Proslavio se u filmovima "Vlak bez voznog reda", "Skupljači perja", "Neretva", "Partizanska eskadrila", "Valter brani Sarajevo", "Čudo neviđeno", "Lepa sela lepo gore", glumio u bezbroj serija, TV drama…
Ono po čemu su ga Jugosloveni najviše upamtili jesu partizanski filmovi. U Kini ga i dan danas obožavaju i zovu ga Valter. Karijeru je počeo 1955. u Beogradskom dramskom pozorištu, ali se u teatru zadržao samo 10 godina, a nikad se zbog toga nije pokajao jer misli da je rođen za kameru. Nije se ni pokajao što se 90-ih politički angažovao i proveo tri mandata.
Prema pisanju najuglednijeg kineskog lista "Ženmin žibao", njegov film "Valter brani Sarajevo" gledalo je stotine miliona Kineza, što nije čudo, jer se taj film neprekidno prikazuje tri decenije. Fascinacija Kineza likom Valtera traje decenijama i prenosi se sa generacije na generaciju.
Više od pola veka je u braku s Julijanom i imaju ćerku Jelenu i sina Miljka.
|
Predsednik za žalbe
Dvaput đak prvak
"Rođen sam 1933. u vozu između Jagodine i Mladenovca, a kršten u Koraćici, tako da mesto rođenja upisujem Koraćica. Otac Dragoljub bio je sudski izvršitelj u Mladenovcu, a majka Tiosava domaćica. Rastao sam sa sestrama Nadom i Stankom. Moj deda Velimir, opštinski delovođa (bio savetnik ministarstva poljoprivrede), poslao je mog oca u Beograd u gimnaziju u ono vreme kada su đaci išli u Beograd peške. Natovare na leđa torbe sa hranom za nedelju dana i pođu u grupi na nedelju u noć i stignu u ponedeljak u školu. Preko nedelje su stanovali kod gazdarice, a u petak opet peške nazad u Koraćicu."
"Detinjstvo sam proveo u Koraćici kao svaki deran iz sela, trčao sam sa psima i peo se na svako drvo. Ima jedna scena u "Neretvi" gde me pitaju: "Odakle si", a ja odgovaram: "Ja sam Šumadinac, srez Kosmajski, selo Koraćica". Praktično sam išao dva puta u prvi razred. Učio sam kod učitelja Baneta Miloševića. Škola mi je bila pored dedine kuće pa sam sedeo sa đacima u školi još sa pet i po godina. Drugi razred sam pohađao u Smederevskoj Palanci jer mi je otac Draga tamo otišao na službu. Četvrti razred sam pohađao već u Beogradu."
|
Ženu zna od druge godine"Celog života sam se u Koraćicu vraćao. Za vreme okupacije bilo je oko moje kuće u Koraćici i po dve hiljade četnika, spavali su u školi. Zaklali su jednog momka na dedinom placu, moralo je to da gleda celo selo. Deda je posadio na tom mestu jednu višnju koju nikada niko nije brao. Tih godina čuvao sam ovce sa jednim momkom iz Grčke, Nikolom, koji je pobegao iz nemačkog transporta. Video sam kao mali mnogo mrtvih i ranjenih, a zbog jedne epizode sa četnicima morali smo da se odselimo za Beograd."
"Priča se da sam izbacivan iz više škola, a u stvari sam ja odlazio. Mnogo sam lutao. Visio sam tako neko vreme sa mojim drugarima sa Crvenog krsta, Krstašima, ispred bioskopa "20. oktobar" u Balkanskoj ulici. Posle rata, kao mali u tom bioskopu gledao sam mnogo filmova o Tarzanu i kaubojima ali nisam ni sanjao da bih ja mogao da budem glumac."
"Filmovi su bili glavna zabava, zauzmemo čitav red u bioskopu i onda navijamo, a bilo je i lepih šibanja po kraju. Odrastao sam na Crvenom krstu kada se živelo u uverenju da ko nema ćubu, uske pantalone i ne ume da pleše rumbu i sambu, znači taj nije dasa, taj nije mangup, pa dobija korpe po igrankama. Sticajem okolnosti, dobio sam šansu da i ja budem glumac kada sam otišao da upišem srednju glumačku školu u Nišu."
"Naime, Soja Jovanović mi je predložila da upišem glumačku školu. Bio sam u srednjim glumačkim školama u Nišu, Novom Sadu i Titogradu. Na kraju sam upisao i Pozorišnu akademiju i iz trećeg puta diplomirao sa čistom desetkom."
Antitalenat za pevanje
Počeo sam kao Lesi u tada kultnoj predstavi "Mačka na usijanom limenom krovu". Bila je to uloga crnca, koji je imao imalinom ofarban samo jedan deo lica, jer je postrance, i to samo jednom, prolazio pozornicom. Glavna uloga je došla već sledeće sezone, u Sojinoj adaptaciji "Korena" Dobrice Ćosića. Sve do 1960, moje ime nije silazilo sa plakata. Publika je obožavala svaku našu predstavu i bili smo ličnosti o kojima je pisala štampa. Počeli su pomalo i da računaju sa mnom iako nisam imao dobre kritike.
Učio sam tekst do pred samu predstavu i pojavim se na pozornici i odigram veoma loše. Igrao sam starca koji je imao ogromne brkove i na nesreću ili sreću jedan brk se odlepi i publika se neko vreme zabavljala time kako sam lepio i pokušao da ga zadržim ispod nosa. Na kraju sam ga skinuo i stavio u džep i za to dobijem aplauz, jedini aplauz koji sam ikad dobio u pozorištu. I tako završim glumu, kao jedini u Jugoslaviji koji je završio tri glumačke škole, osam godina sam samo učio.
|
Dva komandanta"Brzo sam shvatio da nemam nikakvih šansi da postanem prvak u pozorištu. To mi je pomoglo da se odlučim i pređem na film koji je tada tek bio u nastajanju. Tada su bila u modi probna snimanja i puno vremena sam provodio u "Avala filmu" čekajući svoju šansu."
"Kad se snimala "Pesma sa Kumbare", na probnom snimanju stajali smo svi u redu, kao za hleb za vreme okupacije, a Radoš Novaković zavalio se u fotelji, stavio noge na sto, a ispred njega bokal crne kafe. Pustio me je da stojim pet minuta, a da mi se nije ni obratio. Na kraju me pitao da li znam da pevam."
"Počnem nešto da muljam, a Radoš poviče: "Jače!". Ja se derem kao konj, a on: "Još jače!" U jednom trenutku utrča asistent Randić: "Pobogu, koga to kolju?!" A Radoš izusti za mene sudbonosnu rečenicu: "Zapiši ga i daj još litar kafe!" Ulogu je na kraju dobio Severin Bijelić, a ja sam morao da se zadovoljim malom epizodom, u jedva nekoliko kadrova. Posle premijere tog filma, nastala je anegdota: "Bato, neviđen si u ovom filmu". Ali ja sam tako došao na film"
Bio sam čak i žena
"Nisam pogrešio što sam otišao na film. Glumio sam u više od 300 filmova i više od 50 TV drama i serija. Veoma sam zahvalan Veljku Bulajiću koji 1959. godine stigao iz rimskog filmskog studija "Činečita" i dao mi jednu od prvih mojih glavnih uloga, u filmu "Vlak bez voznog reda". Živeo sam uglavnom od filma, a i vreme je bilo drugačije. Bio sam pun ambicije, čak sam jednom glumio i ženu. Mislim da sam zbog toga i opstao. Po celoj Jugoslaviji i po inostranstvu sam snimao oko 15 filmova godišnje i sve sam stizao. Menjao sam kostime, uniforme, čas ošišan, čas sed…"
"Snimio sam 31 partizanski film. Svaka republika je snimala filmove o svom ustanku, borbama u Drugom svetskom ratu a ja sam gotovo u svima igrao. Ipak, najviše sam snimio komedija. Bilo je i uloga ljubavnika, ali retko, a igrao sam, uglavnom, propale šmekere. Da sam igrao samo ljubavnike i intelektualce bio bih gladan i žedan. Nisam ni voleo da igram ljubavnike, jer sam u takvim ostvarenjima uvek bio katastrofalan! A sve svoje kostime sam čuvao. Kada sam nedavno rešio da raščistim kuću, izbacio sam puna tri traktora papira, cokula, opanaka. Ma šta sam drugo mogao da skupljam sem para koje sam trošio? Oružje? Ili partnerke?"
Ratna Nova godina
"Dugo sam oko toga bio u dilemi i došao sam do zaključka da su nas i Kineze ratovi spojili. Moj uspeh u Kini je fenomen koji ni sam ne umem da objasnim. Toliko sam vezan za njih i oni za mene da sada mogu da kažem da sam pola Kinez pola Šumadinac. Vole me najviše zbog filma "Valter brani Sarajevo". Sada Kinezi vole da gledaju i naše komedije. Kada sam jednom prilikom bio tamo, avion je na pisti stao nekoliko stotina metara pre određene crte. Ispred razastrli tepih, deca sa pionirskim maramama, muzika i pevači, svi ushićeni."
"Doživeo sam da me na ulicama Šangaja dočeka milion ljudi. Prevrtali su kola da provere u kojima se ja nalazim, pravili haos. Kinezi svake godine staru godinu isprate prikazujući na televiziji "Valtera". Jedne godine su film pustili kasnije, pa sat otkucala ponoć, stigla Nova godina, a Valter tamani li Nemce, tamani. Niko nije imao hrabrosti da prekine film, pa su Kinezi u Novu godinu ušli sa zakašnjenjem. U vreme agresije NATO-a na našu zemlju kineska televizija je došla u Koraćicu i napravila razgovor sa mnom. Posle toga se javilo oko sto miliona Kineza da dođe u Srbiju i odbrani Valtera."
Najbolja uloga dede"Moja ćerka Jelena radi u našoj ambasadi na Kubi. Završila je španski jezik. Jelena ima troje dece Jelisavetu, Julijanu i Obrada. Sin Miljko je advokat i ima Dinu i Velimira. Velimir je mezimac, obožava Koraćicu i dedinu kuću. Moja najdraža uloga u životu je uloga dede svojim unucima. To ide s godinama. Verovatno što nisam nikada imao vremena za svoju decu, danas su mi unuci najveća preokupacija. Ja nemam drugi život osim njih, sa njima sam od ujutro do uveče." |
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
