“Nikada nećemo priznati nezavisnost Nagorno-Karabaha”

U intervjuu, koji je dao generalnom direktoru MIA „Rusija sevodnja“ Dmitriju Kiseljovu, predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev ocenio je trenutnu situaciju u Nagorno-Karabahu, govorio je o gubicima Jermenije i Azerbejdžana, kao i o tome da li je istina da na strani Azerbejdžana ratuju plaćenici iz Sirije i Libije.

U Nagorno-Kartabahu vojne operacije se vode od 27. septembra. Nakon sastanka ministara spoljnih poslova Rusije, Azerbejdžana i Jermenije u Moskvi postignut je sporazum o prekidu vatre, ali strane tvrde da se u praksi on uglavnom ne poštuje.

Alijev je u intervjuu takođe objasnio stav Bakua kada je reč o osnovnim principima rešavanja problema, od čega bi trebalo da se započne pomirenje, kako azerbejdžanska strana vidi kompromis po pitanju Nagorno-Karabaha i šta za Baku predstavljaju „crvene linije“ preko kojih nikada neće preći. Predsednik je takođe izneo svoje mišljenje o tome da li Azerbejdžanci i Jermeni mogu voditi miran suživot.

Kako ocenjujete rezultate vojnih dejstava koja su počela 27. septembra, koliki si gubici, prema Vašim procenama, i da li ima mnogo zarobljenika?

– Azerbejdžan je 27. septembra pretrpeo još jedan napad jermenskih oružanih snaga, to nije bio prvi napad u poslednja tri meseca. Nešto slično, ali manjih razmera, dogodilo se u julu na državnoj granici, i napad je tada odbijen, zatim u avgustu, kada je sa jermenske strane poslata diverzantska grupa kako bi izvršila terorističke napade na civilno stanovništvo i vojnike. Vođa te grupe je uhapšen, on svedoči. Takođe, krajem septembra naša naselja su izložena artiljerijskom napadu i već u prvim satima smo imali žrtve kako među civilima, tako i među vojskom. Do danas su poginula 43 civila, dok je preko 200 ranjeno, oko dve hiljade kuća u selima i gradovima, koji se nalaze uz liniju dodira, ili je potpuno porušeno ili je oštećeno. Nažalost, artiljerijski napadi iz Jermenije se nastavljaju i nakon što su dogovoreni parametri prekida vatre, uključujući varvarsko bombardovanje grada Gandži, u kome je poginulo 10 civila i ranjeno oko 40. Što se tiče gubitaka na bojnom polju, prema našim podacima gubici jermenske strane su mnogo veći nego naši. Objavićemo naše gubitke među vojskom nakon što se završi „vruća faza“ sukoba.

Što se tiče rezultata vojnih operacija, azerbejdžanska strana je postigla veliki uspeh, uspeli smo da probijemo duboke ešalone odbranu protivnika. Na nekim delovima su postojale čak četiri linije odbrane. Planinska područja, naravno, čine odbranu mnogo pogodnijom od kontraofanzive. Do danas je od okupacije oslobođeno na desetina naselja, među kojima i grad Džebrail, veliki deo sela Džebrajiljskog rejona, apsolutna većina sela u Fizulinskom rejonu, selo Sugovušan koje je od strateškog značaja. Proterali smo okupatore sa strateških uzvišenja na planini Mudovdag i uspešno nastavljamo operaciju uspostavljanja teritorijalnog integriteta naše zemlje.

Sa različitim strana slušamo vesti o učešću plaćenika iz Sirije ili Libije na strani azerbejdžanske vojske. Koliko se tome može verovati?

– Više puta sam govorio o tome. Nema potrebe za bilo kakvim stranim vojnim učešćem u Azerbejdžanu. Naša armija broji više od sto hiljada boraca i, u slučaju potrebe, mobilizacijom bi ta brojka mogla da se poveća nekoliko puta. Oružane formacije koje imamo danas su u potpunosti sposobne da izvrše bilo koji zadatak. Snimci uništavanja jermenske vojne tehnike dostupni su na internetu. Naravno, nijedan plaćenik nema takve kvalifikacije i takve tehničke mogućnosti. Vojnu tehniku protivnika, vrednu više od milijardu dolara, uništili smo samo pomoću udarnih bespilotnih letelica, ne računajući druga sredstva kojima raspolažemo. Potencijal azerbejdžanske vojske je poznat – to ni za koga ne predstavlja tajnu.

Zbog toga nemamo potrebe za dodatnim vojnim snagama. Azerbejdžan je oduvek bio dosledan borac protiv međunarodnog terorizma i nikada nećemo dopustiti da se na našoj teritoriji ugnezde neke terorističke organizacije, tim pre što bi predstavljali pretnju za naš narod i naše susede. To nikada nećemo dopustiti. Niko nam nije pružio nikakve dokaze o prisustvu stranih oružanih formacija na teritoriji Azerbejdžana, koje učestvuju u aktuelnim sukobima. Naš zvanični stav je da kod nas nema nikakvih stranih plaćenika.

U sporazumima koji su potpisani u Moskvi 10. oktobra, spominju se osnovni principi regulisanja. Molim Vas da pojasnite o čemu se radi, kako ih Vi shvatate?

– Ti principi su formirani dugo godina, rekao bih, više od 10. U procesu mog rada sa prethodnim rukovodstvom Jermenije veoma smo aktivno napredovali u procesu koordinacije stavova. To nije bilo nimalo lako. Pregovori su u svakom slučaju težak proces, a posebno kada je reč o tako važnom pitanju. Ipak, obe strane su pokazale želju da slede put političkog rešavanja situacije. Ali, nažalost, nakon što je aktuelna jermenska vlada došla na vlast sve što je do tada urađeno jermenska strana je prosto bacila u smeće. Takođe je bilo pokušaja da se izmeni format pregovora, da se u pregovore uključe vlasti takozvane Nagornokarabaške republike, što smo odbili i mi, i kopredsedavajući Minske grupe OEBS-a.

Što se tiče osnovnih principa, tamo je sve jasno određeno. Predviđa se oslobađanje okupiranih azerbejdžanskih regiona po fazama. U prvoj fazi to je jugoistočni deo okupiranih teritorija, odnosno pet regiona. U drugoj fazi – teritorije koje se nalaze između Nagorno-Karabaha i Jermenije, odnosno Lačinski i Kelbadžarski region. Uspostavljanje svih komunikacija, uključujući i one koje se nalaze i u drugim delovima na jermensko-azerbejdžanskoj granici. Povratak izbeglica i prinudno raseljenih lica u mesta gde su prvobitno živeli, što predviđa povratak azerbejdžanskih izbeglica i na teritoriju grada Šuši i u druge regione bivše Nagornokarabaške autonomne oblasti. I pregovori o određivanju konačnog statusa Nagorno-Karabaha, oko čega strane treba da se dogovore.

To su ukratko osnovni principi koje je Azerbejdžan uvek poštovao i koje smo razvijali. Ali nova jermenska vlast je više puta saopštavala da je to neprihvatljivo, da oni neće da vrate nijedan centimetar zemlje. To je govorio premijer. Ministar odbrane Jermenije je govorio da se Jermenija priprema za novi rat za nove teritorije. Stalno su iznošenje pretnje i uvrede na naš račun, što je rezultiralo takvom konfrontacijom. Mislim da bi jermenska strana trebalo da trezveno proceni novonastalu situaciju i da bi trebalo da poštuje režim prekida vatre, koji je varvarski prekršila nakon nekoliko sati, bombardujući mirni, usnuli grad Gendže.

Na kakve bi ste kompromise Vi pristali? I da li postoji granica preko koje ni u kom slučaju nećete preći?

– Naš stav je uvek bio veoma konstruktivan i dosledan. Oslanjao se i na norme međunarodnog prava u pogledu realizacije četiri rezolucije Saveta bezbednosti UN, koje su zahtevale potpuno, hitno i bezuslovno povlačenje jermenskih snaga sa naših teritorija. Naš stav se uvek zasnivao na pragmatičnom pristupu i smatram da ti rezultati na pregovaračkom stolu to jasno pokazuju. Što se tiče crvenih linija, o tome smo veoma jasno govorili i kopredsedavajući Minske grupe to vrlo dobro znaju – teritorijalni integritet Azerbejdžana ne može biti narušen ni pod kojim okolnostima, Azerbejdžan ni pod kojim uslovima neće priznati nezavisnost Nagorno-Karabaha. Ali istovremeno, naš predlog je proizišao iz toga da u budućnosti na teritoriji Nagorno-Karabaha azerbejdžanska i jermenska zajednica treba da mirno žive, kao što je to slučaj i u drugim naseljenim mestima Azerbejdžana, između ostalog i u Bakuu, gde postoji jermenska zajednica koja broji više hiljada ljudi, u Rusiji, Gruziji i u drugim zemljama, gde Jermeni i Azerbejdžanci ponekad žive i rade u istom selu i među njima nema nikakvih nesuglasica. Zašto se to ne može postići kod nas? Mi tome težimo, ali naravno treba da se eliminišu posledice etničkih čišćenja i svi naši prinudno iseljeni stanovnici treba da se vrate svojim kućama. U suštini sam vam otkrio malo više od osnovnih principa, odnosno naš pristup kada je reč o mogućim kompromisima.

Surovost ovog rata je već ušla u istoriju. I Vi ste deo istorije tog rata. Kako biste voleli da ostanete upisani u istoriju?

– Svaki rat nosi okrutnost, žrtve, patnje ljudi, gubitke bližnjih, ali razlika je u tome što je za azerbejdžanski narod ovaj rat oslobodilački, a za Jermeniju – osvajački. Nije tajna da takozvana Armija Nagorno-Karabaha ne postoji, i to je činjenica koju znaju i međunarodni posrednici. Danas u toj strukturi, koju jermenska strana tako naziva, 90 odsto vojnika su državljani Jermenije, njih jermenski vojni komesarijati pozivaju na služenje vojnog roka i šalju ih na okupirane teritorije Azerbejdžeana – u Agdam, Fizuli, Džebrail, Kelbadžar, Kubatli, Lačin, Zangelan. Pitanje je – a šta oni tamo rade? Na međunarodno priznatim teritorijama Azerbejdžana danas se nalaze jermenske okupacione snage. To se ničim ne može opravdati – ni sa stanovišta međunarodnog prava, ni sa stanovišta ljudskog morala. Nemoguće je 30 godina voditi politiku kojom se Azerbejdžanci sprečavaju da se vrate na svoje iskonske zemlje. To su teritorije na kojima jermensko stanovništvo nikada nije živelo. To što je tamo sve porušeno i što bi trebalo uložiti mnogo snage i vremena da bi se tamo vratili je drugo pitanje, ali se takav stav nikako ne može opravdati. Zbog toga se mi i naši vojnici borimo i ginemo na azerbejdžanskom tlu, a jermenski vojnici ginu na zemlji koju njihova vlada želi da drži okupiranom. Što se tiče uloge u istoriji – nikada pre nisam o tome razmišljao, a još manje sada. Moj glavni zadatak je da opravdam poverenje azerbejdžanskog naroda, da ispunim obećanja koja sam davao tokom svih godina koliko sam na ovoj dužnosti. I da vodim zemlju putem razvoja i da osiguram njen teritorijalni integritet, a to kako će moja uloga biti ocenjena u budućnosti – to će već zavisiti od volje azerbejdžanskog naroda, od onoga što ćemo postići. Stoga mislim da to pitanje treba ostaviti onima čije je mišljenje za mene uvek bilo vodeće u donošenju određenih odluka, uključujući i pitanje Nagorno-Karabaha.

Da li biste još nešto želeli da dodate?

– Želeo bih da iskoristim ovu priliku i da se zahvalim za nju, i das se obratim višemilionskoj ruskoj publici. Samo bih želeo da bude više razumevanja za stav Azerbejdžana, zbog toga što ponekad postoje različita mišljenja u vezi sa sukobom, sa njegovom istorijom, današnjim stanjem. Oslanjajući se na činjenice, želim da skrenem pažnju naših čitalaca šta se u stvari dešavalo i šta se dešava. Početkom 19. veka Karabaški i Šušinski han Irbahim Halil je sklopio sporazum sa Carskom Rusijom koju je predstavljao general Cicijanov kojim je Karabaški hanat ušao u sastav Rusije.

Tekst tog sporazuma, koji se naziva Kurekčajski sporazum, objavljen je na internetu, i svako ga može pročitati. U tom sporazumi nema ni jedne reči o jermenskom stanovništvu u Karabaškom hanatu. Masovno preseljavanje jermenskog stanovništva u taj region započelo je nakon dva rusko-persijska rata 1813. i 1828. godine. I od tada su Jermeni počeli masovno da se sele sa teritorije današnjeg Irana i delimično istočne Anadolije u Karabaški region. To se odnosi na pitanje kome ta zemlja istorijski pripada. Nakon raspada Ruskog carstva 1918. godine stvorena je Azerbejdžanska Demokratska Republika i Jermenska nezavisna država. Azerbejdžanska Demokratska Republika je formirana u okviru svih tih teritorija, i štaviše, narednog dana je, nakon proglašenja osnivanja Azerbejdžanske Demokratske Republike, donela odluku da preda Jermeniji Jerevan kao prestonicu. To je takođe istorijska činjenica. Kavkaski biro je 1921. godine doneo odluku da ostavi Nagorno-Karabah u sastavu Azerbejdžana, a ne da ga preda, kako tumače neki pseudoistoričari. To je istorija tog regiona. A mislim da svi znaju šta se dogodilo na ivici raspada SSSR, jer je i raspad SSSR počeo separatizmom u Nagorno-Karabahu. To je bio okidač.

Mnogi zaboravljaju mitinge, ko ih je organizovao, to je stajao iza toga. Često govorim da je Pašinjan produkt Soroša. I mislim da će se svi složiti sa mnom. Ali Soroš više čak nije ličnost nego pojam. Uopšte ne isključujem mogućnost da su i tada, da bi se uništila velika zemlja, upotrebljeni takvi instrumenti. Razoriti iznutra, posejati razdor, zavaditi narode i razvaliti državu. Što se i desilo. Zbog toga bih prosto želeo da skrenem pažnju ruske javnosti na te istorijske činjenice i reći da Azerbejdžan i Rusiju povezuje vekovno prijateljstvo, saradnja i uzajamno razumevanje. Uveren sam da nikakva sila ne može na to uticati, iako primećujemo pokušaje iz raznih pravaca da se unese razdor i nekakvo nepoverenje. Ali, zahvaljujući doslednoj politici i ruskog i azerbejdžanskog rukovodstva, mi napredujemo. Danas se Rusija i Azerbejdžan međusobno nazivaju strateškim partnerima. Nivo interakcije između naših zemalja može poslužiti kao primer bilo kojim susedima. I uveren sam da ćemo, nakon što se završi vojna faza sukoba, preći na rešavanje problema političkim putem, a mi smo spremni da to učinimo i sutra, ako jermenska strana odustane od pokušaja da silom vrati ono što je izgubila, ono što joj ne pripada, uveren sam da će Rusija i dalje igrati vodeću ulogu u pitanju stabilizacije našeg regiona.

Zbog toga bih želeo da ovim putem uputim svim Rusima srdačan pozdrav i najlepše želje.

Prošle godine milion Rusa je posetilo Azerbejdžan. Nadam se da će se ta dinamika nakon pandemije obnoviti. Uvek se radujemo našim gostima iz Rusije, a oni znaju da se u Azerbejdžanu osećaju kao kod kuće.

Pašinjan je produkt Soroša

Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev nazvao je premijera Jermenije Nikolu Pašinjana „produktom Soroša“.

– Često govorim da je Pašinjan produkt Soroša. I mislim da će se svi složiti sa mnom. Ali Soroš više čak nije ni ličnost nego pojam“, rekao je Alijev.

On je podsetio da je raspad SSSR takođe počeo sa separatizmom Karabaha.

– Uopšte ne isključujem mogućnost da su i tada, da bi se uništila velika zemlja, upotrebljeni instrumenti kao što su: razoriti iznutra, posejati razdor, zavaditi narode i razvaliti državu. Što se i desilo – rekao je Alijev.

Rusija je strateški partner Azerbejdžana

Rusija je strateški partner Azerbejdžana, Moskva će i dalje igrati vodeću ulogu u rešavanju problema u Nagorno-Karabahu, rekao je Sputnjiku predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev.

– Danas se Rusija i Azerbejdžan međusobno nazivaju strateškim partnerima. Nivo interakcije između naših zemalja može poslužiti kao primer bilo kojim susedima. I uveren sam da ćemo, nakon što se završi vojna faza sukoba, preći na rešavanje problema političkim putem, a mi smo spremni da to učinimo i sutra, ako jermenska strana odustane od pokušaja da silom vrati ono što je izgubila, ono što joj ne pripada. Uveren sam da će Rusija i dalje igrati vodeću ulogu u pitanju stabilizacije našeg regiona – rekao je Alijev.

Predsednik Azerbejdžana je dodao da Azerbejdžan i Rusiju povezuje vekovno prijateljstvo, saradnja i uzajamno razumevanje.

– Uveren sam da nikakva sila ne može na to uticati, iako primećujemo pokušaje iz raznih pravaca da se unese razdor i nekakvo nepoverenje. Ali, zahvaljujući doslednoj politici i ruskog i azerbejdžanskog rukovodstva, mi napredujemo – dodao je Alijev.

Borbe na kontakt liniji u Karabahu počele su 27. septembra. Baku i Jerevan međusobno se optužuju za izbijanje sukoba. U Jermeniji je objavljeno ratno stanje i opšta mobilizacija. U Azerbejdžanu je uveden policijski čas i delimična mobilizacija.

U Moskvi su 9. oktobra, na poziv predsednika Rusije Vladimira Putina, održani pregovori ministara spoljnih poslova Jermenije i Azerbejdžana, koji su trajali više od deset sati. Tokom pregovora Jerevan i Baku su dogovorili da se uvede prekid vatre od podneva 10. oktobra, izvrši razmena ratnih zarobljenika tela poginulih i dodatno dogovore konkretne mere primirja. Međutim, već u subotu strane su počele da se međusobno optužuju za narušavanje primirja.