Kroz čitav 19. vek Beograd je bio grad različitih međusobno suprotstavljenih fenomena. Sa jedne strane kafane koje su došle sa Istoka, a sa druge bordeli i kupleraji uvezeni iz Austrije. Gradska vlast, svesna posledica koje nered u javnom životu nosi, pokušavala je da disciplinuje tu sferu. Sredinom tog veka, gradonačelnik Nikola Hristić je 1860. godine ograničio radno vreme kafana do 23 časa i naredio da svako veče ispred budu upaljeni fenjeri. Nekoliko decenija ranije, knez Miloš Obrenović je, pak, u svom pokušaju da „očisti“ grad, propisao surove kazne za prostitutke i njihove podvođače, a u jednom aktu pisalo je i da se „te nesrećnice dave bacanjem u Savu“.
Vremenom je surove mere zamenila regulacija i medicinski nadzor. Grad i država su zaključili da je bolje staviti prostituciju pod kontrolu nego je goniti. Od 1871. godine uvedeni su akti i uputstva koja su regulisala „rad bluda i bludnica“, obavezujući žene na redovne lekarske preglede. Takva legalizacija dovela je do pojave koja je ubrzo postala sociološki “hajlajt” epohe – kolone „naslikanih dama“ koje su u pratnji žandarma išle na pregled, dok su ih poštene građanke gledale sa prezirom.
Ekonomska strana ovog fenomena takođe je bila vidljiva. Cena klasične usluge kretala se od 5 do 15 groša, što je u današnjoj vrednosti 250 – 750 dinara. Za 5 do 15 groša je moglo da se kupi litar rakije ili 10 jaja, što je u odnosu na cene osnovnih namirnica govorilo o njenoj pristupačnosti, ali i o opštoj socijalnoj slici Kneževine. Ukupno je krajem 19. veka u Beogradu bilo oko 130 zvaničnih prostitutki.
Legalna prostitucija je potrajala sve do perioda Šestojanuarske diktature 1929. kada je sprovedena zabrana.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Istorija beogradskih kafana i prostitucije otkriva borbu između morala, javnog reda i realnog stanja koje je bilo na ulicama – priču o gradu koji je pokušavao da kontroliše sopstvene senke, ali i o ljudima koji su u tom prostoru tražili opstanak, zabavu ili beg od stvarnosti.
Postoji dobro poznata izreka da je prostitucija “najstariji zanat na svetu”. To je zato što se smatra da je razmena seksualnih usluga za materijalnu korist postojala u gotovo svim civilizacijama kroz istoriju, često pre mnogih drugih formalnih zanimanja. Čovek u svojim dubinama ostaje isti od iskona, ono što se menja je kako se zakon i javni moral odnose prema “osetljivim” pitanjima.
Piše: Petar Nikolajev
