Šta sve može ruska raketa vazduh-vazduh? (VIDEO)

Rešavanje zadataka PVO na velikoj udaljenosti posebno je važno za Rusiju zbog njenog geografskog položaja.

Na lovcu Su-35S ispituje se visokoprecizna raketa vazduh-vazduh sa vrlo impresivnim karakteristikama.

U video-klipu koji je Ministarstvo odbrane Rusije objavilo povodom 100. godišnjice Državnog Centra za testiranje aviona „Čkalov“, između ostalog, prvi put je prikazano probno lansiranje iz lovca Su-35S nove rakete vazduh-vazduh dalekog dometa R-37M.

Ova možda i nije prvoklasna senzacija, ali događaj je prilično važan. Evo i zašto.

MiG-31 i njegove četiri rakete

U stvari, raketa R-37M mnogim stručnjacima je poznata pod nazivom RVV-BD. Upravo pod ovim imenom je raketni model prvi put predstavljen na vazduhoplovnoj izložbi „MAKS“ u avgustu 2011. godine. Ali, zanimljivo je da njena istorija počinje još ranije — 1980.-ih godina.

U naoružanje je 1981. godine primljen najnapredniji u to vreme presretač dalekog dometa MiG-31 koji je bio opremljen raketama vazduh-vazduh velikog dometa — R-33.

Raketa je imala domet do 120 kilometara i gotovo hipersoničnu brzinu leta do 4,5 Mahovog broja. MiG-31 je mogao istovremeno da ispali četiri rakete na četiri cilja i trebalo je da postane glavni avion presretač namenjen za odbijanje vazdušnog udara na teritoriji SSSR na Arktiku, vršeći pravovremeno presretanje američkih aviona-nosača krstarećih raketa, to jest, uništavajući avione pre lansiranja raketa.

Drugi cilj MiG-31 sa raketama R-33 su bile one rakete koje je neprijatelj uspeo da lansira. Presretači su trebali da ih unište iznad severnog dela SSSR, na putu raketa do ciljeva u dubini zemlje.

„Ispaliti i zaboraviti“: Šta se još zna o K-37?

Iste 1981. godine prvi put je predstavljen koncept projekta za napredniju modifikaciju presretača velikog dometa — MiG-31M sa novim raketama K-37. Nova raketa je trebalo da ima domet od 200 do 300 kilometara (u zavisnosti od modifikacije) i najnapredniji sistem navođenja. Razvoj je započet 1983. godine, a šest godina kasnije je lansirana punopravna raketa K-37.

Raketom je upravljao inercijalni sistem sa mogućnošću ponovnog ciljanja nakon lansiranja i korekcije smera leta po komandama aviona-nosača. Nakon što aktivna radarska bojeva glava osvoji cilj, raketa je postajala potpuno nezavisna i autonomno je išla na cilj bez učešća pilota-operatera. Tako je K-37 postala jedna od prvih sovjetskih raketa vazduh-vazduh sa radarskim sistemom navođenja, u kome se realizovao princip „ispaliti i zaboraviti“.

Suština principa je u tome da je strelac mogao izabrati cilj, pucati na njega i prebaciti se na potragu za novim ciljem, ne čekajući da raketa stigne do cilja i pogodi ga. U radarskim sistemima za navođenje prethodnih generacija, piloti lovaca su morali držati cilj na nišanu sve dok ga raketa ne pogodi.

Kriza vojno-industrijskog kompleksa u Ukrajini nije sprečila ruski razvoj

MiG-31M je trebalo da nosi 6 raketa K-37, što je, uzimajući u obzir novi sistem navođenja, omogućilo novom kompleksu za presretanje da postigne najviše pokazatelje u pogledu borbene produktivnosti, dometa i preciznosti uništavanja vazdušnih ciljeva.

U martu 1992. godine, nakon raspada SSSR-a, novi avion sa raketom prvi put je javno prikazan u vazduhoplovnoj bazi u blizini Minska, gde je za lidere ZND organizovana demonstracija dostignuća sovjetskog vojno-industrijskog kompleksa. U aprilu 1994. godine predsednik Rusije Boris Jeljcin čestitao je tvorcima rakete uspešan poraz vazdušnog cilja na udaljenosti od 304 km (ovo je zaista bila rekordna cifra). Nijedna avijaciona raketa na svetu nikada nije streljala na takvoj udaljenosti.

Važno je znati da su se rakete K-37 konstruisale u saradnji sa Ukrajinom. Međutim, nakon 1997. godine kriza vojno-industrijskog kompleksa ove zemlje je postala apsolutno očigledna — fabrike odbrambenog kompleksa su počele da prelaze na proizvode za miroljubive svrhe, pa je odlučeno da se te rakete razvijaju koristeći isključivo ruske komponente.

Sredinom 2000.-ih godina je objavljeno da je pred testiranjem nova raketa vazduh-vazduh velikog dometa, koja je bila potpuno ruska i malo naprednija modifikacija one iste K-37.

Optički žiroskop i izvanredna brzina

Bojeva glava za samonavođenje nove modifikacije rakete vazduh-vazduh velikog dometa koristi minijaturni digitalni procesor signala sa velikim kapacitetom memorije i povećanom produktivnošću. Umesto konvencionalnih mehaničkih žiroskopa, sistem za upravljanje raketom koristi naprednije optičke žiroskope — oni su lakši, jeftiniji i precizniji.

Verovatno je raketa opremljena novim motorom na čvrsto gorivo, pa prema tome, može imati veći domet delovanja od ranije očekivanog — možda preko 300 kilometara. Prema podacima iz otvorenih izvora, brzina leta nove rakete trebalo bi da bude najmanje 6 M (Mahov broj), a to je već hipersonično! Ona će moći da pogodi gotovo sve aerodinamične ciljeve na visinama od 15 metara do 25 kilometara.

Godine 2014. objavljeno je da je nova raketa velikog dometa ušla u službu Ruskih vazduhoplovnih snaga. Sada ovu raketu znamo pod tri naziva: R-37M, RVV-BD i „proizvod 620“. Trenutno je postavljaju na lovac pete generacije Su-57 i nadzvučni lovac-presretač MiG-31BM. Sada je došlo vreme za višenamenskog lovca četvrte generacije Su-35S.

I MiG-31BM i Su-35S su sposobni za rešavanje problema PVO na velikom dometu, to jest, mogu se koristiti, na primer, na Arktiku i na prostoru Sibira i Dalekog istoka. Prisustvo u njihovom arsenalu visoko-precizne rakete velikog dometa koja može uništiti kako konvencionalne letelice, tako i male aparate kao što su krstareće rakete, znatno će povećati borbeni potencijal lovaca.