Jeo, pio i tražio kusur!

Zahvaljujući tim listovima, ostalo je zabeleženo i to, kako je u davna vremena, dok su se Turci još motali po Srbiji, počeo jedan Era da uzdiše: „Ala je lepo kad se udrobi pogača u mleko!“ „A okle ti to znaš?“ „Video naš Alija šta jede kadija, pa i meni pričao.“ Nešto kasnije, a i dalje, preko Drine, pitali Hasinog najboljeg druga: „Bolan Mujo, jesi l’ čuo da je Haso upao u kazan pun rakije?“ „Ih, ne merači!“ „A je li se mnogo mučio?“ „Pojma nemam. Znam samo da je triput izlazio na meze!“

Od kada age i begovi više nisu bili opšte nadahnuće za mnoge stvari, pa i za viceve, prešlo se na domaće gazde. Tako je jedan imućniji palančanin odlučio da napravi gozbu za sve svoje ljude, pa se nije odrekao samo jedne krmače, nego je potukao skoro ceo obor. Na večeru je pozvao i gospodina beležnika, i samo njega je stalno nutkao da jede. „Ta, mani me se, čoveče božji!“, dosadi najzad beležniku. „Što ne nudiš i ostale, nisam samo ja tu!“ „Man’te vi njih, gospodine. Oni imaju pameti, pa se i sami služe!“

Srpska deca su se odmalena učila da je hrana dar od Boga, otuda i ova šala: „Kaži mi, Ostoja“, pita učitelj, „zašto se pre ručka molimo Bogu?“ „Da bi se čorba malo o’ladila…“

Kad je o blagoutrobiju reč, najveće srpske štediše Piroćanci umeju da naprave vic i na svoj račun. Među njima se, recimo, rado prepričavalo kada je ugostio Piroćanac prijatelja, ali sam ništa da stavi u usta. Pitali ga što i on ne jede, a on iskreno odvratio: „Ja se jedem iznutra!“
Neki su još u vreme Borisava Stankovića, pisca koji je u dušu poznavao ne samo svoje Vranje, nego i kafanske dogodovštine, pokušavali da stvore takmace Piroćancima, pa izmislili Vranjance.

Tako se nekada davno prepričavalo o jednom Vranjancu koji se bez dinara u džepu najeo i napio u kafani, a onda došao konobar i počeo da mu se žali kako je neki bezobrazni gost svašta jeo i pio i na kraju ga ubedio da je sve platio. A ovaj gost Vranjanac jedva dočekao da se i sam ogrebe, pa je sa razumevanjem saslušao momka, zažalio slučaj, i – zatražio i kusur!
Kada se govori o hrani, počasno mesto zaslužuje najveći srpski gurman, onaj dobričina sa nakrivljenom šubarom, opaklijom na leđima i u širokim gaćama. To je dragi Lala, koji je isprva bio iz Banata, a posle u šalama ni odatle, ni iz Srema, ni iz Bačke, nego od svuda iz Vojvodine.

Za njega se govorilo: kad se prejede, on mora i da prepije, jer on tako shvata higijenu – kako bi inače očistio creva? Takav jedan Lala budi se u ponoć, pa će nežno ženi: „Kato, Kato, zlato!“ Budi se i žena, sva ustreptala i u slatkom iščekivanju, a Lala će: „Kato, zlato, sutra sos od mirođije“, pa se okrene na drugu stranu i nastavi da spava.

Rodio se, tovio se

E, a kada je došao u posetu Lali neki gost, koga nisu hteli da puste kući dok ne ruča, branio se ovaj da je već ručao, pa najzad pristade, ali samo da – čalabrcne. To je tako temeljno uradio da na kraju ukućanima gotovo ništa ne ostade. Kad je gost polazio kući, domaćin ga, reda radi, pozva da dođe ponovo, ali iz opreza dodade: „Samo da kod kuće prvo čalabrcneš, pa posle kod nas da ručaš!“

Zbog ovakvih gastronomskih okolnosti, a to se u Vojvodini gotovo po pravilu završava krcatom i masnom trpezom, najbliži saradnik začetnika humorističkih listova Jovana Jovanovića Zmaja, dežurno gunđalo Ognjanović Abukazem je još u 19. veku dao ovakav Lalin životopis: „Rodio se. Tovio se. Šlog ga strefio.“

Vrela supa

U kršnoj zemlji takvi su i momci, što se za Crnogorce dalo očekivati, ali se od junačkog kolena ne očekuje baš uvek da u gostionicama nešto zakeraju i zanovetaju, kao izvesni Vukota. Počeo on da ruča, pa odjednom zove kelnera: „Ama, čoeče, ja ti ovo ne mogu jesti: vrela supa, sav sam se ošurio!“ „Pa što ne duvaš“, rešio konobar da ga umiri na svoj način. „Da sam mislio da duvam, naručio bih trubu“, brecnuo se mrgudni gost.