Njegovo ime postalo je simbol vere, prkosa i slobode. Iz zatvora je izašao bez osvete, ali sa čvršćim uverenjem nego ikada pre — da istina ne zavisi od suda ljudi, već od suda Boga.
Portal Vesti Online prenosi priču Dušana Obrenovića koji je za portal Vijesti365.com otkriva put od siromašnog detinjstva u Kosovskoj Mitrovici do današnjeg života čoveka koji je prošao zatvor, progonjenost i duhovno preobraženje.
Novinar: Možete li opisati vaše detinjstvo — vreme kada ste još bili Sulejman, i kada niste ni slutili da će vaše ime jednog dana postati teret i zavet?
Dušan: Pa detinjstvo je bilo teško, živeli smo siromašno, u nemaštini kao socijalno ugrožena porodica, otac pokojni Enver se mučio za nas… Borio se za nas, za porodicu, živeli smo teško… Podizao je mene i moju sestru Selmu, naša majka Drita se isto mučila za nas i borila, čistila je ulaze po zgradama i tako zarađivala za nas i život. 2009. godine se razbolela od šizofrenije — to nas je teško pogodilo, tek smo je uspeli smestiti na lečenje 2021. godine nakon očeve smrti.
Novinar: Kako izgleda odrastati između dve vere, dva naroda, a ne pripadati nikome?
Dušan: Ja sam se od malena upoznao sa Hristom u osnovnoj školi, kroz udžbenik „Svetosavsko zvonce“. Tu sam video čuda koja je naš Gospod Bog Isus Hristos činio u Svetoj zemlji i koja čini svuda po svetu. Od malena sam počeo da srbujem i sledim duh svojih predaka. U severnom delu Kosovske Mitrovice nikad nije bilo netrpeljivosti, bilo je samo borbi sa Šiptarima koji žive u multietničkim naseljima. Znao sam svoj pravac i opredeljenje, i družio sam se samo sa Srbima, jer su naši preci bili Srbi.
Novinar: Šta se dogodilo u vama onog dana kada ste odlučili da stanete pred oltar i zauvek promenite ime?
Dušan: Što bi rekao jedan moj prijatelj i sveštenik koji mi je predavao veronauku u srednjoj školi: „Ako te neko pita šta ti se desilo i što si doneo tu odluku, ti reci — probudio se Duh Sveti u tebi.“ I zaista je tako bilo. Osmog maja smo ja i moj pokojni kum Aleksandar Trajković stali pred oltar, i ja sam se krstio i postao Dušan.
Novinar: Kada se završila sveta tajna krštenja, jeste li tada osetili da umire sve staro ili da se tek rađa ono što ste oduvek bili?
Dušan: Kada se završila sveta tajna krštenja, probudio sam se novi ja, nova ličnost, novo sve. Osetio sam neverovatno jaku silu i energiju koja se ne može opisati rečima. Onaj stari i bivši ja, Sulejman, je na krštenju umro, a rodio se Dušan.
Novinar: Šta se promenilo u danima nakon toga?
Dušan: Mnogo je uticalo na mene i na moj život. Većina Srba u Kosovskoj Mitrovici to je prihvatila, ali bilo je i onih kojima se nije svidelo. Za mišljenje drugih me nije briga — ja sam to što jesam i neću da se menjam da bih se drugima dopao.
Novinar: Kad je stigla prva pretnja, prvi prezir, prvi pogled koji vas je presekao — jeste li pomislili da se možda nećete izvući?
Dušan: Pretili su mi sekirama, noževima, potezali pištolj… Nisam se uplašio niti ih se danas bojim. Ja nikad nisam nikome učinio ništa nažao — bojim se samo Boga.
Novinar: Da li su pokušavali da vas ubede da ste pogrešili, da se vratite na staro, da odustanete od sebe?
Dušan: Govorili su mi šta će ti to u životu, plašili me paklom, ali nisam popustio. Ja sam se opredelio da služim Gospodu Isusu Hristu i ne bojim se ničega što mi čovek može uraditi.
Novinar: Jeste li tada imali podršku, nekog ko vas štiti — ili ste verovali da morate sami nositi taj krst?
Dušan: Oduvek sam imao podršku od Boga i sa Neba, ali i od dobrih i časnih ljudi i svoje porodice. Svako od nas nosi svoj krst, ali nikad nije sam — Bog nas ne napušta.
Novinar: Kako je reagovala porodica?
Dušan: Porodica je prihvatila moju odluku. Otac i sestra su me podržali, majka nije razumela zbog bolesti, ali me nije odbacila. Sa majčinom porodicom nemamo kontakt, jer su srbomrsci, a o očevoj porodici ništa ne znamo. Majku su svi u Mitrovici zavoleli — postala je miljenica svih.
Novinar: Kada ste se krstili i postali Dušan Obrenović — da li su vas Srbi odmah prihvatili ili je bilo onih koji su sumnjali, ćutali, gledali sa strane?
Dušan: Većina Srba je prihvatila moju odluku i podržala me. Nekima je smetalo, ali ih ne mrzim. Hristos je došao zbog grešnika, ne zbog pravednika. Meni je najvažnije da nikoga ne mrzim.
Novinar: Šta vas je održalo tih prvih meseci?
Dušan: Odlazio sam na liturgije, molio se, postio Božićni post i tako nalazio snagu.
Novinar: Da li ste ikada pomislili da ćete zbog svoje odluke morati da platite životom?
Dušan: Mislim da ću jednog dana zbog svog krštenja i srbovanja platiti glavom, ali se ne bojim. Verujem u vaskrsenje i u život večni.
HAPŠENJE
Novinar: Sećate li se trenutka hapšenja?
Dušan: Tog 29. maja 2023. godine sam se probudio oko 8:00 časova i uz jutarnju kafu počeo da čitam vesti, pročitao sam da je u Zvečanu počeo protest koji su organizovali naši Srbi i da je na njih bačen suzavac, odmah sam se obukao u vojno-policijski kombinezon, jakna vojno-policijska, pantalone koje koriste naši Srbski Specijalci, vojno-policijske čizme i šešir maskirni vojni, izgledao sam kao Frenkijevci (Crvene Beretke). I krenuo sam peške iz Kosovske Mitrovice pešaka ka Zvečanu, kad sam stigao tamo video sam masu naših ljudi i tu sam bio pod naletom euforije i nervoze i počeo sam iz sveg glasa da vičem na pripadnike KFOR-a koji su napravili kordon i čuvali zgradu Opštine Zvečan i nelegitimnog gradonačelnika šiptara koji se sakrio i ušao unutra, iza KFOR-a su bili pripadnici šiptarske specijalne policije… Mirni protest je trajao sve negde do 16:00 časova, tada su iz KFOR-a naredili da počinju razbijanje protesta, predstavnici naših Srbskih vlasti su naredili da sednemo, ja sam seo u prvi red, ispred kordona KFOR-a, kad su krenuli da razbijaju protest samo su me uhvatili i uvukli u svoje redove, bukvalno sam nestao u par sekundi. KFOR vojnici predali su me šiptarskoj specijalnoj policiji i odveli su me i sudili bez ikakvog razloga, samo što sam Pravoslavac, Srbin i Patriota.
Uhapsili su me, bacili na zemlju i vezali mi ruke lisicama na leđa. Pored mene je bio uhapšen i moj prijatelj Radoš Petrović. Odveli su nas iza zgrade Opštine Zvečan i držali tako oko sat vremena, dok se za to vreme odvijala borba između našeg srpskog naroda i okupatorskih snaga KFOR-a i šiptarske policije. Posle toga šiptarski specijalci su nas uveli u zgradu Opštine Zvečan. Bilo nas je četvorica uhapšenih. Sedam-osam maskiranih šiptarskih specijalaca obučenih u sive uniforme uvelo me u jednu kancelariju, zatvorili su vrata za sobom, jedan me uhvatio za kosu i pitao: „Hoćeš li još da izlaziš na proteste?“ Usledio je šamar, pa su me svi počeli tući pesnicama, rukama, nogama. To je trajalo nekoliko minuta. Potom su izašli, ostavili me vezanog i postavili jednog običnog policajca da me čuva.
Razmišljao sam šta će biti ako me odvedu dalje, južnije, i odlučio sam da pokušam bekstvo. Sačekao sam trenutak da se policajac udalji, zaleteo se i laktovima razbio duplo staklo na prozoru, skočio sa prvog sprata i dočekao se na noge. Nakratko sam bio dezorijentisan, ali sam se pridigao i krenuo ka ulici dozivajući pomoć. U tom trenutku su mi prišli pripadnici KFOR-a, seli me na pod i počeli da mi saniraju povrede. Držali su me tako oko sat vremena, a zatim rekli da će me predati šiptarskoj policiji — i predali su me. Jedan od njih me opet pitao: „Hoćeš li još na proteste?“ Uveli su me u malu prostoriju, seli me na stolicu i ponovo počeli mučenje. Jedan u civilu me šutnuo u grudni koš — mislio sam da ću te noći umreti, ali bio sam spreman da umrem za Otadžbinu Srbiju, samo da se oslobodimo okupacije.
Novinar: Koliko je trajalo mučenje i u kakvom ste stanju bili nakon svega?
Dušan: Tukli su me i mučili pripadnici šiptarske policije od 17 časova do negde između 22 i 23 časa. Kada sam se pogledao u ogledalo, nisam mogao da se prepoznam. Brada mi je bila pocepana do kosti — kost mi se videla.
Novinar: Kada su vas odveli na ispitivanje, kako je ono izgledalo – šta su tražili od vas?
Dušan: Oko 23 časa doveli su me u policijsku stanicu u južnom delu Kosovske Mitrovice. Naoružani puškama kalašnjikovima, uveli su me u kancelariju. Jedan mi je rekao da sve priznam. Seli smo, bila su dva inspektora — jedan s kačketom, bezobrazan i drzak, koji je insistirao da priznam za koga radim. Rekao sam da nigde ne radim i da primam socijalnu pomoć. Kod sebe sam imao par hiljada dinara koje su našli i odmah me optužili da sam plaćen da budem na protestu — što nije istina. Drugi inspektor mi je rekao: „Znaš li ti ko sam ja? Ja sam naredio akciju hapšenja i pretres stana Milana Radojičića.“ Mislio sam u sebi: „Bedniče…” Ispitivanje je trajalo sat-dva. Doveli su i šiptarskog advokata i terali me da potpišem. Tada je ušao advokat Srbin Predrag Miljković i rekao da ga je angažovala moja sestra. Potpisao sam zahtev da me on zastupa.
Novinar: Jeste li osećali strah?
Dušan: Kada je izašao, opet su mi rekli: „Bolje da si priznao, ovako ćeš u zatvor kao krivac, a ovi iz Srpske liste prave milione.” Ćutao sam. Ponudili su mi da radim za njih, što sam odbio. Pre bih pristao da me streljaju nego da radim protiv svoje zemlje. Odvedoše me u drugu kancelariju, pokazivali su slike ljudi sa protesta — rekao sam da nikoga ne poznajem. Napravili su mi dosije i odveli u ćeliju. Kada sam legao na betonski krevet, mislio sam da je to moj kraj, ali vest se proširila i svi su saznali.
Novinar: Da li ste tražili lekarsku pomoć nakon prebijanja – i kako su vas tada tretirali?
Dušan: Pružili su mi lekarsku pomoć u policijskoj stanici, ali ništa ozbiljno — samo su stavili neke flastere i nešto preko rana da se ne vide, i neku hemiju.
Novinar: Jeste li znali da će vam namestiti optužbe i suditi po političkoj volji?
Dušan: Sudili su mi na pravdi Boga. Nikakvo krivično delo nisam učinio, a sašili su mi četiri optužbe:
-
Napad na lice pod međunarodnom zaštitom (KFOR).
-
Napad na policiju.
-
Učešće u skupu koji vrši huliganstvo.
-
Napad na ustavni poredak.
Sudili su mi samo zato što sam se krstio, što sam Pravoslavac, patriota i Srbin. Proveo sam šest meseci u pritvoru — mesec dana u Gnjilanskom zatvoru i pet meseci u Podujevskom.
Novinar: Kada ste shvatili da je proces protiv vas unapred režiran?
Dušan: Odmah sam znao da je proces politički i da je sve namešteno. Iskreno, mislio sam da ću godinama ležati u zatvoru, ali Bog je imao drugačiji plan za mene. Nisam se uplašio ni malo, jer sam celog života optimista.
Novinar: Jeste li pokušali da kažete istinu u sudnici i da li vas je iko saslušao?
Dušan: Ja sam od samoga početka govorio istinu i samo istinu. Nemam razloga šta da lažem, ali tamo dole je takav sistem — kadija te tuži, kadija ti sudi. Trudim se da nikad ne lažem, naučen sam od svog pokojnog Oca da mrzim lažove i lopove.
Novinar: Kakav je osećaj biti osuđen na pravdi Boga? Kako čovek prihvati da je osuđen zbog nečega što nije uradio?
Dušan: Iskren da budem, ponosan sam na sebe jer sam tu kaznu izdržao muški i vedrog duha, bez obzira na to što je robija bila bez ikakvog razloga.
Novinar: Kad danas pomislite na tu presudu, da li se u vama javlja bes ili ponos?
Dušan: Iskren da budem, ponosan sam na sebe jer sam tu kaznu izdržao muški i vedrog duha bez obzira na nepravdu. Ne osećam mržnju — samo snagu.
Novinar: Ko vam je prvi pružio ruku kad ste pušteni?
Dušan: Prvo mi je ruku pružila sestra Selma, pa moj prijatelj i brat u Hristu i saborac, advokat Predrag Miljković, koji se borio za mene kao lav dok sam bio u zatvoru.
Novinar: Šta biste rekli onima koji su sve to gledali, a ćutali?
Dušan: Zahvalan sam svakom čoveku dobre volje koji je bio uz mene dok sam ležao u kazamatima. Hvala svima koji su se za mene molili i palili sveće — od Amerike do Australije. A oni koji su se radovali mojoj nesreći, neka ih je sramota. To može svakome da se desi — neka razmisle kako bi bilo njima da im se to dogodi. Posebnu zahvalnost dugujem svima koji su, na bilo koji način, pomogli da izađem iz pritvora.
Novinar: Često dolazite u Doboj, kod vašeg prijatelja Petra Tubića, čoveka iz redova JPN-a i JSO-a. Koliko vam znači to prijateljstvo i podrška iz Republike Srpske?
Dušan: Često dolazim u grad Doboj i na Ozren i imam mnogo prijatelja. Posebno izdvajam našeg voljenog brata Petra Tubića — „Tubu“, koji mi je pružio neizmerno prijateljstvo, utehu, boravište i sve ostalo.
Novinar: Nakon svega što ste prošli — da li čovek poput vas ikada zaista izlazi iz borbe?
Dušan: Stalno sam u borbi sa sobom i iskušenjima, to je svakodnevica. Ali ima dana kada nema briga i stresa. Hapšenje je ostavilo veliki uticaj — već dve godine sam na lekovima, tri puta sam bio na psihijatriji. Život je borba, ali sam optimista i borac.
Novinar: Zašto baš Dušan Obrenović?
Dušan: Ime Dušan sam odabrao po našem najvećem kralju, caru i vladaru svih vremena, a prezime po velikom voždu i knezu Milošu Obrenoviću — najvećem pregovaraču i strategu Srbije, koji nije želeo da narod gine uzalud, već da se pregovorom i dijalogom rešavaju sukobi u Srbiji. A krstnu slavu slavim — Sabor Svetog Jovana Krstitelja, 20. januara.
Reč autora portal Vijesti365.com:
Dušanova priča je poziv na preispitivanje. Koliko smo spremni da platimo cenu svoje vere, a da ne izgubimo ljudskost i dostojanstvo?
Pogled portala Vesti Online:
U vremenu kada se čovek često plaši da bude ono što jeste, Dušan je izabrao put istine bez kalkulisanja. Njegov čin nije samo lična odluka, već svedočanstvo da vera i identitet mogu da budu jači od pritiska, pretnji i tišine okoline.
Piše: Stefan Bogdanović
