Čarobnjak sa harmonikom

Kad je imao samo pet godina njegov muzički talenat uočio je čuveni Mija Krnjevac. I bio je u pravu jer je Ljubiša Pavković postao virtuoz na harmonici. Nezaboravni šef Narodnog orkestra Radio-televizije Srbije ceo život je posvetio narodnoj muzici i borbi za njeno očuvanje.

Dobitnik je mnogih značajnih priznanja, ali se posebno izdvaja ono iz 2000. godine, kad je na takmičenju harmonikaša u Moskvi dobio specijalnu nagradu za izuzetno muziciranje Srebrni disk. Priznanje je primio iz ruku šefa Katedre Ruske muzičke akademije čuvenog Fridriha Lipsa. Godine 2007. dobio je nagradu Zlatni beočug od Kulturno-prosvetne zajednice grada Beograda. Savez estradno-muzičkih umetnika Srbije dodelio mu je 2017. za životno delo, a 2019. dobio je priznanje Nacionalni muzički umetnik Srbije.

Snimio je veliki broj pesama i igara, koje se čuvaju u Fonoteci Radio Beograda kao nacionalno blago. Ove godine će proslaviti pola veka braka sa suprugom Zorom. Imaju dvoje dece, ćerku Mirjanu i sina Milana.

Otkrio ga Krnjevac

– Rođen sam 1947. u Beogradu od oca Bogdana i majke Mire. Odrastao sam na Banovom brdu uz dva starija brata, Dragana i Zorana. Imao sam lepo, bezbrižno detinjstvo, iako se siromašno živelo, ne samo u našoj kući nego u celoj zemlji. To nam nije smetalo da budemo srećni – slatkiši su bili luksuz, ali nam igre i vragolija nije nedostajalo. U komšiluku, vrata do vrata do nas je živeo harmonikaš i kompozitor Miodrag Todorović – čuveni Krnjevac. Imao je mnogo učenika, dolazili su mu đaci iz cele Srbije. Po priči mojih roditelja, imao sam tada pet-šest godina, vrteo sam se po dvorištu, padao niz stepenice, bio sam pun kopči. Lupao sam po fiokama ormara kao po nekom instrumentu, gledao u čika Mijine đake i tada je Krnjevac rekao mom ocu: „Kupi mu harmoniku, možda nešto i bude od njega.“

Ubrzo je Ljubiša dobio svoju prvi instrument, a njegovoj sreći nije bilo kraja.

– Posle saveta čika Mije, moj otac otišao je u radnju na Terazijama i kupio mi klavirnu harmoniku. Svirao sam onako što bi se reklo uz radio, sve dok me tata nije upisao u nižu Muzičku školu „Vatroslav Lisinski“ na Banovom brdu. Otac mi je bio veliki veseljak, ali strog čovek, Ličanin, a majka Mira koja je iz Makedonije bila je veoma muzikalna. Sećam se jedna naše proslave Svetog Vasilija, koji je naša krsna slava – otac zapeva i kaže mi da ga pratim jer eto, veli on, kupio mi je harmoniku. I tako bude veselo, raspevano u našoj kući, svi smo bili muzikalni. Nastavnik u nižoj muzičkoj mi je bio Dušan Protić, koji je odmah primetio moj dar, moj apsolutni sluh. Jednom prilikom me po školi vodio unaokolo i svima govorio kakvog učenika ima. Apsolutni sluh mi je dar od Boga, blagosloven sam time. Nakon toga sam krenuo u Srednju muzičku „Mokranjac“, teoretski smer. Nastavio sam da sviram, volim u šali da kažem sam sa sobom. Bukvalno bio sam samouk.

Ljubav za ceo život

Sudbonosni susret sa budućom suprugom odigrao se Kalemegdanu, u fabrici ispod Zoološkog vrta.

– Ubrzo sam postao član KUD „Vukica Mitrović“, gde sam upoznao svoju buduću suprugu Zoru. Ona je radila u tekstilnom kombinatu Beko, a naše kulturno-umetničko društvo je imalo prostorije u toj fabrici. U jednom momentu tu se održavala manifestacija Prvi glas fabrike i ja odem kod predsednika društva radi nekog dogovora, a on me pita da li znam nekog ko lepo peva. Tako ja predložim lepu Zoru, a ubrzo posle toga krenemo na turneju u Priboj, pa Podgoricu. Tako ona zapeva u Podgorici, tadašnjem Titogradu. U publici je bilo 2.000 vojnika, koji su aplaudirali, bili bučni, moja Zora se izgubi, zaboravi tekst od straha i tu je njena karijera završena.

Potom je naš sagovornik zanat pekao u beogradskom restoranu Park.

– Bio je vrlo poznat, s velikom baštom, i tu me posle vojske pozovu da sviram. Moj otac je bio razočaran, gde da mu sin svira u kafani. Toliko se mučio i radio da mi kupi unikatnu italijansku harmoniku setimio soprani. Koštala je kao dobar auto. Moj otac je bio obućar, radio je u fabrici, a kod kuće je šio cipele koje je prodavao samo da bi meni to kupio. Mnogo pari je sašio i gle sada čuda da mu dete svira u kafani.

Da se vratim na poziv da sviram u kafani Park

Zamislim se ja, pa zar da budem kafanski svirač? Otac razočaran, a ja zbunjen. Ali moram da privređujem, zar da me izdržavaju otac i majka? Međutim, ubrzo shvatim da je to ugledna kafana, drugo je vreme bilo nego danas. Prvih sat vremena smo mi svirali prvo animir muziku, kakvo kolo, kakva pesma?! Ni govora, opuštajuća muzika, dok gosti piju aperitiv, mi lagano sviramo.

Prvi bakšiš

I tako je Pavković postao član orkestra Vlade Jelića.

– U Park su svraćali muzičari, glumci, pevači, porodice su dolazile na nedeljni ručak. Sećam se prvo veče posle svirke kad se sve završilo, zove me šef orkestra iza u neku kancelariju, ja dolazim i vidim oni broje bakšiš. Bio sam mlad, nemam pojma uopšte o kafanama, ne znam o čemu se radi, kao da sam zalutao. I on mu daje novac i kaže: „Ovo je tvoje!“ Ne znam koliko mi je dao, a ja kao iz topa kažem: „Neću ja to!“ Mene sramota, a oni se smeju i kažu „Pa to ti pripada.“ Posle tri godine u Parku dobio sam poziv da dođem u Radio Beograd. Nakon položene audicije, 1970. godine, postajem član Narodnog orkestra pod upravom legendarnog violiniste Miodraga Jašarevića, koga smo od milošte zvali Bata Rade. Šest godina kasnije on je nastradao u stravičnoj tragediji u kojoj su život izgubile i čuvena pevačica Silvana Armenulić i njena sestra Mirjana.

Na čelo najcenjenijeg orkestra u zemlji Ljubiša je kročio sa mnogo entuzijazma i želje da opravda ukazano poverenje.

– Nakon toga na čelo orkestra dolazi Boki Milošević, a 1981. godine su meni ponudili da vodim Narodni orkestar RTB. Bez mnogo razmišljanja sam prihvatio, mada sam bio mlad, 34 godine. Malo iskustva, ali mnogo volje i znanja sam imao. Tada su se koncerti održavali u salama, dvoranama, domovima kulture… Ponekad na velikim stadionima poput Tašmajdana, beogradskog Hipodroma ili Stadiona JNA. Nezamislivo je bilo pevati i svirati u halama, to nije postojalo, osim Doma sindikata. Sećam se koncerta na Hipodromu, otvore se kapije i dođe 10.000 ljudi. Bili su to veličanstveni koncerti.

O Medenom kolu

Dolazili su, kaže, ljudi iz cele Jugoslavije – Bosne, Makedonije, Crne Gore.

– Nastupali su Zaim Imamović, Safet Isović, Cune Gojković, a kad je koncert na stadionu JNA, okupi se i 15.000 posetilaca. Svi pevaju u jedan glas. Mnoge legende kojima sam se divio kao dete imao sam prilike da pratim i sviram s njima, da delim lepe momente s tim divnim umetnicima. Cune Gojković je bio beskrajno interesantan, a sličan njemu bio je i Safet Isović. Zamislite takva dva velikana. Uvek su bili puni zanimljivih priča, svi smo voleli da ih slušamo. Bili su prava gospoda. Recimo u foajeu Doma Sindikata posle koncerta, svi se družimo i pijemo, mnogo nas bude dvesta-trista ljudi. Sav ceh bude plaćen konobarici Mari. Nismo znali ni ko je platio, tek kasnije se doznalo da je Safet tako plaćao za sve. Nije želeo da se zna, takav je bio.

Voleo je da radi i sa Nadom Mamulom.

– I ona je mene obožavala. Ona je bila Ličanka koja je živela u Sarajevu i uvek me veselo pozdravljala sa „Gde si ti, Ličanine?“ jer sam po ocu iz tog kraja. S njom imam sedam-osam snimaka u Radio Beogradu. Mnogo sam voleo i Radojku i Tineta Živkovića. Sećam se, svirali smo u Priboju i na pola koncerta meni pukne ton. Ali sa Tinetom sam to prevazišao i svirka je privedena kraju na najbolji način. Svoje najpoznatije kolo snimio je 1984. godine i nazvao ga Medeno kolo. To kolo je omiljeno i kod publike i kod mojih kolega, prijatelja. U tom kolu je sve rečeno. Nema mu se šta dodati. Kad sam ga svirao u Moskvi, jedan od najvećih harmonikaša sveta Fridrih Lips bio je oduševljen.

Svojim kolima sam uglavnom davao imena svojih bližnjih, članova porodice i rodbine – Ljubišino, Milanovo, Mirjanino, Peđino, Majino. I kad je došao red da ga nazovem po imenu moje žene Zore, neko je primetio: „Kolo ti je toliko medeno.“ Tako je postalo Medeno.

Beogradski Klark Gejbl

– Čim sa primljen u orkestar Radio Beograda na prvoj probi, ja sedim do vrata, kad u prostoriju ulazi Krnjevac u belom odelu. Bio je lep čovek, zalizane kose kao Klark Gejbl, dakle ulazi zajedno sa Tomom Zdravkovićem koji je imao probu pesme „Sliku tvoju ljubim“. Pogleda mene čika Mija i taj pogled nikad neću zaboraviti. Očima mi je rekao koliko mu je drago da je njegov komšija, u kome je video talenat, postao član orkestra.

Poznanstvo sa Silvanom Armenulić

– Dok sam bio član Vlastinog orkestra snimane se dve najpopularnije TV serije u zemlji „Muzikanti“ i „Ljubav na seoski način“. Na snimanju serije sam upoznao i Silvanu Armenulić, kojoj sam za pesmu“ Šta će mi život bez tebe, dragi“ napisao muzički aranžman. Rad na serijama mi je ostao u najlepšem sećanju, a maestralni Čkalja me je oduševio.

Veliki Toma

– Najbolja emisija koju sam snimio uživo bila je upravo sa Tomom Zdravkovićem, koja se često pušta na televiziji i dan-danas. Snimali smo u Dva jelena u Skadarliji. Mislim da je to bilo 1986. godine, leto. Neko je rekao da je to njegov oproštajni koncert, ali nije bilo tako. Kako je u blizini Narodno pozorište svratile su i Tanja Bošković, Seka Sablić, Danica Maksimović. Bilo je suza i pevanja.

Divna iskustva sa dijasporom

– Nastupao sam pred našom dijasporom širom sveta i nosim veoma lepa iskustva. Divni su to ljudi. Sećam se jednog gostovanja u Torontu. U povratku kući spakovao sam dva kofera, poklone za decu i rodbinu. Nisam mogao da im zatvorim. Jedan naš čovek koga sam bio tamo pomagao mi je oko kofera. U jednom trenutku pita me da mu odsviram „Kaži, Mile, koju voliš.“ Dok sam svirao, on je plakao. To je ta nostalgija koja uvek tinja za otadžbinom. Pozdravljam celu našu dijasporu i moje kolege koji tamo žive i stvaaraju.