Borba za srpsko pismo (2): Pomodarstvo će nam doći glave

O razlozima zbog kojih je podneo ostavku, ali i položaju ćirilice danas, za „Vesti“ govori istaknuti književnik i bivši savetnik ministra kulture Dragan Hamović.

– Uključio sam se u rad kabineta ministra Vladana Vukosavljevića, na njegov poziv, u očekivanju neophodnog zaokreta u odnosu na temeljna identitetska pitanja, dugo zapostavljana i u doba titoizma, a osobito u deceniji bezmernog evro-entuzijazma. Ako je EU porodica evropskih naroda, a ne nekakav briselski centralni komitet, onda svaki narod onamo ulazi sa svojim nasleđem i osobenostima, a ne kao kolonija iz koje se crpu resursi, od radne snage do pijaće vode. A od jezika i pisma sve počinje. U jezičkoj oblasti stvari su ostale neuređene skoro od raspada SFRJ i neusklađene sa važećim Ustavom koji predviđa da su u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo, jedno s drugim. Kabinet aktuelnog ministra kulture uložio je dosta energije da okupi predstavnike jezičke nauke, oličene u Odboru za standardizaciju srpskog jezika, da se sačini realan i obuhvatan predlog izmena Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma.

Koji su razlozi zbog kojih zakon nikako da dođe na red?

– Predlog „na Vladi“ čeka dve godine, gotovo bez objašnjenja, makar ne javnog. Teško je javnosti objasniti razloge takvog oklevanja i opiranja. Dugi i uporni rad neprevladanog titoizma učinio je svoje. Mnogima deluje razumljivo da ono što izričito važi za sve druge narode ne važi i za srpski. U Hrvatskoj, evo, predsednica koja se izvinjavala zbog poneke srpske čokoladice u hrvatskim paketićima, ustaje protiv Ustava države na čijem je čelu, a koji jemči pravo preostalim Srbima na paralelnu upotrebu ćirilice. Dotle, Srbija se snebiva da u sopstvenom dvorištu uredi ova osnovna pitanja, prema Ustavu. Možda čekamo odobrenje sa strane da štitimo ono što svaki narod štiti? Nećemo ga dočekati.

Da li latinica guši ćirilicu?

– Ne guši latinica ćirilicu, nego je, pored globalne anglofone ekspanzije, guši pomodarska i provincijalna svest. Navodno, bićemo deo velikog sveta ako koristimo latinicu i kada za to nema potrebe, od lične prepiske do javnih natpisa. Bio sam svedok pripreme nekih sistemskih predloga od informatičke zajednice za poboljšanje statusa ćirilice u virtuelnom prostoru. Kada je donošen Zakon o javnim servisima, pitanje je regulisano i stvari su, bar u pogledu jezika i pisma, na svom mestu. Ako kažem da neuređenost u ovoj oblasti koristi našim proverenim neprijateljima, neću reći ništa novo, kao što ne bilo novo ni tvrđenje da se u našem državnom aparatu, kao i u političkoj klasi, umrežilo pozicija koje direktno ili prećutno rade za tuđe, a ne za interese Srbije. Neskriveno i nesmetano. Takvi upravo ne brane pravo da koriste latinicu, koje im niko ne osporava, nego se skandalizuju na pomen zaštite ćirilice, koja je i ranije i sada predmet strateškog izgnanstva iz sredina gde Srbi ne čine većinu. A došlo je doba da vrlo slično bude i u većinski ili potpuno srpskim sredinama. Pa sad vidite dokle smo došli. Nije u ovome kraj naših nevolja i pometenosti, ali ponavljam: od jezika i pisma sve počinje.

Gubitak samopoštovanja

Do čega nebriga o jeziku i pismu može da dovede?

– Do osnovne dezorijentacije, do meteža u glavama i gubitka elementarnog samopoštovanja, kao i do prezira od strane drugih. Došli smo do toga da površni i umno korumpirani deo elite dokazuje svoju širinu zapostavljanjem svoga pisma i kulturnog nasleđa iz kojeg su potekli. Nisu jezik i pismo samo oruđa za komunikaciju unutar kulturne zajednice i element povezivanja, nego su i narodna znamenja. Ko se u regionu roguši na ćirilicu, organizovano razbija ćiriličke table zvaničnih ustanova ili sprejom zacrnjuje ćiriličke ispise na saobraćajnim znacima, taj simbolički pokazuje odnos prema srpskom narodu. Ima li tako čega u Srbiji, uzvratno? Naravno da nema, pored svega što sebi možemo zameriti. Dok drugi, novostvoreni narodi u okruženju stvaraju svoje identitete brutalnim otimanjem od srpske baštine, dok se naprečac stvaraju novi politički jezici na tlu vukovskog jezika, naša država ignoriše sva upozorenja Odbora za standardizaciju srpskog jezika. Na mig jednog manjinskog političkog činioca iz srpskih pasoša skida se oznaka „srpsko državljanstvo“, jer to nekoga vređa, bez obzira na obrazloženje Odbora da pridev „srpsko“ ne znači obavezno nacionalnu nego državnu pripadnost.

Potkopavanje stubova

Ko treba prvi da bude na odbrambenoj liniji srpskog jezika i pisma?

– Država, ne samo Ministarstvo za kulturu i informisanje, nego i za prosvetu i nauku, kao i resori za telekomunikacije i drugi. Svi treba da pokažu da pitanja jezika i pisma nisu samo za povremenu deklarativnu upotrebu. Potrebno je sistemskim rešenjima, kao što su zakon o jeziku i pismu, kao i prosvetnim programima, ojačati identitetske temelje države. Ponekad mi se čini da je naša vojska, u onome kako temelji svoju ulogu i prepoznaje svoje izvore, svesnija koliko su identitetski oslonci bitni za samoodržanje u opasnom svetu u kojem može lako da nas nestane. Jer i kultura, oblast delovanja meke moći, jeste među stubovima odbrane svakog naroda. A ti stubovi nam se uporno potkopavaju. Nema ozbiljnog odgovora na srpske temeljne teme.

Izlozi sve govore

Koliko je ćirilica u Srbiji realno u upotrebi?

– Pogledajte oko sebe, u izloge radnji, knjižare i kioske. U osnovnoj školi se uči i koristi, ali posle toga? Prisetio sam se, nedavno, slučaja žitelja Voždovca koji je morao da pune dve godine isteruje pravo na pasoš ispisan ćirilicom. Bio je uporan i dobio je. Možda jedan jedini. A predlog zakona koji reguliše službenu upotrebu jezika i pisma, kako rekoh, čeka dve godine, ako ne računamo sve one godine od donošenja novog Ustava. Uz napomenu, poslednjih desetak godina isti zakon je, u domenu manjinskih prava, više puta dopunjavan. A početni članovi istog zakona, neusaglašeni sa Ustavom, nisu ni taknuti kao da se „ne valja“, što kaže narod ćirilički. Ali, vraćanje teme „ćirilice“ u javni prostor pobudilo je mnoge uspavane ili zbunjene. Treba da držimo do onoga što je naše. Od jezika i pisma do nacionalnih simbola koje su nam preci ostavili i po kojima se prepoznajemo. Svako pojedinačno i država u celini.

Sutra – Borba za srpsko pismo (3): Okupacija identiteta