Humanost ni godine ni kilometre ne broji

Od trećeg novembra prošle godine, kada je razorni zemljotres pogodio Kraljevo i okolinu, trajala je prepiska našeg čitaoca Đorđa Čordaševića iz Toronta i Alfa banke u Beogradu. Uzalud su bili svi nalozi i ovlašćenja overena u konzulatu, koje je ovaj neumorni 90-godišnji penzioner prikupljao i slao kako bi se sa njegovog penzionog računa isplatilo Kriznom štabu razrušenog grada 50.000 dinara.

Želeo je Đorđe Čordašević da za novogodišnje, božićne i svetosavske praznike obraduje bolesne i siromašne mališane slatkim darovima koje bi, kao i ranijih godina, kupovali i delili reporteri Humanitarnog mosta, novcem od njegove penzije zarađene u otadžbini. Nalozi da se novčana pomoć uputi sa tog računa brojnim štićenicima Humanitarnog mosta završavali su u fiokama bankarskih biroktrata.

Pomoć ovog dobrotvora ipak je stizala do onih zbog čije sudbine je najviše suza sa lica obrisao. Odvajao je od pomoći koju mu Kanada daje i koja se, kako tvrdi, prema njemu odnosi kao majka, za razliku od Srbije, zle maćehe.
 

ŽIVI ZA DRUGE: Đorđe Čordašević u "Vestima"

 

- Nije bilo drugog rešenja nego da uzmem avionsku kartu i krenem za Beograd. Novac od penzije dajem u Humanitarne svrhe od kada smo pokojna supruga i ja odlučili da odemo u Kanadu gde su nam deca i unuci. Sve je savršeno funkcionisalo poslednjih sedam-osam godina od kada sam najviše donacija slao preko Humanitarnog mosta.

U "Vestima" mogu da pročitam kome je pomoć potrebna, da dobijem povratnu informaciju kako akcija teče i da li se oporavilo dete, invalid, samohrana majka i njena deca, da li je stala na noge izbeglička porodica, svako kome sam pomoć upućivao.

Tekstove sam fotokopirao i slao u banku ne bi li se bar malo otopila ta srca ledena - pričao je po dolasku u Beograd Đorđe Čordašević, umoran od puta, a još više od dugih razgovora u banci koji nisu nagoveštavali povoljno rešenje problema.

Nedelju dana kasnije, ovaj vitalni starac ponovo se našao u našem beogradskom Dopisništvu. Grč sa lica je nestao, a oči su sijale mladalačkim sjajem.

- Kraljevu je konačno uplaćeno 50.000 dinara! Znam da ova pomoć dan posle zemljotresa i danas ne znači isto, ali nije ni kasno za nju. Pomoći će bar nekom da popravi krov - govori Đorđe Čordašević i dodaje kao da želi da uteši sebe što sa Kraljevčanima nije bio u časovima kad im je najviše podrške trebalo:

- Poslao sam im četiri velika paketa. Tri kutije od po 30 kilograma i jedan veliki kofer u kome je 40 kilograma različite robe, uglavnom odeće i obuće za sve uzraste, različitih brojeva i za sva četiri godišnja doba. Ljudi su ostali bez kuća i mnogi iz ruševina ništa nisu mogli da iznesu.

Pre slanja paketa razgovarao sam nekoliko puta sa predsednikom opštine Kraljevo kako bih saznao šta im je potrebno. Obavestio sam ga i da je na račun za postradale od zemljotresa prebačeno mojih 50.000 dinara i da sam najviše zbog toga morao da prevalim toliki put.

Opraštajući se Đorđe Čordašević reče od dobrotvornog rada neće odustati, ali da nije siguran da će u Srbiju više dolaziti. Pitanje isplate donacija sa njegovog penzionog računa još nije do kraja rešeno, a novinari "Vesti" biće prvi informisani da li će se dogovoreno i poštovati, s obzirom na to da on u najvećoj meri penzije poklanja štićenicima Humanitarnog mosta.
 

Odeća i obuća izbeglicama   STARI PRIJATELJI: Đorđe Čordašević i Olga Stojković Tokom boravka u Beogradu, Đorđe Čordašević posetio je kosmetske prognanike u improvizovanom izbegličkom kampu na Vidikovcu. - Nisam vas obavestio, jer je ovo bila više privatna poseta porodici Stojković.   Gospođa Olga je koordinator kampa i taj posao obavlja tako odgovorno kao da ništa drugo ne radi.   Tokom godina naš poslovni odnos prerastao je u prijateljstvo tako da ono što sam Stojkovićima odneo više je lični poklon nego humanitarna pomoć - kaže Đorđe Čordašević. Ipak, ovaj najrađe viđen posetilac izbeglica na Vidikovcu, i ovog puta imao je mnogo toga da im kaže. U četiri paketa koja je mesecima pripremao sam ili sa rodbinom i prijateljima, bilo je odeće i oko 40 pari cipela, do kojih izbeglice najteže dolaze.   Zajednički posao   - Ovog puta u pripremi paketa pomogle su mi moja ćerka Slađana Škorić, unuke i snaja Otilija. One su napunile tri paketa izuzetno kvalitetnom odećom, vrlo malo nošenom. Zaista, nisu bile štedljive i želele su da onaj ko dobije to što poklanjaju bude zadovoljan i radostan.   Moji prijatelji Koviljka i Sretko Šljivar poslali su 11 pari muških odela, tri zimska kaputa i nešto nove ženske odeće - kaže Đorđe Čordašević, koji je ostalu pomoć sam kupio i spakovao.