Dan kad je otišao “vulkan glume”: 35 godina od smrti Pavla Vuisića

Pavle Vuisić, veliki, umnogome neprevaziđeni srpski glumac, napustio je ovaj svet 1. oktobra 1988, pre 35 godina.

Osobena, karakteristična, sasvim samosvojna ličnost, takav je bio i kao glumac. Njegova posebna umetnička pojava malo koga je mogla ostaviti ravnodušnim. Čak i onda kada nije imao težišne uloge, uvek je ostavljao upadljiv, nezaboravan trag.

Pavle Vuisić rođen je jula 1926, u Cetinju. Otac je bio viši državni službenik Kraljevine Jugoslavije. Uoči okupacije radio je u policiji pri Zetskoj banovini. Porodica je pripadala krugu onih koji su proterani iz Crne Gore pošto je Jugoslavija okupirana i rasparčana aprila 1941. Istovetnu sudbinu imala je porodica književnika Borislava Pekića.

U Beogradu je studirao pravo i književnost, pokušavajući da uđe u svet žurnalistike. Bio je saradnik Radio Beograda. Izgleda da mu je poreklo otežalo rad na tom polju. Prema pojedinim navodima oca su streljali komunisti.

Nije mu uspelo da upiše Akademiju za pozorišnu umetnost u Beogradu, od 1973. poznatu kao Fakultet dramskih umetnosti. U ranoj fazi radio je u pozorištu u Pančevu.

Prvu filmsku ulogu ostvario je 1950. godine, u „Čudotvornom maču“ Vojislava Nanovića. Bila je to sasvim sporedna pozicija. Zapaženiju ulogu imao je u takođe Nanovićevom filmu „Šolaja“ 1955.

U drugoj polovini pedestih i tokom šezdesetih postaje poznat nizom filmskih ostvarenja: „Subotom uveče“ 1957, „Tri koraka u prazno“ 1958, „Prometej s otoka Viševice“ 1965, „Neprijatelj“ 1965, „Ponedeljak ili utorak“ 1966, „Buđenje pacova“ 1967, „Zaseda“ 1969, „Bitka na Neretvi“ 1969, „Šešir profesora Koste Vujića“ 1971, „Majstor i Margarita“ 1972, „Seljačka buna“ 1975, „Salaš u Malom Ritu“ 1976, „Poseban tretman“ 1980, „Petrijin venac“ 1980, „Majstori, majstori“ 1980, „Ko to tamo peva“ 1980, „Sjećaš li se Doli Bel“ 1981, „Maratonci trče počasni krug“ 1982, „Otac na službenom putu“ 1985. Kao i ulogama u serijama: „Servisna stanica“, „Više od igre“, „Kamiondžije“.

Ostvario je više od stotine filmskih uloga, postoje navodi da ih je bilo čak 177. Kao retko ko, uvek je, čak sa sasvim sporednih pozicija, ostavljao izuzetno upečatljiv glumački utisak.

Za sebe je govorio da zapravo „ne glumi nego se ponaša“. Iako je delovao neobavezno, kako se nosio i u privatnom životu, svako njegovo pojavljivanje ostavljalo je nezaboravan trag.

Razbarušen, delovao je poput boema, glumu zapravo nije voleo, i to nije krio. Omiljeno mesto bila mu je beogradska Ada, Sava, boravak na vodi uopšte. Pravio je čamce i razna rečna plovila, splavove.

Svestan i opredeljeni protivnik ondašnjeg režima, čemu je nesumnjivo doprinela porodična istorija, držao se po strani, koliko god je mogao, od javnih nastupa, intervjua, priznanja. Pritom se, direktno, politikom uopšte nije bavio. Nagradu AVNOJ/a odbio je da primi, pismenim obrazloženjem. Iako je zapravo bio dobitnik niza drugih priznanja. Čelnici režima, uključujući i samog Josipa Broza Tita, su međutim, sa pozicije neprikosnovenih autoriteta, neskriveno uvažavali njegov rad, iako sasvim izvesno svesni stavova koje je imao.

Vrednosni sitem koji je negovao vidan je i iz testamentarne želje, zapravo, naloga, da mu ni u kom slučaju na sahrani ne govori nikakvo zvanično lice, komunista, kako se on izrazio.

Bio ja zapravo u izvesnoj meri neprilagođen, trpeo je okolnosti u kojima se nalazio koliko je to bilo neophodno. Sasvim neobično za to vreme, nije zapravo podnosio mimikriju, govorio je ono što je mislio, ostavljao neretko utisak namćora.

Opšte uvažavan i slavan, u poslednjoj fazi je sve ponude, ubeđivanja i molbe da glumi, odlučno odbijao.

Bio je sklon pisanju, literarnom uopšte. Beležio je zapažanja, misli, sentence, poeziju. Ali nije to nikom pokazivao i najčešćo bi napisano uništio. Njegova supruga je ponešto uspela da sačuva. Ima tu mudrih opaski, duhovitih misli, vrednih zapažanja. Nema dileme, bio je načitan, obrazovan čovek.

I uloge je uostalom moglo bi se reći dopisivao, neretko se nije drzao napisanog teksta, iako je zapravo, poznato je, u profesionalnom smislu bio vrlo odgovoran, nije trpeo kašnjenja, neodgovornost uopšte.

Kao glumac, a verovatno i kao ličnost uopšte bio je čovek institucija, svojevrsna gromada.

Njegov profesionalni dijapazon bio je takoreći neograničen, nije tu bilo posebnog faha, ma u kojoj poziciji uvek je ostavljao sasvim izuzetan utisak, iako je zapravo glavne uloge dobijao retko.

Orson Vels za njega je, kako se navodi, rekao da je bio „vulkan glume“. Vuisić međutim, nije podnosio ma kakav pritisak, otuda, odbijao je putovanja, nije ga bilo moguće nagovoriti da pređe državnu granicu.

U filmu negdašnje Jugoslavije ostavio je neizbrisiv trag, kao retko ko. Iako je zapravo glumački zanat u izvesnoj meri prezirao i to uopšte nije krio.

Ovaj svet napustio je prerano, prvog dana oktobra 1988. u Beogradu. Imao je 62 godine.