Rodonačelnik srpske moderne umetnosti i jedan od najvećih srpskih umetnika uopšte, ostavlja dubok trag u kulturi svog naciona i društveno-političkim angažmanom.
Angažovana na polju rodne i socijalne ravnopravnosti, kao i patriotskom aktivnošću, ona je radila na zbližavanju južnoslovenskih naroda – organizator je prve jugoslovenske izložbe (sa Ivanom Meštrovićem) 1904. u Beogradu i godinu dana kasnije prve jugoslovenske umetničke kolonije u Sićevu, gde su se okupili umetnici iz Slovenije, Hrvatske, Srbije i Bugarske.
Njen životni i umetnički put nije bio posut ružama, ali ova hrabra žena ratnik nije kao Milena Pavlović Barili odustala od sredine, koja je isprva nije razumevala. Njenu prvu samostalnu izložbu održanu u Beogradu 1900, u vreme dok je još boravila u Minhenu, dočekala je kritika Pere Odavića:
“Zar posle rada na akademiji, zar posle dugog kretanja među radovima starih i novih majstora gospođica ne nađe boljih i lepših uzora sebi u svojoj oduševljenoj mladosti, no impresionističke radove – to bolesno i trulo shvatanje bolesnih i trulih mozgova.”
A mnogo kasnije, Lazar Trifunović će konstatovati: “Mi nismo imali slikara koji se toliko borio i zauzimao za novo i napredno i da je za ceo svoj trud dobijao uvek samo negativne kritike.”
Borila se na svim planovima. Sem umetnosti, kojoj se posvetila, Nadežda 1903. sa Branislavom Nušićem osniva u Kolarčevoj zadužbini Kolo srpskih sestara, organizujući tako tada najveći ženski miting u Srbiji.
Ona se iz Makedonije javljala kao novinar (za “Slovenski jug” i “Pijemont”). Držala je vatrene govore sa balkona Narodnog pozorišta 1908. kad Austrougarska anektira Bosnu i Hercegovinu. Branko Popović, istoričar i kritičar, zapisaće: “Teško je zamisliti javni život Beograda za prvih 15 godina 20. veka bez Nadežde Petrović.”
Nažalost, taj period Nadeždinog života traje kratko i 1912. zamenjuje ga ratni period… Odlazi na front kao bolničarka.
Slika, ali u to vreme gubi oca i majku, brata Vladimira, sestru Anđu – veliku inspiraciju Ivana Meštrovića.
Ali odmah će se potom pridružiti srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu, čiji kraj neće dočekati.
I upravo njena mitska smrt obeležila je percepciju njene ličnosti: “Iako je slikarsko delo Nadežde Petrović veliko, nju su tek ratničko a ne umetničko izjednačavanje sa muškarcima i njena prerana smrt na frontu, a ne za štafelajem, učinili heroinom” – zapisuje dr Lidija Merenik.
Pravo vrednovanje slikarskog dela Nadežde Petrović sledi tek po njenoj smrti, ali ispravno pozicioniranje Petrovićeve, visoko na pijedestalu, kao rodonačelnika moderne u Srbiji, dolazi tek posle Drugog svetskog rata.
I, na svu sreću, poslednjih se decenija nižu nove monografije i nova iščitavanja njenog bogatog i osobenog opusa, pa se tako ove godine pojavila u knjiga u kojoj su sabrane njene likovne kritike.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
