I čarobnjak i papa

Svetsku slavu je stekao kao čarobnjak Igor Karkarof u mega hitu „Hari Poter i vatreni pehar“, a ulogama u serijama „Ubice moga oca“ i „Crna svadba“ oduševio je domaću publiku.

Zanimljivo je da nije u mladosti nameravao da se bavi glumom, već je želeo da bude arhitekta. Ovaj rođeni Beograđanin je po završetku gimnazije upisao Fakultet dramskih umetnosti, a kasnije je odlučio da školovanje nastavi u Americi. Pohađao je školu glume u Njujorku, gde su svoje prve glumačke korake napravili neki svetski poznati glumci.

Tokom poslednjih desetak godina odigrao je brojne uloge u češkim, nemačkim, britanskim i američkim filmovima i serijama, te domaćim serijama „Pogrešan čovjek“, „Tajkun“, „Grudi“ i „Dinastija“. Do pre par godina živeo je u Pragu, izjašnjava se kao Jugosloven i ponosni je otac dve ćerke.

Uspeh sa „Harijem Poterom“

– Serija „Crna svadba“ je postigla fantastičan uspeh i to potpuno zasluženo zato što je odlično pripremljena. To je jedan od najozbiljnijih projekata u novijoj istoriji naše televizije. Pripremana je nekoliko godina, bezbroj verzija scenarija je napisano, za neke epizode bilo je i po 19 verzija. Kad se nešto tako studiozno priprema i kada je nešto tako kvalitetno, onda je i glumcima lakše da rade zato što je sve na neki način kristalno jasno. Čekali smo dugo da snimamo seriju, jer je korona malo pomerila termine. Već sam igrao pet sveštenika, iz različitih religija, čak sam bio i papa u seriji „Borgia“, takve uloge su mi bliske. Iako je otac Ilarion drugačiji, on je predstavnik viših i mračnijih sila, ne može se vezivati za našu Pravoslavnu crkvu, jer je ova serija pre svega fikcija, tako da bi Ilariona najlakše opisao kao nekog direktora tajne bezbednosne službe unutar crkve. Ne verujem u magiju, nisam sujeveran, možda sam nekad bio, ali kako godine idu više nisam. Ignorišem i crne mačke i merdevine, ali sama vlaška magija je ipak deo tradicije i kulturnog nasleđa.

Naš sagovornik igrao je ulogu čarobnjaka Igora Karkarofa u megapopularnom hitu „Hari Poter i vatreni pehar“.

– Prošlo je 17 godina od snimanja „Harija Potera“, a 16 godina od premijere. Ulogu u ovom filmu sam dobio na prilično neverovatan način, jer nisam išao na kasting. Naime, ja i dan-danas idem na kastinge i to i za manje značajne uloge. Ide se na više krugova kastinga, i to je vrlo surov i težak izbor. Ali ulogu u „Hariju“ sam dobio na osnovu preporuke čuvene kasting direktorke Meri Selvej. Produkcija mi je poslala avionsku kartu, to je bio dobar znak, otišao sam u London, sastao se sa režiserom i … dobio ulogu! Mnogo je veći problem bio da li ću dobiti radnu dozvolu na tako dug period. Čekao sam je nekoliko meseci, ali sam za to vreme već krenuo sa pripremama i probama.

Madona na premijeri

Na pitanje koliko mu je ova uloga promenila karijeru, naš sagovornik kaže da ne može tačno da proceni situaciju.

– I jeste i nije. Nekako, promeni ti se status, sigurniji si u sebe i nekako sam osetio da me drugačije gledaju. Ali s druge strane, ja se nisam mnogo trudio da mi promeni život i karijeru. Mislim da to sve zavisi od truda i od ambicija. Prihvatio sam to lagano i nastavio da živim istim životom kao i do tada. Tada se nisam bavio samo glumom, nego sam imao i svoj biznis u Pragu. Prijao mi je u to vreme život u kome sam samo povremeno imao izlete u moju prvobitnu glumačku profesiju.

Premijera „Harija“ bila je poseban spektakl davne 2005. godine u britanskoj prestonici.

– Na premijeri je bila i Madona sa ćerkom. Nije ona toliko ukrala šou te noći, ali se sutradan pojavila na svim naslovnim stranama novina. Njena ćerka je tada bila još mala i bile su obučene u iste ljubičaste haljine, tako da su sve novine, pogotovu bulevarske, bile preplavljene slikama Madone i njene ćerke… Čak ni glavni glumci nisu bili na naslovnicama, samo Madona. Premijera je bila veličanstvena, za mene veoma emotivna. Odigrala se na Lester skveru koji se nalazi u centru Londona, gde se nalazi desetak multipleks bioskopa.. Usred skvera je mali park i u njemu je Šekspirov spomenik. Oni su taj park uredili divnom scenografijom. Tepih nije bio crven, nego zelen da bi bio u stilu zmajeva iz filma. Sva scenografija bila je na otvorenom i vodila je ka jednom od bioskopa gde se održavala projekcija. Mi smo bili smešteni u jednom ekskluzivnom hotelu i onda smo pojedinačno na svakih 15 minuta dolazili limuzinama na skver i prolazili kroz kordon obožavalaca i fotoreportera.

Prst sudbine

Peđi je to bila prilika da se priseti svojih mladalačkih dana.

– Taj park je za mene značajan jer sam davne 1986. preko leta radio u Londonu kao pomoćnik kelnera u jednom ekskluzivnom francuskom restoranu i često sam imao duple smene. Između tih smena bila je pauza i to isuviše kratka da bih se vraćao kući, pa sam se odmarao na klupama baš u tom parku. Često bih legao na klupu i to obučen kao kelner. I zamislite, devetnaest godina posle toga našao sam se na istom mestu, ali u potpuno drugoj ulozi.

Naš sagovornik priča koliko je teško glumcima van engleskog govornog područja.

– Danas više nije teško da se glumci probiju do zapadnog tržišta. Nekada su glumci želeli da se nasele u London ili Ameriku, pa da pokušaju da naprave neku karijeru. Sada to nije neophodno, u 21. veku, sa ultrabrzim internetom i jeftinim letovima u sve krajeva sveta vi možete da budete komotno i kod svoje kuće, kao što sam ja sada, i da radite po potrebi bilo gde. Neophodno je imati agenta gde god da se nalazite zato što je to neko ko brine o tebi i usmerava te. Agenti su spoj između produkcija koje su zainteresovane i glumca, a menadžeri su ti koji traže posao za glumce. Uglavnom su okrenuti ka mladim glumcima, kao u fudbalu ili ka jako, jako velikim zvezdama. Ali, agent je potreban jer te čini živim i vidljivim.

Na pitanje kako se oseća kada mu scene iseku, Peđa kaže da je to sve deo posla.

– Na samom snimanju „Letopisa Narnije“ proveo sam nekoliko meseci, tri meseca pre snimanja išao sam na jahanje, ali na kraju od ogromnih scena koje smo snimili nije ostalo skoro ništa. Isečene, izbačene! Razumem da su bile višak, možda usporavale radnju, ali šokantno je jer te niko o tome ne obavesti. Ali, to je tako. Da sam bio velika zvezda možda bih se zaštitio ugovorom, ali ovako mogu samo da kažem „šta je tu je“.

Rad u Češkoj

Podseća da je konkurencija žestoka upravo zato što su producenti u poziciji da pronađu glumce iz svih krajeva sveta.

– Naravno, ostaje problem viza i radnih dozvola. Traže se glumci, nova lica kojih nema kod njih, na zapadnom tržištu, u ponudi. Dakle, mi koji dolazimo smo osuđeni da igramo neke strance, likove za koje se ne zna odakle su, čudake ili … čarobnjake na primer.

Peđa je zadovoljan svojim ulogama na domaćem tlu.

– Nekako mi je najdraža uloga u „Ubicama moga oca“, zato što traje evo već šest godina, sada se već prikazuje peta sezona, prilično su me zapamtili po ulozi Nikole Kovačevića. Na početku je bio ministar, sad je bivši i u ilegali … prija mi ta uloga. Usvojio sam ga i igram ga sa lakoćom.. Na žalost nije tu bilo dovoljno prostora, priča je krenula da se razvija u drugom smeru, ali mislim da njegovo prisustvo obogaćuje tu seriju. Radio sam dosta prošle godine u Češkoj, imao sam glavnu ulogu u jednoj krimi seriji koja će na proleće početi da se prikazuje. Serija se zove „Duh“ i vrlo je simpatična jer je reč o krimi komediji, radi se o jednom kriminalcu sa balkanskih prostora, koga naravno igram ja. Njega ubiju u prvoj epizodi i on postane duh i kao duh se useli u život mladog, neiskusnog policijskog inspektora, koji je više kancelarijski, a manje akcioni policajac, i kome pomaže da rešava razne slučajeve kroz osam epizoda. Zauzvrat, mladi policajac njemu pomaže da sazna ko ga je zapravo ubio. To mi je jedna od vrlo dragih uloga.

Smatra da je gluma surova profesija:

– Ne bih voleo da se moje kćerke bave glumom. Mislim da je to teško zanimanje, naročito za žene. Na sreću, i ne pokazuju nikakvo interesovanje, pa za sada ne moram da se brinem. Konkurencija je ogromna čak i kada ima posla kao što je danas slučaj, jer se mnogo snima, ali na žalost nema prostora za sve.

Stradanje

Peđina majka bila je Hrvatica iz Sarajeva, a otac Srbin iz Slavonije.

– S očeve strane rođake nemam, osim jednog daljnjeg. Otac je bukvalno pobegao pred ustašama, celu porodicu su mu odveli u logor u Staru Gradišku, a širu familiju i stanovnike sela su spalili u crkvi iznad sela. Tako je moj otac sa 17 godina otišao u rat i nikada nije imao nikoga. Verovatno je zato bio veoma emotivan i prihvatio je porodicu moje majke kao svoju.

Uskoro snimanje u Španiji

– Druge sezone „Crne svadbe“ neće biti skoro, ali sam nezvanično saznao da će se možda snimati druga sezona serije „Tajkun“ ovog leta. Očekuje me snimanje filma „Njild Road“ u Španiji i to u martu. Tamo ću provesti preko mesec dana, u stvari, da budem precizniji, biću u Kataloniji, jer je to katalonski film. Veoma poznati i priznati reditelj Mark Reha režiraće triler koji će se snimati u Pirinejima na granici sa Francuskom blizu Andore i izuzetno sam uzbuđen zbog toga.

Pandemija nas otuđila

– Mislim da je ova situacija sa pandemijom doprinela tome da se manje družimo. Ljudi sada više vremena provode sa kućnim ljubimcima, ali ne mogu da zameram ljudima što vole pse. I moja deca imaju psa. Jednostavno, frapantno je koliko se ljudi manje pozdravljaju ispred zgrada, na ulici, svuda gde se kreću.