Planeta je nekoliko puta bila na ivici nestanka

Eksplozija supernove u dalekoj prošlosti skoro je uništila tragove života u Sunčevom sistemu – saopštili su naučnici.

Sunčev sistem zamalo je razbijen u paramparčad eksplozijom supernove koja se dogodila u njegovoj blizini – objavila je astrofizičarka Doris Arzumanjan.

Ona je sa kolegama iz Nacionalne astronomske opservatorije Japana otkrila da je tada galaksiju zaštitila njena takozvana „generička kapsula“ – ​​oblak molekularnog gasa, koji je, na sreću, tada još bio očuvan.

To je bila prva poznata kataklizma sa kojom je mogla nestati i Zemlja. A bilo ih je još.

Asteroid koji je skoro uništio tragove života na Zemlji pre dve milijarde godina bio je prečnika 25 kilometara.

Istraživači sa Univerziteta Ročester, u američkoj državi Njujork, istražili su krater „Vredefort“ u Južnoj Africi – najveći na Zemlji, prečnika 300 kilometara. I došli do zaključka: da je asteroid koji ga je napravio bio – ogroman.

Udario je o Zemlju brzinom od oko 20 kilometara u sekundi. Neki od mikroorganizama za koje se činilo da su u to vreme već postojali pokazali su veliki otpornost – nisu svi iščezli.

U Australiji je nedavno pronađen krater od 520 kilometara. Preliminarno, nastao je pre oko 445 miliona godina, a asteroid koji ga je napravio izazvao je masovno izumiranje svega živog. Tačnije – 85 odsto svega.

Pre otprilike 700 miliona godina dogodilo se najveće u istoriji „smrzavanje planete“. Zemljina kugla se pretvorila u džinovsku „snežnu grudvu“, a razlog je još nepoznat.

Život koji je tada postojao spasen je samo zato što led iz nekog razloga nije prekrio celu Zemlju – na ekvatoru i ponegde u srednjim geografskim širinama, ostalo je ponešto i nezamrznuto.

Tu su se sačuvale bakterije i alge jer su imale pristup kiseoniku i svetlosti.

Pre otprilike 252 miliona godina dogodilo se „Veliko izumiranje života“ – najveće u istoriji naše planete. Tada je u opstalo jedva četiri odsto morskog života i manje od trećine kopnenog.

Kineski i američki geofizičari su u časopisu „Nejčer komunikejšn“ dali ubedljive dokaze da su tada vulkani uništili skoro sav praistorijski život. Vulkani su „divljali“ širom planete, ali su najaktivniji bili na teritoriji moderne Indije i Sibira.

To je trajalo stotinama hiljada godina. Neki stanovnici Zemlje su se jednostavno otrovali, drugi su izumirali od gladi, treći od posledica pada temperature za oko deset stepeni.

Sam pomor trajao je oko 60.000 godina. Na sreću, stvorenja koja su preživela bila su dovoljna da podrže proces evolucije, na čijem kraju su se pojavili i ljudi.

Mnogi naučnici veruju da se biblijski potop, u kome se „udavilo“ drevno čovečanstvo, zaista dogodio. Dokaz su i jezera sa slanom morskom vodom, hiljadama kilometara udaljena od mora i okeana.

Pitanje je samo – odakle je došla voda dovoljna za globalni potop? Naučnici tvrde da je došla – iz dubine zemlje.

Otkriće koje to potvrđuje kao najverovatniji scenario načinio je Majkl Vajsešn, profesor seizmologije na Univerzitetu u Vašingtonu. On je sa kolegama došao do saznanja da ispod istočnog dela Evroazije i pod Severnom Amerikom postoje ogromni rezervoari vode.

Naučnici tvrde da je ima bar koliko u Severnom ledenom okeanu i da ta podzemna voda – pod dejstvom tektonskih procesa u Zemljinoj kori – povremeno izlazi na površinu.

Naučnici Vašingtonskog univerziteta iz Sent Luisa tvrde da su se u „biblijskom potopu“ susrela dva čudovišna procesa: voda, koja se izlila iz unutrašnjosti Zemlje, podigavši nivo svetskog okeana, i voda koja je u vidu pare stigla u atmosferu, tu se kondenzovala i potom padala 40 dana i 40 noći.

Ali, gde je ta voda posle nestala? Vratila se nazad kroz otvore-slivnike. Takvi „slivnici“ postoje na dnu okeana. Samo kroz Marijansku brazdu u Zemljinu utrobu se vraćaju kubni kilometri vode – navode naučnici.

Procenjuje da na planetu Zemlju može opet pasti neki gigantski asteroid, što će ponovo dovesti do velikog buđenja vulkana i zamrzavanja njene površine.