Italijanska novinarka, svedok rata, za Srpski Ugao: Optužbe protiv predsednika Vučića su apsurdne, „Sarajevo safari“ je propaganda

Italijanska novinarka i publicistkinja Žanin Toski Maracani Viskonti godinama proučava Balkan, rat u Bosni i Hercegovini, Kosovo i Metohiju i ulogu međunarodnih institucija u krizama koje su obeležile kraj dvadesetog veka. U prethodnom razgovoru za Srpski Ugao opisala je svoje prvo putovanje u ratno Sarajevo 1992. godine, kada je leteći specijalnim letom sa Elijem Vizelom i stranim novinarima, iz neposredne blizine videla kako izgleda grad pod opsadom. Tada joj je, kako kaže, najveći šok bio susret sa vojnicima UNPROFOR-a na sarajevskom aerodromu, koji su im objasnili da za avion i prilaz pisti nisu najopasniji srpski, već muslimanski snajperisti, iako su zapadni mediji javnosti uporno prenosili drugačiju sliku.

Upravo to svedočanstvo, kao i njeni opisi srpskih zarobljenika u zatvoru „Viktor Bubanj“, naguranih u uske ćelije tik uz veselu graju iz menze i bara, podstaklo je našu redakciju da sa Žanin Toski Maracani Viskonti otvorimo novo poglavlje razgovora. U ovom intervjuu ona se vraća na ratne godine, govori o  pritiscima na srpsku stranu,  ulozi propagande i zapadnih medija, kao i o današnjim pokušajima da se kroz priče poput „Sarajevo safarija“ oblikuje javno mnjenje o Srbiji i srpskom narodu.

Srpski Ugao: Tokom rata u Bosni imali ste nesvakidašnji pristup srpskoj strani i vojnim strukturama, što ste delom obradili u knjizi „Koridor“. Kada danas gledate s vremenske distance, šta smatrate da Zapad i međunarodni mediji i dalje pogrešno razumeju o ulozi srpskog političkog i vojnog rukovodstva u tim događajima, uključujući i narativ koji se pojavljuje u dokumentarnom filmu ‘Sarajevo Safari’?

Žanin Toski Maracini Viskonti: Posle potpisivanja INF sporazuma 1987. godine izgledalo je da se hladni rat završava. Svet je odahnuo, granice su se otvarale i činilo se da ulazimo u sigurnije vreme. Reagan je garantovao da NATO neće ići ni korak ka Rusiji, a Gorbačov je sanjao Evropu od Atlantika do Vladivostoka. Kada su Sjedinjene Države ostale jedina supersila, otvorio se prostor za sprovođenje PNAC koncepta, ideje koja promoviše američku dominaciju, vojno prisustvo širom sveta i preventivne udare na sve što može da ugrozi američke interese.

Jugoslavija se u toj strategiji našla kao prepreka. Bila je ključna tačka na putu prvog prodora NATO kroz Balkan. Obećanje o nenapredovanju raspalo se već 1991. godine. U Vašingtonu i evropskim prestonicama fokus je odmah stavljen na jugoslovensku krizu. Za Pentagon je to bio problem, jer bi to bila prva vojna intervencija u Evropi posle Drugog svetskog rata, a Jugoslavija je bila međunarodno priznata država.

Zato su se počele primenjivati metode sociologa Džina Šarpa, koji je objašnjavao kako civilno društvo može da postane neregularna sila bez upotrebe vojske. Tu su i modeli poput Overtonovog prozora, kojima se uz snažne medijske kampanje menja javno mnjenje tako da ono što je bilo neprihvatljivo postane “razumno”.

Kada se pogleda sve to, ne bih rekla da je Zapad pogrešno tumačio ulogu srpske politike i vojske. Pre je postojala potreba da se konstruše neprijatelj koji bi opravdao korake suprotne međunarodnom pravu. Čomski je to jasno objasnio: u demokratiji iluzije moraju da se usade, jer nezavisno mišljenje može da vodi političkoj akciji, a to se želelo sprečiti.

Što se tiče filma „Sarajevo Safari“, nisam ga gledala. Uvek prvo pitam ko finansira takav projekat. To obično objasni ton i smer priče.

Da li Vi lično imate bilo kakva saznanja, informacije ili indicije u vezi sa navodima o „lovu na ljude’ nad civilima tokom rata u Bosni, uključujući i one koji se pominju u postupcima pred sudom u Milanu, ali i ranijim pričama koje su, prema tvrdnjama naših čitalaca učesnika rata, već devedesetih kružile o tome da je takve stvari navodno sprovodila Armija BiH pod komandom Alije Izetbegovića, o čemu je kako tvrde, tada pisala i štampa? Da li ste tokom svog rada, pristupa terenu i kontakata sa različitim stranama ikada naišli na tragove ili potvrde takvih priča?

Žanin Toski Maracini Viskonti: Prve glasine sam čula 1994. godine i odnosile su se na takozvane “vikend borce”. Pričalo se da ljudi iz Nemačke, Švajcarske i drugih zemalja dolaze da se bore po nekoliko dana uz svoju etničku stranu, pa se vraćaju svakodnevnom životu. Posle toga pojavile su se i priče o perverznim bogatašima koji navodno plaćaju da pucaju na civile. Pominjale su se čak i nekakve sarajevske turističke agencije.

Ali to su bile samo glasine. Nikada nisam naišla na konkretan dokaz, bar ne na srpskim linijama iznad Sarajeva.

Zbog čega se, po vašem mišljenju baš sada, tri decenije posle rata, pokreće ovaj spor pred sudom u Milanu? Da li smatrate da je reč pre svega o obliku pritiska na srpsku stranu i načinu da se postepeno potkopa Dejtonski sporazum i položaj Republike Srpske, destabilizuje Srbija ili u tome vidite neki drugi glavni motiv?

Žanin Toski Maracini Viskonti: I sama sam se pitala zašto se ta priča izvlači posle tri decenije, ako je uopšte postojala. Prema italijanskom zakonu, sve bi to trebalo da bude zastarelo, osim ako ne pronađu neki pravni izuzetak. Vest je odjeknula kao kamen bačen u mirnu vodu i odmah izazvala talase.

Imala sam osećaj povratka u 1992. godinu kada bi se jedna medijska bura stišala, a već bi se pojavila nova, obično da prikrije druge, mnogo problematičnije poteze u međunarodnom pravu i ljudskim pravima.

Brisel već dugo želi da prevaziđe Dejton i napravi jedinstvenu državu u kojoj bi bošnjačka većina imala veći politički uticaj. To bi ubrzalo put Bosne i Hercegovine u Evropsku uniju. Hrvati u Hercegovini već imaju dvostruko državljanstvo i faktički su deo evropskog prostora. Republika Srpska ostaje jedina prepreka, uprkos garantovanim pravima iz Dejtona.

Ceo ovaj slučaj deluje kao pokušaj da se probudi emotivna reakcija javnosti. Kada se to postigne, lakše je nametnuti političke odluke koje bi inače teško prošle. Moguće je da se time priprema teren i za neki pritisak prema Srbiji.

Kako komentarišete skandalozne navode hrvatskog novinara-istraživača Domagojа Margetića koji je nedavno izneo tvrdnje da je predsednik Aleksandar Vučić učestvovao u „Sarajevo Safari“ i za isto podneo prijavu Sudu u Milanu? Takođe, kako gledate na činjenicu da je austrijska dnevna informativna emisija Zeit im Bild (emitovana na ORF) putem svojih društvenih medija objavila te tvrdnje da li je to i politička i medijska strategija koja ima za cilj da utiče na reputaciju Srbije i srpskog naroda?

Žanin Toski Maracini Viskonti: Tvrdnja tog hrvatskog novinara mi deluje potpuno besmisleno. Predsednik Vučić je rođen 1970. i u vreme navodnih događaja imao je dvadeset tri ili dvadeset četiri godine. Ne vidim kako bi tako mlad čovek mogao da vodi međunarodnu mrežu sa filijalama u Sarajevu, Mostaru, Nemačkoj i drugim zemljama, i to u vreme sankcija i otežanih putovanja za Srbe. To jednostavno ne stoji.

Sećam se reči Džejmsa Harfa iz agencije Ruder & Finn, koja je početkom devedesetih radila za Hrvatsku, Sarajevo i kosovsku opoziciju. Rekao je da njihov posao nije da proveravaju informacije, nego da ih što brže prošire, tako da njihova verzija bude prva i ostane u svesti javnosti. Demantiji nemaju nikakav efekat. Rekao je i da nisu tu da rade moralne procene. To je njihov profesionalni zadatak.

Možda isto važi i za Zeit im Bild. Moguće je da se javnosti samo želi ponovo nametnuti slika o tome ko su “loši momci”. Kada se to postigne, postaje lakše nametati rešenja koja bi inače bila osporena.

Piše: mr Jasmina Dragutinović