Jeziv razvojni put „Anđela smrti“

Medicinska ustanova dr Jozefa Mengelea u Aušvicu možda je najužasnije mesto koje je proizveo Holokaust. Ko je čovek koji je stajao iza toga i kako je postao ozloglašeni „Anđeo smrti“?

Kada biste pitali osobu koja je preživela Aušvic šta je od svega bilo najgore, oni bi vam najverovatnije odgovorili da je to bio centar za ubijanje u Birekenauu. A ako biste zamolili nekoga ko je prošao kroz Birkenau da vam imenuje najstrašnijeg ubicu u tom kompleksu, dobili biste ime – Jozef Mengele.

Dana 6. juna 1985. brazilska policija u Sao Paulu iskopala je grob čoveka po imenu Volfgang Gerhard. Forenzički i kasniji genetski dokazi su ubedljivo pokazali da su ostaci zapravo pripadali Jozefu Mengeleu, koji je preminuo tokom plivanja.

Ko je bio ovaj čovek i kako je njegovo ime postalo noćna mora moderne istorije?

Privilegovani mladić

Jozef Mengele nije imao nesrećno detinjstvo u koje bismo uprli prstom kako bismo objasnili njegovu potrebu da povređuje druge ljude. Zapravo, Mengele je bio popularno, duhovito i dete iz bogate porodice čiji je otac vodio uspešan posao u Nemačkoj u vreme kada je nacionalna ekonomija bila u sunovratu.

Činilo se da su ga svi u školi voleli i da je imao odlične ocene. Bilo je prirodno da upiše fakultet i delovalo je da će da bude uspešan u svemu što zamisli.

Mengele je stekao svoj prvi doktorat iz antropologije na Univerzitetu u Minhenu 1935. Postdoktorski rad je radio u Frankfurtu kod dr Otmara Frajhera fon Veršuera, koji je bio potpuno indoktrinirani nacistički eugeničar. Nacionalsocijalizam je uvek smatrao da su pojedinci proizvod njihovog nasleđa, a fon Veršuer je bio jedan od nacističkih naučnika čiji rad je, čini se, legitimisao tu tvrdnju.

Fon Veršuerov rad se ticao naslednih uticaja na urođene deformitete kao što je rascep nepca. Mengele je bio entuzijastičan asistent fon Veršueru i napustio je laboratoriju 1938. sa sjajnom preporukom i drugim doktoratom medicine. Tema njegove disertacije bila je uticaj rase na formiranje donje vilice.

Jozef Mengele se pridružio Nacističkoj partiji 1937, sa 26 godina, dok je još bio kod svog mentora u Frankfurtu. 1938. stupio je u SS i rezervnu jedinicu Vermahta. Njegova jedinica je pozvana 1940. godine i čini se da je dobrovoljno služio, čak se i dobrovoljno prijavio za medicinsku službu Vaffen-SS.

Ratni junak

Između pada Francuske i invazije na Sovjetski Savez, Mengele je praktikovao eugeniku u Poljskoj procenjujući poljske državljane – da li su za potencijalnu „germanizaciju“ ili državljanstvo zasnovano na rasi u Rajhu.

Godine 1941. njegova jedinica je raspoređena u Ukrajinu u borbene redove. Jozef Mengele – bogato, popularno dete i izvanredan student – istakao se i na frontu hrabrošću koja se graničila sa herojstvom. Više puta je odlikovan, jednom za izvlačenje ranjenika iz zapaljenog rezervoara, i više puta pohvaljen za svoju posvećenost službi.

U januaru 1943. nemačka vojska se predala kod Staljingrada. Tog leta, još jedna nemačka vojna jedinica je uništena kod Kurska. Između dve bitke, tokom ofanzive kod Rostova, Mengele je teško ranjen i postao nesposoban za dalju akciju.

Otpremljen je kući u Nemačku, gde se ponovo povezao sa svojim starim mentorom fon Veršuerom. Dobio je značku za ranjavanje, unapređenje u kapetana i doživotni zadatak: u maju 1943. Mengele se prijavio na dužnost u koncentracioni logor u Aušvicu.

Mengele je stigao u Aušvic u periodu njegove transformacije. Logor je dugo bio mesto prinudnog rada ratnih zarobljenika i begunaca, ali je na zimu između 1942-43 godine, ubrzano postajao logor smrti, usredsređen na podlogor Birkenau, gde je Mengele bio raspoređen kao medicinski oficir.

Zbog pobuna i zatvaranja u logorima Treblinka i Sobibor, i sa pojačanim tempom programa ubijanja širom Istoka, Aušvic je bio veoma zauzet, a Mengele je bio u središtu te akcije.

Izveštaji koje su kasnije dali i preživeli i čuvari opisuju Jozefa Mengelea kao entuzijastičnog člana osoblja koji se dobrovoljno javljao za dodatne dužnosti, rukovodio operacijama koje su tehnički bile iznad njegovog platnog razreda i činilo se da je bio prisutan skoro svuda istovremeno.

Mengele u Aušvicu

Jozef Mengele je u Aušvicu bio u elementu; uniforma mu je uvek bila opeglana i uredna, a izgledao je kao da uvek ima blagi osmeh na licu.

Od svakog lekara u svom delu kampa se zahtevalo da se smeni kao službenik za selekciju – podelivši pristigle pošiljke između onih koji su trebali da rade i onih koji su odmah morali u gasne komore – i mnogi su smatrali da je posao depresivan. Jozef Mengele ga je obožavao i uvek je bio spreman da preuzme smene drugih doktora na rampi za dolazak.

Rukovodio je ambulantom u kojoj su pogubljavani bolesnici, pomagao je drugim lekarima, nadgledao medicinsko osoblje i sprovodio sopstveno istraživanje među hiljadama zatvorenika koje je lično birao za program eksperimenta nad ljudima.

Eksperimenti koje je sprovodio bili su toliko surovi da je na neke teško i pomisliti. Motivisan i podstaknut – za njega – morem osuđenih ljudskih bića koji su mu stavljeni na raspolaganje, Mengele je nastavio posao koji je započeo u Frankfurtu – proučavanje uticaja genetike na različite fizičke osobine.

Jednojajčani blizanci su mu bili najinteresantniji za ovakva istraživanja jer imaju identične gene. Sve razlike između njih, dakle, moraju biti rezultat spoljašnjih i faktora sredine.

Mengele je „uzimao“ stotine parova blizanaca, najčešće dece, i ponekad provodio sate mereći različite delove njihovih tela. Često bi jednom od blizanaca ubrizgavao misteriozne supstance i pratio bolest koja bi usledila. Stavljao je stege deci na udove kako bi izazvao gangrenu, ubrizgavao im je boju u oči – koje bi posle smrti osobe slao u laboratoriju za patologiju u Nemačkoj.

Kada bi ispitanik preminuo, drugi blizanac bi odmah bio ubijen injekcijom hloroforma u srce, a onda bi zajedno bili secirani radi poređenja. Jednom prilikom, Jozef Mengele je na ovaj način ubio 14 parova blizanaca i proveo besanu noć vršeći obdukcije svojih žrtava.

Uprkos svim svojim metodičnim radnim navikama, Mengele je bio impulsivan. Tokom jedne selekcije — kada pri dolasku u logor stražari određuju ko ide na prinudan rad a ko ide u smrt — jedna žena srednjih godina, koja je izabrana za rad, odbila je da se odvoji od svoje 14-godišnje ćerke, kojoj je dodeljena smrt. Dok se otimala ogrebala je po licu čuvara koji je pokušao da ih razdvoji. Tada je stigao Mengele. Upucao je i majku i devojčicu, a selekciju zaustavio i sve pridošlice poslao u gasnu komoru.

Drugom prilikom, doktori iz Birkenaua su raspravljali oko toga da li dečak kog su svi voleli ima tuberkulozu. Mengele je izašao iz sobe i vratio se sat ili dva kasnije, izvinio se zbog svađe i priznao da je pogrešio. A kako je shvatio da je pogrešio? Tokom odsustva, upucao je dečaka, secirao ga i nije pronašao tragove bolesti.

Godine 1944. poletnost i entuzijazam su mu doneli rukovodeću poziciju u logoru. U ovom svojstvu, bio je odgovoran za mere javnog zdravlja u kampu, pored sopstvenog istraživanja koje nije prekidao.

Kada je pegavi tifus izbio u ženskim barakama, Mengele je rešio problem na njemu svojstven način: naredio je da se jedan blok u kom je živelo 600 žena gasi, a njihove barake fumigiraju, a zatim je to uradio i u sledećem bloku, a onda u sledećem… sve dok poslednji nije bio čist i spreman za nove radnice. Ponovo je to uradio nekoliko meseci kasnije kada je izbio šarlah.

Mengele nije prekidao svoje istraživanje uprkos većem broju obaveza zbog novih funkcija. U besmislenom nastojanju da dokaže nacističke rasne teorije, Mengele je spajao parove blizanaca, kopao oči ljudima različite boje očiju i vivisecirao decu koja su ga zvala „čika Papi“.

Kada je u romskom logoru izbio oblik gangrene nazvan noma, Mengeleova apsurdna usredsređenost na rasu navela ga je da istraži genetske uzroke kako bi dokazao da je to uzrok epidemije. Kako bi to proučio, zaraženim zatvorenicima je odrubio glave i poslao ih na analizu u Nemačku na dalje proučavanje.

Begstvo u Brazil

Kada je zbog prevelike gužve veliki broj mađarskih zatvorenika ubijen 1944, transport novih zarobljenika je usporen i na kraju prestao. Operacije u logoru su prekinute tokom jeseni i zime.

U januaru 1945. kompleks logora u Aušvicu je uglavnom demontiran, a izgladneli zatvorenici su na silu marširali u Drezden (koji je saveznici trebalo nemilosrdno da bombarduju). Dr Jozef Mengele je spakovao svoje istraživačke beleške i uzorke, ostavio ih kod prijatelja od poverenja i krenuo na zapad da bi izbegao da bude zarobljen od strane Crvene armije.

Dr Jozef Mengele je uspevao da izbegne hapšenje saveznika sve do juna, kada ga je uhvatila američka patrola. U to vreme je putovao pod svojim imenom, ali lista poternica nije bila efikasno distribuirana i Amerikanci su ga pustili. Mengele je proveo neko vreme radeći kao farmer pre nego što je odlučio da napusti zemlju 1949.

Koristeći razne pseudonime, a ponekad i svoje ime, Mengele je uspeo da izbegne hvatanje decenijama. Zapravo, skoro ga niko nije ni tražio, a uz to vlade Brazila, Argentine i Paragvaja bile veoma gostoljubive prema nacistima koji su kod njih tražili utočište.

Čak i u egzilu, Mengele nije mogao da se suzdrži. Pedesetih godina XX veka je otvorio nelicenciranu medicinsku ordinaciju u Buenos Ajresu, gde se specijalizovao za obavljanje ilegalnih abortusa.

Bio je čak i uhapšen kada je jedna od njegovih pacijentkinja umrla, ali prema rečima jednog svedoka, na sudu se pojavio jedan njegov prijatelj sa kovertom punom novca za sudiju, koji je kasnije odbacio slučaj.

Mengele je 1959. otputovao u Paragvaj da leči bivšeg Firerovog sekretara Martina Bormana, koji je u Nirnbergu u odsustvu osuđen na smrt, a koji je umirao od raka. Vlada Zapadne Nemačke je 1956. izdala lične dokumente za Jozefa Mengelea pod njegovim imenom i dozvolila njegovoj porodici da neopaženo napusti zemlju i poseti ga u Južnoj Americi.

Izraelski napori da ga uhvate bili su uzaludni.

Konačno, 1979. godine, 68-godišnji dr Jozef Mengele otišao je na kupanje u Atlantski okean. U vodi je doživeo iznenadni moždani udar i udavio se. Nakon njegove smrti, prijatelji i porodica su postepeno priznavali da su sve vreme znali gde se krio i da su ga čuvali od pravde.

U martu 2016, brazilski sud je Univerzitetu u Sao Paulu dodelio kontrolu nad Mengeleovim ekshumiranim ostacima. Prema izjavi lekara, njegove ostatke će studenti koristiti za medicinska istraživanja.