Diana i Franc dva lica rata

Dokumentarni film „Dva lica rata“ novinara Zorana Dobrića, koji je snimio za austrijsku državnu televiziju, prikazan je u Biblioteci Vukovog zavičaja u prisustvu autora.

U njemu su pokazane dve strane rata, jedna govori o stravičnim zločinima počinjenim u Srbiji pod komandom generala Franca Bemea, poreklom Austrijanca, a druga o pokušaju njegove zemljakinje Diane Budisavljević da iz ustaških logora smrti spase što više srpske dece.

Beme je kao pripadnik austrougarskih snaga učestvovao u Velikom ratu, a Hitler ga je lično postavio za glavnokomandujućeg nemačkom okupacionom zonom u Srbiji u Drugom svetskom ratu. Beme je jedini nacistički oficir koji je potpisao naredbu o odmazdama prema kojima je streljano 100 Srba za jednog ubijenog nemačkog vojnika, a 50 za ranjenog. Šta su radili on i drugi njihovi zemljaci tokom Drugog svetskog rata nad srpskim civilima, Austrijanci su saznali iz Dobrićevog filma koji je na Drugom kanalu austrijske državne televizije imao premijeru 13. januara 2021. godine, a kako kaže autor, bio „vrlo zapažen i naišao na pozitivne komentare“. Saznali su i da je Diana Budisavljević spasla najmanje 7.500 dece iz ustaških logora, ali da ništa od toga ne bi bilo da čak i među monstrumima iz tog vremena, neki nisu osetili moralnu obavezu da joj pomognu u tome što je radila.

– Ljudi su u Austriji posle odgledanog filma bili zapanjeni strahotama koje su njihovi sunarodnici počinili u Srbiji, a sa druge strane i time da o tome oni nisu znali ništa. Pokazali su ogromnu zahvalnost što sam ispričao tu priču i bio sam tim odnosom iznenađen. Ako kažem da je u Austriji kultura sećanja u nastajanju, to znači da su oni relativno malo učinili po tom pitanju, ali mi smo učinili mnogo manje od njih – rekao je Dobrić obraćajući se publici u Loznici.

Prema njegovim rečima, kultura sećanja je iz različitih razloga neophodan proces.

– Od premijere mog filma, vidim bitan napredak i u Srbiji što se tiče kulture sećanja i posebno sam zahvalan Muzeju žrtava genocida koji je sve aktivniji i dobija mnogo više prostora. Moramo svi zajedno da radimo na tome. Moj film govori iz duše, bavi se spajanjem i ubeđen sam u njegovu pozitivnu sudbinu. On govori o najstrašnijim zločinima, ali u njemu nema mržnje ni prema jednom od počinioca. Život nije ni crn ni beo, takav nije bio ni od 1941. do 1945. U filmu sam tražio to belo u crnom da bismo mogli jedni drugima da pružimo ruku, a ne da se mrzimo – ističe Dobrić.

Mirjana Pejak, direktorka lozničke biblioteke, uputila je pohvale autoru naglasivši da Dobrić u svom filmu govori o dobru i zlu, prikazuje zločince, ali i humane ljude.

– Autor na kulturu sećanja mnogo polaže i ovom projekcijom naša biblioteka daje svoj doprinos tome – kazala je ona.

Veče pre Loznice film je prikazan u velikoj dvorani Jugoslovenske kinoteke gde je u februaru 1946. suđeno najvišim oficirima Vermahta za ratne zločine počinjene tokom Drugog svetskog rata u Jugoslaviji.

Istina o Dragincu

Ljubisav Rašević se na ovakvom filmu zahvalio autoru u ime Udruženja građana „Memorijal Draginac“, podsećajući da je, kada je sa njim započeta saradnja, pre dve godine u Dragincu još bilo živih svedoka krvavog oktobra 1941. godine.

– Prilikom snimanja pomoć smo imali od ljudi iz Centra za kulturu „Vuk Karadžić“, Muzeja Jadra, Biblioteke Vukovog zavičaja i zadovoljni smo što smo pomogli stvaranju ovog filma. Naš primarni zadatak jeste da čuvamo sećanje na nevino postradale Srbe i stanovništvo Jadra 1941. godine. Ovim filmom istina o Dragincu je izašla izvan okvira našeg kraja, mnogi su je videli u Evropi, a naš osnovni cilj je širenje istine. Nažalost, mnogi stručni ljudi, istoričari, nemaju dovoljno informacija o stradanju u Dragincu. Svi znamo za zločine u Kragujevcu, Kraljevu, Jajincima ili na Banjici, ali vrlo malo ljudi zna za Draginac, iako je ovo prvo stratište u Srbiji 1941, jedno od najstrašnijih. Ovde su bebe od tri dana ubijane, ovde je najveća grobnica seljaka na Balkanu, ali je to godinama iz nepoznatih razloga zapostavljano – rekao je Rašević.

Godine istraživanja

Film je nastao isključivo na osnovu autorovog četvorogodišnjeg istraživanja arhivske građe – srpske, hrvatske, austrijske, nemačke i privatnih arhiva koji se čuvaju u Evropi. Autor je rekao da je tokom rada na filmu u Dragincu i Loznici stekao prijatelje za čitav život i upoznao ljude koji su ga naučili kako se čuva sećanje na prošlost, što je najvrednije, jer ljudi bez prošlosti su kao stablo bez korena, a takva ne postoje.

– Radeći film imao sam ne samo naš zajednički društveni bol nego i svoj lični. Nije uopšte lako danima, mesecima, godinama, a zatim u montaži satima i nedeljama gledati stravične slike i slušati intervjue sa ljudima koji su doživeli najstrašnije stvari. Imam potrebu da taj lični bol spojim sa bolom ljudi koji žive ovde i nose to teško sećanje na svoju prošlost – rekao je Dobrić.