Britanski novinar opleo po Đokoviću: “Novak napravio cirkus – nije navikao da gubi”

Džonatan Liju, novinar Gardijana, napisao je kolumnu o Novaku Đokoviću.

Novinar Gardijana je na ovom portalu objavio kolumnu o najboljem teniseru sveta, u kojoj se osvrće na sve događaje vezane za njegov boravak u Melburnu.

Naziv kolumne je „Đokovićev cirkus pokrenuo je toksičnu lančanu reakciju nepoverenja i ogorčenosti“.

„Novak Đoković se borio sa australijskom vladom na isti način na koji se bori protiv rivala na teniskom terenu – prkosom i odlučnim odbijanjem da izgubi, svakom „alatkom“ koja mu je bila na raspolaganju i poslednjim vlaknom svog bića, sa nepokolebljivom i mesijanskom verom u svoju prevlast. Osporavao je svoju deportaciju kao da je to bila ključna tačka svega, kao da je to bila njegova poslednja borba protiv svega. Ovaj put se, međutim, dogodilo nešto zapanjujuće. Izgubio je.

Đoković nije navikao da gubi. Kada to uradi, teži da to objasni kao proizvod sopstvenih grešaka. On ljubazno čestita svojim protivnicima, ali na kraju ostavlja utisak da on odlučuje ko pobeđuje, a ko gubi. Njegova kolekcija trofeja i rekorda – 20 grend slem titula, najviše nedelja na svetskom broju 1 u istoriji muškog tenisa – sugeriše da je verovatno u pravu. Ali i u tome je implicitna tvrdnja o kontroli i individualnoj neosvojivosti: to je moj posao i ja ću se sam njime baviti.

Problemi nastaju kada počnete da mešate tvrde, bele linije teniskog terena sa neurednim kompromisima sveta u celini. Đoković teško da bi bio prvi profesionalni sportista koji živi u zabludi da njegova vrhunska sportska sposobnost daje neku vrstu elitne vrline i postojanja, zaštitni zid protiv nadzora, procene i osuđivanja. Niti bi bio prvi koji je pobrkao svoj atletski dar sa stručnošću u drugim oblastima: životnom stilu, zdravlju i medicini, čak i politici.

„Mogu da vam pokažem kako da promenite ne samo svoje telo, već i celokupno iskustvo života“, obećava on u svojoj knjizi iz 2013. godine: delom autobiografija, delom vodič za ishranu i predznak kulture uticajnih na Instagramu koja povezuje ishranu, mentalno zdravlje, telesni narcizam i alternativnu medicinu u sjajnom, prodajnom pakovanju.

Nijedan sportista nije dužan da ostane u svojoj traci. Ali svako ko koristi svoju slavu, moć i privilegiju na ovaj način ima odgovornost da to čini pažljivo, da se preračuna sa posledicama svojih izbora, da prepozna kada su oni postali kontraproduktivni. A možda i najuznemirujući aspekt poslednje dve nedelje, kada je Đokovićev cirkus izašao sa aerodroma u Melburnu i krenuo na naše pametne telefone i televizijske ekrane, jeste način na koji su Đokovićevi izbori oslobodili sile i struje daleko veće od njega, ili čak tenisa: otrovna lančana reakcija nepoverenja i ogorčenosti koja bi nas mogla odvesti u neka ekstremno mračna mesta.

Mogli ste to da vidite u uzavreloj gomili koja se okupila ispred Đokovićevog hotela da se buni protiv australijskih zakona o vakcinama. To možete videti u srpskim političarima koji pokušavaju da redefinišu ovaj spor oko papirologije kao parabolu slobode protiv tiranije“.

„Mogli ste to videti i u nedrima interneta, gde je jedan pokret zavere označio Đokovića za svog „anti-vaks heroja“. Što je, ako ništa drugo, jedan od načina da se reši GOAT debata.

Bez sumnje bi Đoković odbacio mnoge razloge koji sada pokušavaju da „trguju“ njegovim imenom i oslanjaju se na njega. I naravno, ove stvari su uvek bile tu u raznim oblicima. Ali, zahvaljujući Đokoviću i njegovoj ratobornosti, sada ima veću platformu, pažnju i zamah, sočiva i mikrofone. Postoji vreme za raspirivanje vatre i vreme za obuzdavanje stvari, a kada Najdžel Faraž putuje u Srbiju da upozna vaše roditelje i pozira za fotografije u vašoj sobi za trofeje, to vreme je verovatno prošlo.

Postoji prirodno iskušenje da se i sam Đoković u svemu tome vidi kao nesrećni nevini, lakoverni idiot sa svojom lekovitom vodom i čudnom naukom koji se igra igračkama o kojima ništa ne zna. I da, ovde postoji oportunizam sa obe strane. Đokovićev tretman od strane australijske vlade i njene „rebraste žabe od trske“ od premijera bio je mučan prizor. Australijan open kao turnir je oslabljen i zasenčen“.

„Ali hajde da se ne pretvaramo da ovde imamo posla sa dva suprotstavljena argumenta jednake vrednosti. Đoković nije samo neki „nju-ejdž ingenije“ koji je označio pogrešno polje na formularu. Trebalo bi da se podsetimo da je prošlog meseca bio pozitivan na Kovid, a zatim je izašao pravo iz kuće da se fotografiše. Ovo je čovek koji je učinio više od bilo kog od vodećih igrača da napadne princip jednake plate u tenisu, sa svojim insistiranjem da se „žene bore za ono što misle da zaslužuju, a mi da se borimo za ono što mislimo da zaslužujemo“.

Sam Đoković je objasnio kako se njegova politička gledišta ukrštaju sa njegovim uverenjima o zdravlju i medicini. „Odrastajući u komunizmu, niste naučeni da budete otvorenog uma“, piše on u svojoj knjizi. „Ljudi na vrhu su uvereni u to da ne dovodimo u pitanje ono u šta nam je rečeno da verujemo. Bilo da je u pitanju komunistički vladar ili vladari prehrambene i farmaceutske industrije, ljudi na vrhu razumeju da većinu nas vodi strah“.

U središtu Đokovićevog pogleda na svet je, dakle, nepokolebljivo verovanje u moć samoostvarenja, u slobodu pojedinca da menja svoj svet, bez obzira na posledice drugih. To je ista libertarijanska linija koja se provlači kroz „anti-vaks“ pokret, američku desnicu i značajan deo engleskog nacionalnog identiteta, zbog čega nije iznenađujuće što biramo lidere koji veruju da su pravila za male ljude.

Možda je zbog toga Đokovićev slučaj podstakao tako jaka osećanja. Koje su naše odgovornosti jedni prema drugima? Koliko otvorene treba da budu naše granice? Gde prestaje pravo na ličnu slobodu i počinje dužnost prema drugima? Ko uopšte može da donosi ove odluke? Kada je Đokovićev avion poleteo u nedelju uveče, bilo je primamljivo videti ovo kao kraj. U stvari, šira borba tek počinje“, piše novinar Gardijana.