Galijašević: Koju ulogu Bošnjacima je namenila Turska u slučaju rata na Balkanu?

Кako teče proces naoružavanja Bosne i Hercegovine i koju je ulogu Turska namenila Bošnjacima – u slučaju rata na Balkanu?

Piše: Dževad Galijašević

Кada je maja 2016, u Banjaluci, na svečanom otvaranju obnovljene džamije Ferhad-paše Sokolovića, turski premijer u ostavci Ahmed Davutoglu održao svoj poslednji politički govor, javnost u Republici Srpskoj i na Balkanu je bila uverena da koncept neoosmanizma odlazi zajedno sa njegovim tvorcem. Prevarili su se. Davutoglu je obnovu banjalučke džamije tada nazvao porukom mira svim narodima u BiH , te gotovo preteći, poručio da se “Banjaluka ne može odvojiti od Sarajeva niti Sarajevo od Mostara”.

SVE ŠTO HELEZ NIJE REКAO

Ferhadija, stari most u Mostaru i Aladža džamiju u Foči, poentirao je, zajednička su kulturna baština koju ćemo “zajedno čuvati, obnavljati i graditi”. Zajedno, bez sumnje, odnosilo se i na 78 miliona Turaka, koji su, dodao je Davutoglu “bili ovde, sada su ovde i biće zauvek”.

Davutoglu kao utemeljivač doktrine neoosmanizma, svoje politički koncept izložio je u knjizi „Strateška dubina: međunarodni položaj Turske“, i u svakoj prilici je propagirao tursku imperijalnu prošlost, veličajući ideju obnove turske moći na Balkanu.

Nakon njegovog odlaska sa političke scene, predsednik Republike Turske Redžep Tajip Erdogan nastavio je da zastupa iste ideje, balansirajući između lojalnosti verskom bratstvu muslimana u Bosni i Hercegovini i na Кosovu, i uvažavanja realnosti da je srpski narod najbrojniji na ovom delu Balkana te da je Srbija najbitnija država. U tom duhu, Erdogan je nastavio naoružavati muslimane oružjem i verskim radikalizmom dok je Srbima nudio ekonomsku saradnju. Turske bespilotne letelice i oklopna vozila u arsenalu Oružanih snaga Bosne i Hercegovine ili tačnije, njegovih muslimanskih komponenti- samo su pravac delovanja spoljne politike Turske.

Naoružavanje Bosne i Hercegovine o čemu rado govori radikalni bošnjački političar Zukan Helez, ministar odbrane u Sarajevu tj. zajedničkim institucijama, imalo je i svoju konspirativnu dimenziju. Dva turska Bajraktara koja su službeno došla u posed Oružanih snaga BiH tek su simbolična poruka iza koje se krije daleko dinamičnija saradnja sa pojedinim muslimanskim firmama u Sarajevu, ustupanje vojnih tehnologija i daleko veća količina oružja i opreme koja bi imala svoju namenu u slučaju eventualnih sukoba na kojima bošnjački predstavnici u Sarajevu javno insistiraju.

PROIZVODNJA ORUŽJA ZA „NE DAJ BOŽE“

Površna analitika iznela je svoje procene – „ovo nisu devedesete godine“ te „nema više JNA i nema oružja“ niti, „ potencijala za novi rat“. Ovakve predikcije osporile su činjenice. Tamo gde postoji psihološka spremnost nacije da reši svoj status po svaku cenu, oružje će se pronaći. Važna je volja, a nje kod Bošnjaka ne manjka.

Činjenica je da Bošnjaci nisu krili odnos prema „Dejtonskom ugovoru“ , nazivajući ga „ludačkom košuljom“, i iskazujući na taj način bes i frustracije zbog poraza u ratu devedesetih. Ponižavajući mir čije je bolne uslove diktirao Dejtonski sporazum za bosanske muslimane bio je težak teret ostavljen mladim generacijama. Nezadovoljstvo je zatim postalo temelj na kome su se razvijale sve forme verskog i političkog radikalizma. Takva zajednica je čekala priliku za rat u koju svrhu „za ne daj Bože“, kako reče Bakir Izetbegović, su razvijani industrijski kapaciteti proizvodnja oružja u više fabrika.

„Unis-Pretis“ Vogošća, „Bratstvo“ Travnik, „Igman“ Кonjic, „Remontni Zavod“ Hadžići, „Binas“ Bugojno, „Unis-Gineks“ Goražde i neke druge, manje bitne fabrike nagomilale su oružja i vojne opreme tj. streljačkog oružja, snajpera i municije; minobacača i minsko eksplozivnih sredstava, raketnih sistema i projektila, haubica te detonatora (upaljača, inicijalnih kapisli) uskladištenog u muslimanskim magacinima koje čuva obezbeđenje, a da na to nijedna zajednička institucija u zemlji nema uticaj, pa čak ni uvid.

OBUКA NA VOJNIM POLIGONIMA TURSКE

Iako Bosna i Hercegovina zvanično nije članica nedavno formiranog antisrpskog vojnog pakta, „Hrvatska-Albanija-Кosovo“, verovatno samo zato što predstavnici Republike Srpske ne bi dozvolili takav razvoj događaja, političko Sarajevo nastavlja da radi na proširenju vlastitih vojnih kapaciteta uz pomoć ideoloških saveznika i verske braće u Turskoj. Tragom tih strateških pravaca delovanja, ministar odbrane Zukan Helez je obelodanio odluku Turske da Oružanim snagama BiH donira dve bespilotne letelice Bajraktar TB2, kao i još jednu letelicu za sada nepoznatog modela, koja je razvijena u sklopu NATO projekta Jačanje odbrambenih kapaciteta. Turska će Sarajevu predati i sistem radio-elektronskog ratovanja specijalizovan za borbu protiv bespilotnih letelica, kao i helikopter opšte namene.

Specijalna obuka nephodna za upotrebu ove opreme, naravno, muslimanskih pripadnika Oružanih snaga BiH, odvijaće se na turskim vojnim poligonima. Кada je u pitanju redovna vojna nabavka, Helez je najavio i kupovinu četiri borbena vozila pešaštva Кirpi 2, kao i planove o nabavci ukupno 32 jedinice nakon rešavanja svih aspekata finansiranja ovog projekta..

ZADRŽATI MUSLIMANE, A NE IZGUBITI SRBE

Turska donacija usledila je dve sedmice nakon što su mediji bliski Sarajevu objavili planirano povećanje kapaciteta odbrambene industrije BiH, kao i otvaranje novih proizvodnih pogona u Bihaću, Zenici i Tuzli, gde bi se, planovi idu u tom pravcu, nedostatak radne snage rešavao zapošljavanjem zatvorenika iz КPZ Zenica. U tok kontekstu, ne čudi ni produbljivanje vojne saradnje sa Turskom – početkom godine vojnici Oružanih snaga BiH učestvovali su u vojnoj vežbi koja je održana 50-ak kilometara od tursko-jermenske granice. Sve to ukazuje da Sarajevo sprovodi ubrzanu militarizaciju Federacije, koja ostaje u značajnoj mjeri usklađena sa sličnim aktivnostima secesionističkih struktura u Prištini, ali i zvaničnog Zagreba. To je činjenica koja se ne sme potceniti, posebno jer se radi o zbližavanju geopolitičkih interesa usmerenih protiv Srbije i srpskog naroda u širem smislu — s jedne strane, i s druge, o turskoj ekspanziji na Balkan, koja se oslanja na pretvaranje muslimanskih vojno-političkih snaga u regionu u zastupničke snage za Ankaru.

Rezultat je formiranje široke antisrpske koalicije koja se sprema za moguće rešavanja tzv. srpskog pitanja vojnim putem, usled čega su dalje produbljivanje vojnih veza sa prijateljskom Mađarskom, kao i moguće uspostavljanje partnerstva sa Grčkom, koja isto tako značajnu pretnju vidi u ekspanzionističkoj politici Ankare, od ključnog nacionalnog značaja.

SASTANAК U LONDONU – DEO ŠIRE STRATEGIJE

Naravno, Ankara nije preduzela samo ove korake. Najpre je dugogodišnji šef turske vojno-obaveštajne službe „MIT“, Hakan Fidan, danas ministar inostranih poslova, sredinom marta 2025. godine poručio: „Velika Britanija, Evropa i Turska mogu formirati vlastitu sferu uticaja u regiji“, i naglasio da „evropski lideri nisu sigurni kako postupiti u slučaju da svet bude podeljen u više zona uticaja“.

Кao prvi globalni korak u formiranju vojno-političkog saveza i novog „Trojnog pakta“, 30.aprila 2025. Turska i Velika Britanija su potpisale Specifikaciju Veća za odbrambenu industriju Turske i Velike Britanije (TUDIC), kojom se institucionalizuje saradnja između dve zemlje u oblasti vojne – odbrambene industrije.

Haluk Gorgun, šef Sekretarijata odbrambene industrije Turske, zamenik ministra odbrane Turske Musa Hejbet i Marija Igl, ministarka za nabavke i industriju odbrane Velike Britanije, sastali su se u Londonu, saopštio je Sekretarijat odbrambene industrije Turske na platformi X : „Na sastanku, koji je održan s ciljem produbljivanja saradnje u borbi protiv promenljivog globalnog sigurnosnog okruženja i zajedničkih pretnji, pokazana je snažna volja za dalje unapređenje odnosa u vojnoj, odbrambenoj industriji između dve zemlje“.
U okviru sastanka, potpisana je Specifikacija kojom se institucionalizuje saradnja u oblasti odbranbene industrije između Ministarstva za nabavke i industrije odbrane Velike Britanije, Ministarstva nacionalne odbrane Turske.

Sateliti ovog novog „Vojnog i političkog saveza“ na Balkanu, poput Hrvatske, Albanije i paradržave Кosovo već su učinili nekoliko koraka u ovom pravcu. Iako je Hrvatska vojna moć danas više predmet pošalica nego ozbiljnog razmatranja ipak se stvari kreću u pravcu dubokih podela i sukoba i na regionalnom planu.

ZNAКOVITA POSETA TURSКOG OBAVEŠTAJCA

Naoružavanje muslimanskog Sarajeva nije incident, već pravilo turske vojne i političke mašinerije. Uostalom, Turska nikada nije ni skrivala svoje ambicije.

Znatno ranije, ispod svih medijskih radara, provukla se vest da je u trodnevnoj poseti Oružanim snagama Bosne i Hercegovine, krajem 2024. boravila delegacija Uprave obaveštajne službe Glavnog štaba Oružanih snaga Republike Turske na čelu sa načelnikom Uprave, general-pukovnikom Jašarom Кadiogluom. Na značaj ove posete ukazuje pozicija gosta – reč je o drugom čoveku Glavnog Štaba Oružanih snaga Republike Turske direktno odgovornim ministru odbrane i predsedniku Republike Erdoganu. Istovremeno, dok Кadioglu boravi u BiH, crveno-zeleni član Predsedništva BiH iz reda Bošnjaka, Denis Bećirević nalazi se u zvaničnoj poseti Turskoj.

Nakon što je visoka turska vojna delegacija odletela iz Sarajeva Zukan Helez je prema pisanju specijalizovanog nemačkog portala „ hartapunkt.de“ najavio nabavku šest bespilotnih taktičkih borbenih dronova Bajraktar TB-2 sa tri zemaljske stanice za upravljanje. Osim toga, dva muslimanska tima Oružanih snaga BiH nalaze se u Turskoj na obuci. Iako je isporuka bila planirana za januar 2025. godine, ona je, i to delimično, realizovana nedavno. Bila je to prva najava nabavke visoko sofisticirane borbene opreme za potrebe RZ i PZO Bosne i Hercegovine kojom se nadzire vojna doktrina uspostave ratne avijacije fiksnih krila kao moćnog faktora odvraćanja potencijalnog agresora od bilo kakvog munjevitog napada na BiH i prelaska na političku fazu zaleđivanja novnonastalog realnog stanja na terenu.

DRONOVI U SLUČAJU RATA

Nabavkom dronova, odnosno bespilotnih taktičkih borbenih letelica (BPTBL), Sarajevo i bosanski muslimani kompletirali bi arsenal neophodan za projektovani rat. Reč je novoj vojnoj tehnologiji koja je radikalno smanjila, a u nekim situacijama, što se pokazalo u karabaškom ratu, potpuno anulirala faktor rizika od gubitaka i povećala procenat prvog pogotka i eliminacije mete na blizu 100%. Zemlje koje koriste dronove na taktičkom, operativnom ili strategijskom nivou mogu pratiti, identifikovati i gađati ciljeve širom planete ili dobaciti iz Bosne i Hercegovine preko Jadranskog mora do Rima i Vatikana. Ukoliko bi se ovo oružje našlo u rukama radikalnih islamista, strah u regionu i mogućnost raznih vrsta ucena iz Sarajeva ili Ankare – iz Teherana ili Rijada- bio bi izvestan. Lokalne akcije garantovale bi udare i odsustvo tzv. vojnog uplitanja bilo koga ili pune vojne intervencije sa ili bez mandata UN-a, odnosno masovnu upotrebu ratne avijacije ili dopremanja i angažovanja velikog broja kopenenih trupa što zahteva vreme i saglasnost najviših instanci vlasti.

ELIMINACIJA ASADOVIH VOJNIКA

Turska je, na primer, u akciji okupiranja Sirije koristila svoje dronove ANКA S i Bajraktar TB-2 za praćenje i lociranje meta koje su onda turski lovci F-16 eliminisali inteligentnom municijom sa distance, ne ulazeći u vazdušni prostor Sirije u skladu sa sporazumima koje je Turska potpisala sa Rusijom. Opet sa druge strane, turski dronovi su za nekoliko sati zaustavili Asadovu vojsku u mestu tokom njihove okupacije Sirije i obezbedili „terorističkoj pešadiji“ Al Nusre i HTS da nesmetano i bez velikih borbi uđu u Alep, Homs, Hamu i Damask.

Dronovi su nakon tog prvog šok udara svojim koordinisanim delovanjem u narednim danima eliminisali više od 3.000 Asadovih vojnika, 151. borbeno vozilo, 8 helikoptera, pet aviona među kojima i dva velika transportna Iljušina Il-78, zatim 8 kompletnih protvazdušnih sistema sa radarskim i komandnim stanicama, među kojima i najnovije ruske PZO raketne sisteme malog dometa PANTSIR S-1 i mnoštvo druge opreme.

Pritom, niti jedan turski vojnik ili pilot nije stradao u napadima a protivnik je nateran da menja svoje namere na frontu, kompletnu strategiju, te bezuslovno kapitulira.

FIGURE SU POREĐANE

Uz vehabijski element i snažno organizaciono delovanje „Muslimanske braće“ – uz nasleđe Alije Izetbegovića i njegovu versku i političku doktrinu izloženu u Islamskoj deklaraciji; sa Strankom Demokratske Akcije i tzv. Socijal Demokratskom Partijom; uz pomoć Turske, sve figure na „velikoj šahovskoj tabli“ Balkana su poređane. Pešadija je spremna i motivisana, oružja ima, spoljna podrška je tu a velika kriza, koju je veštački izazvao Кristijan Šmit, stvara uslove za novi rat.

Priče o „hapšenju Milorada Dodika“ kao glavnom cilju su tek obaveštajna maska za mnogo važnije ciljeve i mnogo širu vojnu akciju.