Srbiju budi osmehom

Harizmatična voditeljka Jutarnjeg programa RTS razoružavajućeg osmeha Bojana Marković karijeru gradi evo već dvanaestu godinu. I danas se seća kada je sa samo 23 godine primila prvu platu. Od tada je prešla dug put od novinara saradnika u emisiji crne hronike „Uviđaj“, potom emisija „Da, možda, ne“ i „Građanin“. Gledaoci je pamte kao voditeljku šou programa „60 najlepših narodnih pesama“, „Beovizije“, Novogodišnjeg programa. Već dve i po godine gledaoce budi osmehom i ništa joj ne pada teško jer svoj posao voli svim srcem. Udata je i ima osmogodišnju ćerku Minju.

Idila na Ibru

Bojana ponosno ističe činjenicu da je u Beograd stigla iz Kraljeva, gde je rođena i odrasla.

– O da, Kraljevčanka sam, čini mi se, kako odmiču godine sve ponosnije izgovaram tu činjenicu, jer obožavam svoj rodni grad iz kog nosim najlepše uspomene na odrastanje, školovanje, druženje i u koji se rado vraćam čim ugrabim priliku. Rođena sam 9. marta 1987. godine, kao druga ćerka u porodici Kaličanin. Dakle, imam sestru Ivanu, starija je od mene tri godine i već 11 godina živi u Nemačkoj. Roditelji žive u Kraljevu i najradosniji su kada ugoste unuku, baš u ovom periodu tokom letnjeg raspusta. Gledajući ćerku danas i poredeći njeno sa svojim detinjstvom, shvatam da je privilegija živeti u maloj sredini, koja ti daje slobodu da se igraš na ulici, utrčiš u kuću samo da ručaš, ideš bez pratnje roditelja u prvi razred osnovne…

Kao dete nije bila stidljiva, ali nije slutila da će postati omiljeno TV lice.

– Osnovnu i srednju medicinsku školu sam pohađala u Kraljevu, išla na folklor, trenirala rukomet vrlo kratko, odlazila na odbojkaške utakmice Ribnice i čuveni košarkaški gradski derbi Sloga – Metalac, svaki vikend provodila u Mataruškoj Banji u maminoj devojačkoj kući. Kupanje na Ribnici i Ibru, pamtim rekrerativne nastave na Goču i svu lepotu prirode svog kraja.

– Neću vam reći da sam kao devojčica vežbala ispred ogledala, držeći improvizovani mikrofon i glumila Ejpril O Nil. Zaista nije bilo tako, ali sam definitivno volela da recitujem pred roditeljima dok ne naučim savršeno pesmu, pripremala sam najave za priredbe za dan škole. Bila sam „voditeljka“ na jednoj od tih manifestacija. Volela sam javni nastup, nisam se stidela da glumim, imitiram…. mislim da mama i dalje čuva diplome sa rekreativnih nastava gde sam kao osvajala nagrade u to ime. Niko nije slutio, pa ni ja da ću biti TV lice.

Studio draži od ordinacije

Zanimljivo je da je Bojana završila srednju medicinsku školu, a zatim polagala prijemni ispit na dva fakulteta.

– Pravni fakultet je u stvari bio alternativa, jer sam više želela da upišem FPN. Razmišljala sam, ako na FPN-u budem „ispod crte“ upisaću Pravni, pa ću nakon prve godine da polažem razliku predmeta i da se prebacim na novinarstvo. Sećam se da je prijemni bio istog dana, na FPN-u u devet sati, a na Pravnom u 13 časova. Trčala sam iz jednog amfiteatra u drugi, spremala za prijemni srpski jezik, sociologiju, Ustav i istoriju kako bih pokrila oba prijemna ispita. Kada sam videla sebe na spisku primljenih kandidata na novinarstvu sreći nije bilo kraja. Ipak sam ja dete iz unutrašnjosti, išla sam u medicinsku školu, a ne u gimnaziju kao većina upisanih i verujte da sam bila preponosna na sebe.

Iako je završila srednju medicinsku, nije bilo želje da se oproba u toj profesiji.

– Ne, nikada nisam videla sebe u svetu medicine. Ali, na nagovor roditelja upisala sam stručnu školu, a ne gimnaziju jer, kako su govorili „ne zna se šta nosi dan, šta noć, bolje da imaš zanat u rukama“. Bila su teška vremena, razmišljali su o tome da li će moći da me školuju, pošalju na fakultet. I nije bilo lako, iz kinezi sale, sa fizikalne terapije, posle učenja mnoštva stručnih predmeta, našla sam se pred teškim zadatkom pripreme prijamenog ispita za nešto potpuno drugačije. Ali, kako kažu „karakter je sudbina“. Zato kada nešto odlučite, zacrtate, želite jako i budete istrajni u tome, uspeh je zagarantovan.

Od 2010. godine gradi karijeru na RTS, a prvu platu je primila veoma mlada.

– Pamtim prvi susret i ulazak u medijsku kuću – RTS, 2007. godine. Na prvoj godini fakulteta smo imali zadatak da uradimo intervju i izabrala sam da to bude Nataša Miljković. Došla sam na portirnicu i tražila da razgovaram sa njom, što naravno nije bilo moguće. Zatim sam pronašla broj telefona, učtivo pozvala i Nataša je pristala. Lepo sam se pripremila, profesionalno postavljala pitanja, kao da imam bogato iskustvo iza sebe. I Nataši je bilo simpatično, pitala sam da li mogu da dođem ponekad i gledam kako se priprema emisija (u to vreme uređivala je emisiju „Ključ“). Dolazila sam povremeno, pratila njen rad.

Oljina kiritika zlata vredna

Bojana je vredno učila i završavala studije u roku.

– Uredno sam polagala ispite, davala godinu za godinom, a na kraju treće godine fakulteta došla je obavezna praksa u nekom od medija i opet sam izabrala RTS. Posle dvonedeljne prakse u političkoj redakciji, ponovo sam pitala da dolazim, gledam, učim… Posle gotovo godinu dana volontiranja dobila sam i prvo angažovanje u emisiji „Uviđaj“ sa 23 godine. I tako je sve počelo. Menjala sam redakcije kao novinar, pa sam tako neko vreme provela i na sajtu, političkoj redakciji dnevnika, u emisiji „Građanin“ posvećenoj životu nacionalnih manjina, „Šta radite, bre“… u međuvremenu bila na porodiljskom bolovanju.

Sa terena u studio Bojana prelazi 2017. i uz novinarski rad u emisiji „Da, možda ne“ postaje i voditelj „60 najlepših narodnih pesama“.

– U RTS-u je, u vreme dok sam radila u emisiji „Šta radite bre“ organizovan kasting za nova TV lica, na koji sam se i ja prijavila. Posle toga mi je Olivera Kovačević, glavna i odgovorna urednica Zabavnog programa RTS-a ponudila da vodim emisiju „60 najlepših narodnih pesama“. Od nje sam dosta toga naučila, jer nesebično prenosi svoje znanje, uči vas da budete kompletan novinar, da plivate u svim vodama, odnosno oblastima novinarstva, pa sam tako u toku nedelje radila priloge iz politike i društva i ujedno se pripremala za snimanje „60 najlepših narodnih pesama“, muzičke emisije koju sam vodila vikendom. Olivera pažljivo prati naš rad, motiviše, sugeriše, a i kad uputi kritiku, znam da je zamerka dobronamerna i na mestu. Pored toga, tu je i Petar Stanojlović, reditelj sa kojim sa radila prvu emisiju u studiju. Posvetio mi se maksimalno, radio sa mnom čitajuće probe i jednom prilikom rekao da je suština da ostanem ista, Bojana koja razgovara sa njim van studija, treba takva da bude u razgovoru sa gostima, nasmejana, spontana i lepo vaspitana. Držim se te teze.

Od greške naprave šalu

Bojana ističe koliko je važan rad sa kolegama.

– Naravno tu je i Srđan Ivanović, glumac i voditelj, pre svega kolega, potom i prijatelj. Njegova duhovitost i spontanost je toliko uticala na zajednički rad, kapiramo se, „fore“ i doskočice zaista budu neplanirane, i kada postoji scenario, čas ga preradimo u živom programu. On mi je pomogao da se opustim u živom programu, da ne mislim ko će šta da kaže, i kada pogrešim od toga napravimo šalu i zaboravimo, jer program ide dalje, nema vremena za opterećivanje onim što je prošlo.

Već dve i po godine vodi Jutarnji program, koji je omiljen kako u otadžbini, tako i u dijaspori.

– Svi imamo lepe i manje lepe dane. Kakvi god da su, sunčani ili tmurni, obojim ih osmehom jer je to način da prevaziđem negativne misli, sakrijem podočnjake, nespavanje i brigu. Vi ste maksimalno u fokusu pet sati jer ste sve vreme u živom programu. Brzo se smenjuju i gosti i teme, informacije, redovne i vanredne i naravno da je potrebno vreme da se pre svega naviknete na trajanje emisije. A kada se naviknete i uđete u studio tokom vikenda na tri sata, koliko tada traje jutarnji, bude neobično, kao da je proletelo. Potreban je naravno visok nivo koncentracije, pažnje u svakom trenutku, pratim i šta se dešava u programu, o čemu pričaju kolege koje se uključuju, istovremeno pratim i šta se dešava u studiju, da li su svi gosti stigli…

Voli svoj posao i ništa joj ne pada teško.

– Najdraže mi je kada sam dobar domaćin, kada čujem da je nekome bilo prijatno u gostima, posebno ako ima tremu, pa se opusti i sve ispadne odlično. Drago mi je kada se nešto desi spontano, kada gost iznenadi odgovorom, postupkom… Ništa mi ne pada teško zaista. Volim kada nešto pripremamo u studiju, da li je to u okviru rubrike „Tajna bilja“ melem, čaj… kada ugostimo i kuce i mace npr. bilo je i toga. Držala sam jednog jutra mačiće u naručju i udomljavala ih. Nedavno nam je kuca spavala u studiju tokom razgovora, gost je poveo sa sobom i zadremala je ispred kamere, sve su to simpatični trenuci u poslu. Srećna sam kada znam da smo pomogli pričom, apelom, kada gledaoci zovu da pitaju kako da pomognu. Znate da ste na dobrom putu u onome što radite, jer vest odjekne, a dobrota i humanost pobeđuju.

Na nogama u cik zore

Često se našalim da ustajanje u 3.50 nije rano ustajanje već buđenje u pola noći. Navikla sam se i ne bojim se uspavljivanja, ali za svaki slučaj se navije po nekoliko alarma na dva telefona. Ustaje se na prvo zvono, naučila sam da ne sme da postoji misao da dremnem još minut, to je već rizično. Leti je prelepo to rano buđenje, sunce izlazi, dan se budi, ulice su prazne na putu do posla, uživam u toj jutarnjoj kafi i tišini.

Kćerka Minja u režiji

Deca zaposlenih na televiziji često provode vreme kod roditelja na poslu, što zbog zanimljivosti iza kamere, što zbog nemogućnosti da ih neko drugi pričuva. Tako je i Bojanina ćerka Minja imala priliku da se upozna sa čarima novinarskog zanata.

– Vodila sam jutarnji program kada je bila dojava o bombi u školi, i rekla sam suprugu da je dovede kod mene na posao dok ne završim. Naravno da joj je interesantno da sedi u režiji i gleda sve te monitore! Dolazila je i dok smo radili karavane po Srbiji, sedela u reportažnim kolima, sve je to normalno. Nedavno sam vodila program na Festivalu Zlatne harmonike Kraljeva, bila je u publici, sačekala me pored bine da proveri da li sam, kako kaže, lepo našminkana i kakva mi je haljina.

I Guča i Egzit

Kod mene u kući se narodna muzika slušala na radiju, sa ploča, kaseta… Deda mi je govorio o važnim imenima u muzici, pevačima, harmonikašima, njihovom značaju i popularnosti u to doba, o tome koliko su bili poštovani zbog onoga što rade. I naravno da volim narodnu muziku, jer smo to mi kao narod, jer je to naša tradicija. Uživam da odem na koncerte te muzike, ali isto tako uživam i drugim žanrovima. Od narodne muzike definitivno pesme Predraga Živkovića Tozovca. Ali, ne bežim ni od klasične, ni od rok muzike. U redu je otići i na Exit i u Guču.