Globalna špijunaža (1): Veliki brat živi u Americi

NSA ima dozvolu za špijuniranje u 193 zemlje sveta

 

Nedavno je "Vašington post" objavio podatak da američka Nacionalna obaveštajna agencija (NSA) ima dozvolu za špijuniranje u 193 države sveta, među kojima je i Srbija. Ovaj spisak ni po čemu nije ekskluzivan. Zapravo, tačno 193 države su članice Ujednjenih nacija, što bi značilo, jednostavno rečeno – NSA ima dozvolu da operiše na bilo kojoj tački na planeti. To, naravno, ne znači da NSA to i čini, već samo da ima dozvolu američkog predsednika da izvodi takve operacije, ukoliko bi se pokazao interes za "američku nacionalnu bezbednost".

*Pre dva meseca Edvard Snouden je upozorio da se ne nalaze samo pojedinci pod kontrolom američkih specijalnih službi, nego celokupno stanovništvo planete.

– Reč je o totalnom praćenju koje podrazumeva sve telefonske pozive, elektronsku prepisku, tekstove koje ste napisali, čak i istorijat vaših kupovina. O vama znaju sve: ko su vam prijatelji, kuda nameravate da pođete, šta i koga volite.

*Da bi se razumelo šta to znači, te u kojoj meri je reč o stvarnim špijunskim operacijama, treba pre svega imati u vidu šta je to NSA i kakvim kapacitetima raspolaže, te zbog čega ova moćna obaveštajna agencija uopšte ima potrebu za takvim globalnim nadzorom planete. Nacionalna obaveštajna agencija formirana je 4. novembra 1952. godine kao deo armije SAD i to u dubokoj tajnosti, za razliku od CIA, FBI ili bilo koje druge agencije iz aparata od njih 16 koliko ih postoji u SAD. Štaviše, njeno postojanje je bilo toliko tajnovito u prvim godinama da je čak skraćenica NSA (National Security Agency) u šali izgovarana kao "No Such Agency" (Ne postoji takva agencija), a njen budžet je i dan-danas tajna.

Osnovni zadatak NSA je presretanje zaštićenih komunikacija drugih država, razbijanje šifara kriptozaštite, prisluškivanje, a u doba interneta ona je zadužena i za sve vidove elektronskih komunikacija, od elektronske pošte, preko foruma za ćaskanje na internetu, pa do društvenih mreža. Upravo je takozvana slobodna zona interneta postala svojevrsno bojno polje za signalni obaveštajni rad. Istovremeno, NSA štiti vladine komunikacije u SAD od sajbernapada iz drugih država, ali i moćne servere velikih američkih kompanija. Razume se, istovremeno se NSA bavi i krađom tuđih podataka.

* General Majkl Hejden, čovek koji je NSA posle terorističkih napada u Njujorku 11. septembra preveo u agenciju za 21. vek i lansirao agresivne programe špijuniranja, objasnio je kako je sve počelo.

– Zazvonio mi je telefon. Na vezi je bio Džordž Tenet, direktor CIA koji je u to vreme bio i čelnik obaveštajne zajednice. Preneo mi je pitanje direktno iz Bele kuće:

"Majk, da li NSA može da učini nešto više da zaštiti zemlju?" Moj odgovor je bio ne u ovom pravnom okviru. Na to mi je on rekao da me nije pitao za okvir, već da li se može učiniti više. Tada odlazim u Belu kuću i kažem predsedniku: Dajte mi zakonski okvir i doći ćemo do ivice te granice.

* Tako su široka ovlašćenja dobile sve tajne službe, jer je procenjeno da je bolje dati špijunima blanko ovlašćenje da rade gde hoće, nego da svaki čas trče u Belu kuću po odobrenje. U javnosti se često pogrešno tumači da NSA špijunira koga hoće tako što instalira nekakvu opremu u određenoj zemlji, te kako neki agenti tumaraju postavljajući bubice kojekuda. Sistem je zapravo mnogo jednostavniji. Malo je poznato da kompletan internet saobraćaj prolazi kroz jednu tačku u Velikoj Britaniji.

Reč je o centru Bjud u uvali Vajdmut, odakle su po dnu Atlantika sve do servera i telefonskih centrala u SAD razvučeni veliki telekomunikacioni kablovi pod imenima Apolo sever, TAT-8, TAT-14 i Žuti-atlantski prelaz-2. Ovim telekomunikacionim kablovima upravljaju velike privatne telefonske kompanije udružene u nekoliko konzorcijuma. Čak 95 odsto ukupnog svetskog internet saobraćaja prolazi kroz dva centra u Britaniji. Danas tako signalni obaveštajci prate razgovore u Keniji iz SAD ili Britanije. Više nisu potrebni operativci na terenu. NSA je razvila kompjuterski program Nesputani špijun, koji prikazuje i koliko je obaveštajnih podataka prikupljeno iz svake zemlje sveta.

* NSA može da skladišti prikupljene podatke u džinovskim digitalnim skladištima do 30 dana. U tom roku obaveštajci moraju da razluče bitno od nebitnog, a da bi se to postiglo, moraju se angažovati vrsni lingvisti koji će prosto znati da mejlove pročitaju, razgovore preslušaju i sve to prevedu. Ako uzmemo da se samo u Kini govori više desetina verzija kineskog i srodnih jezika, a da u Pakistanu ima 11 službenih jezika, onda je jasno da NSA zapravo nema ozbiljnih kapaciteta da presretnute podatke obradi valjano.

* Izvori iz srpskih bezbednosnih krugova navode da su razgovori srpskih zvaničnika zaštićeni kad je reč o unutrašnjem saobraćaju. Oni takvo mišljenje zasnivaju na činjenici da mi kontrolišemo naše telefonske mreže, ali i da čim saobraćaj ode napolje, internetom ili telefonski, nikakva zaštita nije moguća. A kako je i sam šef srpske diplomatije Ivica Dačić rekao, za nekim posebnim špijuniranjem Srbije i nema potrebe. Mi smo umnogome pročitana knjiga. O našoj zemlji se sve zna i ne predstavljamo neki poseban rizik ni lokalno ni globalno.

– Kad mogu da prisluškuju nemačku kancelarku Angelu Merkel, što ne bi i nas – zaključio je potpredsednik Vlade.