Srpkinje u raljama makroa

Seksualna eksploatacija žena najčešći je oblik trgovine ljudima u državama Zapadnog Balkana, a raste i broj radno eksploatisanih muškaraca.

Među žrtvama je sve veći procenat dece, odnosno mlađih od 18 godina koji je dostigao oko 40 odsto, dok je starosna granica žrtava sve niža i za devojčice iznosi 12 do 13 godina.

Trgovina ljudima čiji je cilj seksualna eksploatacija obuhvata oko 80 odsto zabeleženih slučajeva, kao i da su u istom procentu žrtve žene i devojčice. Slede prinuda na prošnju i vršenje krivičnih dela.

Nakon ulaska Rumunije i Bugarske u EU, putevi trgovine ljudima, pa i poreklo žrtava su se izmenili. Pre dve decenije većinom su to bile državljanke Moldavije, Rusije, Ukrajine, Bugarske, Rumunije, a danas su to uglavnom državljanke Srbije i drugih zemalja Zapadnog Balkana.

Teško je izdvojiti posebnu vrstu trgovine ljudima kao najpogubniju, ali osim prinude na klasičnu prostituciju izraziti problem su i dalje ugovoreni brakovi jer samo od slučaja do slučaja zavisi kako će se reagovati.

Dogovoreni brak

Aktivisti nevladinih organizacija ističu da se dešavalo da porodica iz Nemačke dođe u rodno selo i sa prijateljskom porodicom zaključe da oni sina za ženidbu, a oni devojku za udaju. U ime tog dogovora, isplate prijateljima 5.000 evra, pa roditelji daju dozvolu devojčici i ona se uda u Nemačkoj. Posledica je osim seksualne eksploatacije često i radna , ako je koriste za rad po kući. Pri tom te devojčice često nemaju kontakt sa roditeljima.

Međutim, aktivisti kažu da ima i slučajeva kad devojčica u ugovorenom brku naiđe na razumevanje i dobar tretman, a sa roditeljima održava kontakt. Tada se postavlja pitanje da li je vratiti u rodno selo i koji je njen najbolji interes.

Žrtve bez identiteta

U nevladinoj organizaciji ASTRA kažu da se procenjuje da je od ukupno eksploatisanih identifikovano tek oko 10 odsto žrtava, dok se za ostale ne zna ništa.

U poređenju sa ostalim zemljama, prema rečima Jasmine Krunić iz Astre, u Srbiji je zabeleženo 76 žrtava tokom 2018. godine. Ona je rekla da to zvuči optimistično, ali je daleko od realnog stanja.

– Ovaj broj se smanjuje jer je tokom 2019. identifikovano 26 žrtava, ali to nije stvarna slika i problem ostaje – kazala je Krunić.

Kao glavni nedostatak u Srbiji, ona je iznela neadekvatnu primenu zakona, ugovora i memoranduma o saradnji, odnosno sinhronizovan odgovor svih vladinih i nevladinih aktera koji se ovim problemom bave.

Blage kazne

– Rezultati sudske prakse govore da su kazne za počinioce i dalje vrlo niske, sudski procesi dugo traju, a žrtve skoro nikad ne dobiju status zaštićenog svedoka, pa se često trgovina ljudima prekvalifikuje u krivično delo posredovanje u prostituciji. Posledica je da trgovci dobijaju niske kazne, a žrtve gube prava – pojasnila je Krunićeva.

Deca najveće žrtve

U porastu je i radna eksploatacija, a reč je o pravom roblju kao iz knjiga o crncima u davnim vremenima. Ovo je posledica trenda globalnih ekonomski motivisanih migracija, a u kojima stanovnici Balkana aktivno učestvuju.

– U BiH je radna eksploatacija dominantna nad seksualnom, a 89 odsto žrtava su deca.

– Crna Gora, prema rečima Maje Raičević iz Centra za prava žena iz Podgorice, smanjila je broj žrtava, pa je u skloništu koje je vodilo ovo udruženje 2000. godine bilo 68 žrtava, a sada upola manje.

– I Makedonija je zemlja i vrbovanja i beleži porast interne trgovine ljudima, najčešće decom starosti od 12 do 15 godina. Dominantan je oblik seksualne eksploatacije, pa radne, a žrtve su mahom iz regiona.

Prodaju im telo, pa organe

Vlada Arsić, autor knjige „Izgubljene u magli“, dugo se bavi problemom trgovine ljudima. Kroz priču o sudbinama tri devojke koje su postale žrtve modernog ropstva, on upozorava da nije tajna da postoje prave ljudske pijace na kojima se trguje devojkama. A nakon „penzionisanja“, one postaju i žrtve trgovaca organima. Arsić, inače novinar i istraživač koji je do sada zabeležio na stotine reportaža o ljudima i njihovim sudbinama, ističe da su u najgorem položaju devojke iz unutrašnjosti, koje u gradove dolaze da bi studirale ili radile, i da su one najčešće i prve na meti trgovaca ljudima.

– Najveća predrasuda jeste ta što se često poistovećuje dobrovoljna i prinudna prostitucija. Žrtve trgovaca ljudi nisu prostitutke, nikada nisu ni želele to da budu, jednostavno su primorane. Zabluda je i da je reč isključivo o lakovernim ili neškolovanim devojkama jer je praksa pokazala da se u ovo vrzino kolo često upliću i obrazovane osobe. Moja saznanja upućuju da svako može da postane žrtva – kaže Arsić.

On otkriva da se na ljudskim pijacama devojke rangiraju prema mladosti, lepoti i neiskustvu. Na osnovu toga se utvrđuje njihova prodajna cena, i to da li će raditi sa klijentelom u prestižnim hotelima, u prčvarnicama ili na ulici.

– S vremenom, svaka stiže do samog dna. Ali, zašto se retko dešava da se neka od njih pojavi, ispriča svoju tragičnu sudbinu i upozori druge, potencijalne žrtve? Teško mi je i da zamislim, ali se odgovor sam po sebi nameće. Verujem da mnoge od njih, nakon „penzionisanja“, postaju i žrtve trgovaca organima – zakučuje Arsić.

Crveni fenjeri sijaju internetom

U svetskoj turističkoj ponudi Beograd je osim po svojoj lepoti i ljubaznim domaćinima naročito istaknut i kao „grad greha“. Ne samo po slobodi u uživanju u duvanu i piću, nego i kao „seks destinacija“, poznata po niskim cenama.

U prilog tome govore brojni sajtovi za „masažu“ i „poslovnu pratnju“. Na njima se reklamiraju devojke očito visokog obrazovnog statusa, koje govore po nekoliko jezika i često isto toliko plastičnih operacija. Ostaje nepoznanica ko su te devojke i kako su dospele u tu situaciju.