Iako je u Srbiji čak 72.000 hektara pod šljivom, što je oko 40 odsto ukupnih površina pod voćnjakom, Šumadija, naročito čačanski kraj plavi se od šljiva, jer voćari ne mogu da ih prodaju u bescenje i to po ceni do samo deset dinara!
Prošle godine nudili su 100 dinara za prvu klasu, a ove godine 60 dinara, dok je druga klasa 40 dinara.
Na žalost hladnjačari traže prvoklasan kvalitet, koga nema, pa su voćari prinuđeni da otkupljivačima šljive za rakiju prodaju plavku za svega 10 dinara. Problem je što ni oni ne žele da kupe više od 1.500 kilograma!
Potražnja Rusa za srpskom šljivom je mala, jer je reč o vrlo zahtevnim kupcima. Inače naš narod malo jede ovu voćku tako da će šteta biti višestruka.
Milan Prostran, agroekonomista kaže da nije dobro to što će većina roda završiti u kacama, kao i da bi bilo daleko korisnije da se šljiva prodaje u svežom stanju.
Dragan Jovanović iz sela Zagorice je još na početku otkupa javno na društvenim mrežama iz protesta hranio svinje i ovce prvoklasnom šljivom „čačanskom ranom“.
„Hoće lopovi za džabe“, napisao je Jovanović u komentaru ispod fotografija na kojima svinje i ovce hrani „šumadijskim zlatom“.
Dukati za plavku
Inače Srbija je nekad bila velesila u uzgoju šljiva. Razvoj šljivarstva u Srbiji započinje sredinom 19. veka do kada su korišćene pre svega za rakiju i pekmez, a 1864. godine započinje se sa sušenjem šljiva u većem obimu.
Tako je tri godine kasnije Srbija izvezla 4.200 tona suve šljive u vrednosti 84.000 dukata. Trgovinu su obavljali uz pomoć kirajdžija koji su za ove potrebe formirali karavane. Prevoz robe bio je na konjima, magarcima i mazgama. Izvozilo se u Austriju, Nemačku, pa čak i Veliku Britaniju.
