Rezerve nafte na Kubi mogle bi da se iscrpe za najviše 20 dana, ekskluzivno objavljuje Financial Times, pozivajući se na analizu konsultantske kompanije Kepler, koja je proteklih nedelja, od hapšenja Nikolasa Madura, detaljno proučavala uticaj promena u Latinskoj Americi na energetsku infrastrukturu tog regiona.
Prema podacima kojima raspolažu, Havana je ove godine dobila samo jednu pošiljku od 84.900 barela nafte, što, kada se doda postojećim zalihama koje se procenjuju na oko 460.000 barela, neće biti dovoljno za period duži od 15 do 20 dana. Poređenja radi, tokom 2025. godine Kubanci su u proseku dnevno trošili oko 37.000 barela nafte.
Ionako teška situacija, koja već mesecima izaziva česte nestašice struje, pijaće vode, medicinskih potrepština i hrane, dramatično je eskalirala nakon što je Meksiko — pod snažnim pritiskom Sjedinjenih Američkih Država — počeo da otkazuje dogovorene isporuke energenata. Naime, posle pada isporuka iz Venecuele, upravo je Meksiko preuzeo vodeću ulogu u lancu snabdevanja kubanske energetike i tokom 2025. godine pokrio čak 44 odsto ukupnog kubanskog uvoza.
Važno je napomenuti da su isporuke išle preko državne kompanije Pemex i da su bile knjižene kao „humanitarna pomoć“, u duhu „solidarnosti sa susednom Kubom“. Međutim, predsednica Klaudija Šejnbaum ipak je popustila pod pritiskom svog američkog kolege, koji je sve agresivnije zahtevao da se „zavrne slavina“ svake pomoći režimu u Havani, uz napomenu da je odluku donela „suvereno“, a ne pod „pritiskom drugih aktera“. Malo ko u to istinski veruje.
Ipak, ostaje činjenica da Kubu od ekonomskog kolapsa deli manje od tri nedelje, ukoliko u međuvremenu ne pronađe alternativne izvore energenata. Bez goriva, ionako uzdrman režim neće moći da održava termoelektrane, javni prevoz, industriju i poljoprivredu, pa će biti primoran da uvede strogu racionalizaciju resursa.
Reč je o okolnostima koje imaju izuzetno veliki potencijal da dodatno razbesne već ogorčene građane, koji se godinama suočavaju sa višesatnim i višednevnim nestancima struje, smećem na ulicama, hroničnim nedostatkom pijaće vode i medicinskih potrepština, kvarljivom hranom i prekidima interneta. Nedavne reportaže opisuju Havanu kao „grad duhova“, obavijen mrakom zbog stalnih nestanaka struje, zbog čega je postalo uobičajeno da se struja koristi po sistemu „par–nepar“.
Zbog toga ne treba da čudi što ugledna analitička kompanija Teneo ovu krizu naziva „egzistencijalnom“ za režim.
„Havana mora da dokaže da u ovakvoj situaciji ume da održi svetla upaljena“, navode analitičari, uz upozorenje da ono što sledi više nije „samo recesija, inflacija i kolaps turizma, glavne industrije zemlje“, već preduslov za ozbiljnu pobunu zbog koje bi višedecenijski režim mogao da implodira i bez ikakve spoljne intervencije.
Da je upravo to i plan, zvaničnici američke administracije ne pokušavaju ni da sakriju. Između redova plana američkog državnog sekretara Marka Rubija (i samog kubanskog porekla) može se naslutiti da se Vašington nada da će komunistički režim zameniti nekom „prihvatljivom vlašću“. U tom kontekstu, analitički centri poput The Soufan Centera navode da unutar Trampove administracije postoji dilema koliko daleko treba ići u nastojanjima da se promeni režim, jer je rizik od humanitarne katastrofe u slučaju pogrešne procene izuzetno visok — što nije dobra vest za ostrvo koje se nalazi svega 90 milja od američke savezne države Floride.
