pesnikinja uveliko priprema i planira promociju zbirke kako u matici, tako i u Beču, a bezgranično se raduje druženju sa mališanima i roditeljima. Inspiraciju pronalazi u svakodnevnom životu, u ljudima i stvarima oko sebe, u sinu Simeonu, fotografijama i sećanjima. Ponekad se desi da počne da piše bez namere da nastane pesma na određenu temu, a onda stihovi poteku… Njen književni prvenac, biće poezija za decu, u koju je unela i deo svog detinjstva, za koje kaže, da je bilo lepo i ušuškano iako je rasla u posleratnoj Bosni.

Dete u duši

– Po zanimanju sam profesor srpskog jezika i književnosti, po Božijoj volji pesnikinja, a u duši dete raslo u porodici u kojoj se cene prave vrednosti, čist obraz i data reč. Moji roditelji su vredni i radni ljudi, brata i mene su učili da budemo pošteni i da ne okaljamo obraz ni porodici ni sebi. Ljubav i sloga mojih roditelja gradila je i porodicu i kuću. Zauvek sam im zahvalna što nismo osetili ni mrvu tereta koji su oni nosili, kako bismo mi bezbrižno rasli. Ponekad im i zamerim što su nas toliko štitili i štedeli. Majka je napustila posao kako bi odgajala brata i mene. Postojala su neka svakodnevna pravila, kao što su obavezni zajednički obroci, što mi ovde vrlo često nedostaje. Ako bih morala da opišem detinjstvo u tri reči, bile bi to: ljubav, bezbrižnost i mir. U svim mojim pesmama prožimaju se ta tri motiva – priča Miljana za „Vesti“.

Pesme koje će se naći u njenoj prvoj zbirci proizilaze i iz želje da svom sinu priušti čari vremena u kom je odrastala.

– Kada to kažem zvuči kao da pričam sa ogromne vremenske distance, ali iako vremenska razlika nije velika, neke važne stvari su se i te kako promenile, a ja bih htela da njemu i drugoj deci sačuvam baš to najlepše – navodi naša sagovornica.

Pesnikinja, koja za sebe kaže da je pre svega majka i supruga, pa tek onda umetnica, počela je da piše još u osnovnoj školi.

Nova Desanka

– Prvu pesmu sam napisala u drugom razredu osnovne škole, zajedno sa bakom Desankom, koja je imala neverovatan talenat za pisanje. U školi smo dobili zadatak da napišemo pesmu o cvetu lali. Tako sam, radeći domaći, otkrila svoj talenat – kaže Zarićeva.

Njena pesma „Da ne bude više rata“ 2014. godine rasplakala je i ujedinila region, a njoj donela veliku popularnost.

– U tom periodu sam još bila studentkinja. Stanovala sam u predivnom Novom Sadu, dok je moja porodica živela u rodnoj mi, Republici Srpskoj. Zatvaranje granica tokom poplava onemogućilo mi je odlazak kući, što mi je veoma teško palo. Bolela me je nesreća ljudi koji su u poplavama izgubili sve što su godinama sticali… To osećanje tuge i nemoći probudilo je u meni želju da, posle dugo vremena, napišem pesmu, koja će me kasnije proslaviti. Popularnost koju sam, preko noći stekla, bila mi je podstrek da pišem i dalje, pa evo sada, kada mislim da su moje pesme sazrele u fioci, spremila sam prvu zbirku – priča Miljana.

O njoj su tada pisali svi mediji u regionu, a poredili su je i sa slavnom Desankom Maksimović. Za nju je to, kaže, veliki kompliment, ali i potvrda da ono što radi nije uzalud, i da njene pesme pronalaze put do srca drugih ljudi. Slavna pesnikinja nije jedina na koju se Miljana ugleda, od naših pesnika izdvaja Šantića, Jovu Zmaja, Ršuma, Dobricu Erića i Nedeljka Popadića, a od pisaca Mešu Selimovića i Andrića.

Beč je velelepan, ali…

Miljana ističe da joj nije bilo teško da se uklopi u život u Beču, jer je prestonica Austrije donekle mali Balkan, pa kaže ne tuguje mnogo za domovinom, ali priznaje da je nostalgična.

– Nedostaju mi roditelji, rodbina, prijatelji. Nedostaju mi ona naša neposrednost i neplanirani odlasci u bioskop, pozorište, šetnju, na kafu. Ovde ljudi žive drugačije. Imaju više novca, a manje vremena. Samim tim što nemaju mnogo vremena za trošenje novca na svakodnevne aktivnosti, akcenat se stavlja na skupe automobile, telefone, garderobu, putovanja… Svakako, ne žive svi po istom principu, ali mi se čini da većina tako funkcioniše. Takođe mi nedostaje predusretljivost naših ljudi. Oni momenti kada dobijete pomoć, a da je pritom niste ni tražili – objašnjava pesnikinja.

Prema njenim rečima, Beč je velelepan grad, a za četiri godine je, čini joj se, istražila tek samo delić romantičnih uličica i popila premalo bečkih „melange“ kafa. Rado šeta ulicama Prvog bečkog okruga i upija detalje besprekorne arhitekture, diveći se različitostima ljudi i ideja na svakom koraku.

– Još se pronalazim u Beču i još učim jezik, tako da mislim da moje vreme u ovom gradu tek dolazi. Rado posećujem kulturne manifestacije naših ljudi. Neretko sam i sama bila učesnik istih, kao pesnikinja ili voditelj. Prethodne dve godine sam se, priznajem, ulenjila, izgovarajući se trenutnom epidemiološkom situacijom i obavezama, ali planiram da se pokrenem, a zbirka će biti valjan razlog za to – zaključuje Miljana, koja u otadžbinu odlazi svaka tri meseca

Umetnička porodica

Najveća podrška Miljani je suprug Nikola, koji je i sam umetnik, pa joj je, možda baš zbog toga veliki oslonac i vetar u leđa.

„Nikolu sam upoznala još dok smo bili deca. Bili smo jedno drugom prve simpatije. Imam čak i dnevnik u kome sam zapisala da sam se prvi put zaljubila baš u Nikolu. I njemu sam jednom napisala pesmu u kojoj sam mu poželela da postane to što je danas i postao – umetnik na harmonici. Nikola je poznat kako u svetu klasične, tako i u svetu naše, narodne muzike. Radi na nekoliko različitih projekata i vrlo je uspešan u svom poslu. Osnovao je „Narodni orkestar pod upravom Nikole Zarića“, a u svetu svetske muzike otvara vrata našoj narodnoj muzici, izvodeći je na jedan, sasvim drugačiji, neobičan, sopstveni način. Aktivno radi u nekoliko škola, kao profesor harmonike i klavira. Svestan je koliko je nagrađen, jer radi posao koji voli. Umetnik koji ne koristi svoj talenat nije ništa drugo, nego ptica u kavezu – kaže ona.

Poema o miru, Drini i Savi

Miljanini stihovi posvećeni katastrofalnim poplavama koje su ujedinile Balkan, uzdrmali su region 2014. i mnoge doveli do suza. Glavne junakinje Miljanine pesme su reke Drina i Sava, a pesma poziva na ujedinjenje, mir, ljubav i toleranciju.

Da ne bude više rata

Šapnula je Drina Savi

jednu priču o poplavi.

– Riješila sam, Savo, sestro,

da se vrati sve na mjesto.

Izliću se iz korita,

potopiću polja žita.

Puteve ću potopiti

i krovove sve prekriti.

Da podsjetim srca mnoga,

šta je bratstvo,

šta je sloga.

I granice izbrisaću,

da izmirim srpsku braću.

Jer tek onda kad izgubi,

brat će s bratom da se ljubi.

Brat će brata da pomaže,

brat će s bratom da se slaže.

I saznaće srca mnoga

za jednoga oca – Boga.

Da se njemu oni mole

i Hrvata, brata vole.

Da poteku sa usana

molitve za Muslimana.

I da vole braću borce,

Makedonce, Crnogorce.

U molitvi svak’ pomene

braću našu, sve Slovene.

Da se brat sa bratom druži,

prijateljsku pomoć pruži.

U nevolji da se sjete

jedan drugom da dolete.

To su, Savo, želje moje,

da se vrati sve na svoje –

Drina reče, pa poteče.

Pričekaj me, Drino, vodo,

poći ću i ja sa tobom.

Potecimo mi zajedno,

neka budu svi ko jedno.

Nek nauče da se vole,

Bogu ocu da se mole.

Nek se sjeti brat svog brata,

da ne bude više rata.