Proleće, a život stao

Jesam, ja sam rizična grupa, ali prema informacijama koje dobijamo cela je Francuska rizična. Imam godine za rizičnu grupu, imam slabo srce, imam astmu i dijabetes i već odavno se osećam slabom, umornom. Ne kašljem, ne boli me grlo, ne kišem, nemam temperaturu, nisam loše raspoložena. Dakle, preostaje mi da se pazim i striktno postupam prema naređenjima, nadam se da ću u tome istrajati.

U Francuskoj je zabranjena školska nastava, pozorišne i bioskopske predstave, zatvoreni parkovi, prodavnice, banke, ukratko, zatvoreno je gotovo sve. Na prste mogu da se izbroje ustanove koje su u esencijalnoj funkciji.

Tokom jutra u danu totalne zabrane kretanja (utorak, od 12 sati), pariske železničke stanice su bile krcate, a tumačenje je – beg od virusa, odnosno, većina mladih koji su nastanjeni (školovanje) u Parizu krenula je svojim kućama i roditeljima, gde će im, u ovoj vanrednoj situaciji, svakodnevica biti podnošljivija od života u iznajmljenom sobičku površine 10 ili nešto malo više kvadratnih metara. Na TV ekranu videla sam i slike Pariza. Na najlepšoj aveniji na svetu Šanzelizeu ni kola, ni žive duše. Stravično deluje. Život je zaustavljen, a dan lep, prolećni.

Ima predivnih Francuza

Živim sama. Dan pred treći nivo zabrana imala sam lep provod s komšijama. Stanujem u užem gradskom delu Pariza, u lepoj velikoj stambenoj građevini, imamo prostrano asfaltirano dvorište. Ja u tom dvorištu oduvek negujem svoj ugao, volim cveće, uzgajam ga u saksijama. Tokom cele godine mnogo se brinem o svakoj grančici, stabljici, u tome uživam. Na moje veliko iznenađenje, dva mlađa suseda nabavila su zemlju-crnicu, neke rasade, došli da mi pomognu i sami se uključujući u moj botanički hobi. Ceo dan smo radili i lepo se proveli. Sad bi bio red da ih pozovem na večeru, da im zahvalim, ali ne dolazi u obzir. Zabranjeni su svi kontakti i mešanja stanara. A i roba po samoposlugama je osiromašena, ne mogu ni da nosim puno stvari.

A vidite ovo: jutros mi na vrata kuca jedan od tih divnih, hajde, da kažem sredovečnih, doneo mi u flaši čokoladni sok koji nije zašećeren. I to je dokaz da, zaista, ima predivnih Francuza.

U predvečerje tih zabrana išla sam u obližnje dve samoposluge. Govore da stariji ljude ne treba da izlaze, izašla sam, morala sam, sama sam. Bilo je oko 18.00 i nisam se suočila sa previše sveta. Tačno je da su namirnice i higijenske potrepštine na policama proređene, ali je moglo štošta da se kupi. Kao i svi drugi, izgleda da je isto u celom svetu, kupila sam i ja toalet papir, mada ne znam šta će mi toliki, ali kako moja prijateljica Bosanka kaže: „Gde svi Turci, tu i mali Mujo.“

Bilo je i mesa, zeleniša, kupci se normalno ponašaju. Čekajući pred kasom začudila me je jedna devojka, imala je džinovsku torbu i u nju gurala konzerve i, sigurno, 50 paketa slatkog i slanog keksa. Pitala sam se šta će joj? Jedan čovek, videla sam i to, kupio je razne potrepštine, a i mnogo, baš mnogo, nerazumno mnogo, paketa onih malih kandilo-svećica, ni to nisam razumela šta će mu?

„Sastanci“ telefonom

Išla sam u apoteku, morala sam da podignem lekove. Bilo je ljudi, ne previše. Kad sam došla na red ovako sam pitala apotekarku.

– Možete li mi objasniti: tokom korona virisa do sada je u svetu umrlo 6.000-7.000 ljudi, a od sezonskog gripa 80.000 ljudi. Za običan sezonski grip nije bilo nikakvih posebnih mera niti panike, a sad je ratno stanje. Zašto?

Njen odgovor je glasio:

– Za grip imamo vakcinu, a za korona virus nemamo.

Toliko od nje. Ne bih rekla da me je svojim tumačenjem potpuno zadovoljila, ali smo na tome stale.

Naredne dane, gotovo sigurno, neću izlaziti iz kuće. Nisam od velike hrane, niti sam velikih prohteva, mislim da ću moći normalno da se hranim kao i do sada.

Sa prijateljima ću se „sastajati“ telefonskim putem. Posebno mi je žao što su mi otkazani svi bioskopski direktni prenosi i snimci opera-balet predstava iz Njujorka, Londona, Moskve i drugih gradova, za koje imam godišnju pretplatu. Istina, dobila sam poruku da će nam ili vratiti novac ili obezbediti neke druge termine u narednom, naravno, boljem periodu.

Dugi redovi

Na TV ekrane nam stižu stalna upozorenja. I ovde je akcenat na starijim ljudima. Na primer, u samoposluzi daju prednost starijima, u pekari ne daju, čeka se u redu na ulici, jedan po jedan, međusobno udaljeni po metar. Tu su Francuzi disciplinovani. Danas sam videla dug strpljivi red pred apotekom. Meni je posebno zanimljiv i neobičan red pred prodavnicom duvana. Mislim da je njihov red, takođe proređen po metar, bio dužine pedesetak metara. Nisam pušač i to ne shvatam, ali se osvedočih da pušači pristaju na sve, da im je preča cigara od hrane i, čini mi se, pre bi se jela odrekli nego duvana.

Metro i autobuski prevoz je smanjen, autobusi koji su prošli pored mene su skoro prazni. Na ulicama još ima ljudi, mnogo manje nego obično, a od sata uvođenja propisane striktne zabrane, verovatno će i to biti svedeno na minimum ili 100 odstotno.

Pomažu se komšije

Jutros sam se čula sa prijateljicom koja je u svom stanu, u tom trenutku, štampala i ispisivala za sebe i prijatelje potvrde o kretanju. Čitam na Internetu da susedi to isto kolegijalno rade za stanare koji nemaju internet, štampač i sl. Dakle, svaki zaposleni koji ide na posao mora da ispuni traženi formular, sa imenom, razlogom izlaska, svojim potpisom uz obavezno predočavanje legitimacije. Ta moja prijateljica danas je išla da pomogne jednoj staroj osobi što je, takođe, morala da napiše i potpiše. Ovo je krajnje ozbiljna situacija, prestrašiš se kad pomisliš na dolazeće svakojake zdravstvene, ekonomske i sve druge posledice.

Glasala i dobila masku

U prošlu nedelju su u Francuskoj bili izbori za lokalnu upravu. Upravo sam se na toj temi, naravno, telefonskim putem, zakačila sa prijateljicom. Ona je bila totalni protivnik takve organizacije, nije mogla da prihvati istovremene brojne zabrane i naređenja, a javne pozive da se ide na glasanje. Zaista, kategorično nije imala nijednu reč opravdanja. A ja sam, dakle i kao rizična grupa, išla da glasam i na glasačkom mestu nisam videla nijednu stavku za opasnost. Sve je bilo savršeno organizovano, sve dezinfikovano, nijednog direktnih dodira sa ljudima, nije bilo približavanja, dočekivani smo ljubazno, sa osmehom, meni su na odlasku samoincijativno poklonili masku, hvala im, čujem, ovde joj je cena pet evra i ne znam da li se može kupiti. Glasanje je dužnost građanina ove zemlje i ja sam je savesno ispunila. Drugi krug izbora biće u junu ukoliko to situacija dozvoli.

Opasna psihoza

– Ne bojim se i bojim se. Ova psihoza se stvarno opasno zakotrljala. Ne primećujem da nas smiriju, ali, valjda, tako i treba da bude kako bismo postupali po neophodnim obaveznim merama. Sve je to, sad više ne mogu da kažem u svrhu života čoveka, ispravnije je čovečanstva, jer smo svi u preopasnoj zoni.