Priče o Nikoli Pašiću: Hoće sve i neće ništa

Novinar Pera Todorović, nekadašnji saborac Nikole Pašića iz Radikalne stranke, ovako ga je opisao: „Pašić je do veka bio strašan smetenjak, šeprtljan i oklevalo.

Večito šeprtljanje i kubura – to je najbitnija karakterna crta Pašićeva. Pri svakoj malo ozbiljnijoj stvari on se ustumara, vije se kao duša grešnika, i ne znaš da li se više uskuburio pred mišlju ili pred delom. On nikada ne zna jasno ni šta hoće ni šta neće. On hoće sve i neće ništa. On događajima ne izlazi u susret, on uvek geguca za njima.“

Pred same balkanske ratove 1912. i 1913. u Beograd je, kao dopisnik „Kijevskih novina“, došao Lav Davidovič Bronštajn, poznatiji kao Lav Trocki, kasniji osnivač Crvene armije i smrtni neprijatelj Staljina. Stanujući u hotelu Moskva, ostao je u srpskoj prestonici sve do početka Prvog svetskog rata, i o vođi radikala i vlade zapisao: „Pašić je lišen govorničkog sjaja i talenta. Ali, o tome, kao i o svemu u Srbiji, postoje bar dva mišljenja. Jedni veruju da je sam Gospod Bog lišio Pašića tog dara. Većina Srba, međutim, misli da je ovo sračunata Pašićeva poza.“

Srbi su u Prvom balkanskom ratu 1912. oslobodili Makedoniju turskog ropstva. Za razliku od sina, Pašić je odmah obukao vojničku uniformu.

U oslobođenom Skoplju je susreo Velizara Jankovića, ministra privrede i upitao ga: „Ovaj, ti li si, deme?“ „Ja sam“, odgovori Velizar. „Ovaj, jeste, znaš, ja obukao uniformu, pa ne mogu da te poznam“, reče mu Pašić. Slobodne skopske ulice je ispunila svetina, pa se i Pašić zadesio u jednoj ogromnoj gomili naroda.

Pored njega je stajalo desetak hodža, i taman kada je krenuo da porazgovara sa njima, prišao mu je jedan njegov sekretar i nešto mu šapnuo. „Ovaj, dobro, sad ću ja doći, samo da se pitam sa ovim našim novim sugrađanskim popovima“, reče Pašić, pokazujući na hodže.

Bitkama za Kumanovo i Bitolj izvojevana je konačna pobeda, ali tu nije bio kraj nesrećama. U Bitolju se dogodila velika ekspolozija. Dotrčao do Pašića ministar inostranih dela dr Miroslav Jovanović i saopštio mu: „Gospodine predsedniče, sada baš stiže vest da se dogodila užasna nesreća! Tamo je upaljena municija, eksplozija je užasna, šteta ogromna, a i žrtava ima mnogo!“ „E, ovaj, znaš, nije dobro, nego, ovaj, znaš, naredite da bega od eksploziju daleko, pa ćemo posle videti ko je poginuo, pa da mu se pomogne“, savetovao ga je Pašić. Ađutant ministra vojnog Radeta Vojovića bio je Vukašin Janković i on je došao u Bitolj sa članovima vlade.

U jednom zgodnom času prišao je premijeru Pašiću da bi se sa njim upoznao: „Gospodine predsedniče, dozvolite da Vam se predstavim: ja sam artiljerijski major, ađutant ministra vojnog, Vukašin Janković!“ Pašić ga ovlaš pogleda i odvrati: – Pa, ovaj, kaži ti to ministru vojnom…

Balkanski ratovi su završeni, i na red je došla obnova i izgradnja oslobođenih područja. U taj posao se uključilo i Kolo srpskih sestara, pa se nekoliko članica pojavilo kod Pašića da ga moli za pomoć oko oporavka neke crkve u Makedoniji. Pašić ih je dočekao rečima: „Ovaj, jeste, onaj, srpske sestre su naša braća iz humanitarnih poslova za propagandu i ovaj, onaj, treba da rade solidarno, a ne da se cepaju.“

Nušić u zanosu

Austrijanci su 1908. pripojili Bosnu i Hercegovinu, što je izazvalo nezampaćene ulične proteste u Beogradu, kojima se pridružio i raniji diplomata, a tada novinar Branislav Nušić. U rodoljubivom zanosu, on je uzjahao konja i – uterao ga u Ministarstvo spoljnih poslova! Istog dana Pašića je posetio dr Mika Popović da mu ispriča šta se zbivalo na beogradskom ulicama, pa rekao: „Ovo je, gospodine Pašiću, prilično neozbiljno. Eto, molim vas, Brana Nušić na konju uleteo u Ministarstvo spoljnih poslova“. „Ovaj, zar na gornji sprat“, začudio se Pašić. „Jeste, molim Vas“, uzbuđeno će dr Mika. „Ovaj, znaš, ja sam znao da on dobro piše knjige, ali ovaj, može da jaše konja, to nisam znao“.

Zeleno svetlo za Njegoša

Kada je Austro-ugarska anektirala Bosnu i Hercegovinu, napisao je pesnik Rista Odavić za „Samoupravu“ žestok komentar protiv Austrougarske, i završio ga Njegoševim stihovima: „Tvrd je orah voćka čudnovata, ne slomi ga, al’ zube polomi“. U tim teškim vremenima Pašić je čitao sve članke pre objavljivanja u ovom listu radikala. Tako je došao i do Odavićevog. Pročitao ga je, pozvao autora i rekao mu: „Znaš, ovaj, Risto, ovi orasi mogu da se štampaju. Ovo drugo ne može“.