Mnogi su se čudili što je pored onakvih napadača 1998. na Svetskom prvenstvu, najbolji strelac Jugoslavije bio odbrambeni fudbaler. Slobodan Komljenović pogađao je mrežu protiv SAD i protiv Holandije, bio „tihi heroj“ plavog tima. Nažalost, njegov učinak i kvalitet tog sastava ostali su u senci upravo susreta sa „lalama“ koji je značio „pokojnici, ili pukovnici“. Dva minuta ili „prokleta prečka“ Predraga Mijatovića nedostajali su za ono drugo.
Momak rođen u Frankfurtu bio je prvo dete gastarbajtera koje je zaigralo za plave. „Anonimus“ za one van Nemačke vrlo brzo je postao fudbaler za koga su svi čuli. Bio je deo izabranika tadašnjeg selektora Slobodana Santrača koji je upravo te 1998. u Francuskoj trebalo da pokaže najbolje izdanje. Ali, nažalost nije. Zaustavljen je od strane Holanđana u osmini finala. San o pobedničkom postolju ostao je nedosanjan i za mnoge generacije posle te.
Usledilo je EP 2000, ispostaviće se, poslednje za naš nacionalni tim do danas. I na njemu je Komljenović bio strelac, što ga je svrstalo u retku grupu fudbalera koji su postizali golove na oba velika takmičenja. Nekadašnji fudbaler Ajntrahta, Duizburga, Kajzerslauterna, Saragose, Minhena 1860, postigao je pogodak u duelu sa Španijom. Dovoljan za listu besmrtnih, malo za senzaciju plavih.
Piksijevi „orlovi“ će u nedelju u Leskovcu protiv Bugarske od 15.00 imati priliku da učine ono što nije pošlo za rukom mnogima pre njih, najviše Tumbakovićevoj Srbiji koja je na poslednjoj prepreci za šampionat Evrope 2020. poražena od Škotske. Sada kapiten Dušan Tadić i društvo imaju priliku da preko Bugara osiguraju vizu za Nemačku, ka kojoj su jednom nogom već zakoračili.
Vreme za Nemačku
Pratite li reprezentaciju Srbije?
– Obavezno! Pratim, gledam i nadam se da neće biti problema za E u Nemačkoj – kao iz topa će Slobodan Komljenović u razgovoru za „Vesti“.
Čemu se nadate u nedelju?
– Pobedi! Ne bi trebalo da nam Bugarska predstavlja problem. Očekujem tri boda, dominantnu igru i od svakog fudbalera da bude svestan za koga se bore, da konačno odemo na prvenstvo Starog kontinenta posle više od dve decenije.
Pa, otkako ste vi igrali na šampionatu Evrope.
– Vreme je više…
Da li je vreme da se neko „izjednači“ sa vašim dostignućem da postigne gol i na Evropskom i na Svetskom prvenstvu?
– Odmah da razjasnimo, to nije nikakav rekord, to je više blamaža. Vreme je da neko postigne bar tri pogotka na šampionatu Starog kontinenta, da se ne spominje više 2000. godina. Jer, za fudbalsku naciju, kao što smo mi, to je mala blamaža.
Gledano na sastave reprezentacije od tog poslednjeg učešća na EP, čini se da jači tim nikada nismo imali. Kako ta generacija nije postigla više?
– Kako? Dobro pitanje. Ekipa je bila vrhunska, fudbaleri skoro svi svetska klasa. Hajde, na EP smo protiv Holandije baš loše igrali i zasluženo smo izgubili, ali na Svetskom prvenstvu, dve godine pre toga, ta generacija je, uz malo sreće, sigurno mogla u polufinale. Ipak, kako lopta sa bele tačke nije ušla u mrežu, a primili smo gol u drugom minute nadoknade, sve je otišlo u drugom smeru. To su razlike, nijanse, koje odlučuju pobednike i gubitnike. Mi nismo imali sreću. Igrači i ta generacija je mogla više, ali nije joj se dalo.
Mitrović i Tadić lideri
Šta je sa trenutnim sastavom „orlova“? Ko je lider, komože da promeni tok susreta?
– Za mene su to dve različite stvari. Lideri moraju biti Tadić i Mitrović. Imaju iskustvo i moraju da budu primeri mlađima. Promenu meča može da donese i Filip Kostić sa leve strane, sa centar šutevima i prodorima. Kostić u svakom trenutku ume da napravi akciju koja može da odluči utakmicu. To važi i za Sergej Milinković-Savića, ali će on, nažalost, izostati zbog povrede.
Da se vratimo malo na sam početak… Kako je uopšte izgledao taj poziv u nacionalni tim Jugoslavije, budući da ste prvi fudbaler, rođen izvan njenog prostora, koji je dobio priliku da igra pod zastavom SFRJ?
– Moj tadašnji trener Jup Hajnkes mi je rekao da ne prihvatam taj poziv, već da ostanem i obučem dres Nemačke, jer će me selektor zvati da igram za „pancere“. To za mene nije dolazilo u obzir, pošto sam kao klinac uvek sanjao da igram u plavom dresu. Sada sam bio nadomak ispunjenja sna. Nije mi bilo teško da odlučim. Prvi kontakt je Stepi (prim. aut. Dragoslav Stepanović) obavio sa ljudima u Savezu. Ja sam samo igrao u Nemačkoj, ne znam da li me je iko znao u Jugoslaviji. Odmah je došao pokojni Miljan Miljanić, tadašnji predsednik FSJ, pogledao jednu moju utakmicu i usledio je poziv za nacionalni tim. Posle sankcija se išlo na turneju u Južnu Ameriku, pitali su me da li želim da idem sa njima. Nisam imao dilemu.
SP vrhunac karijere
Kako je bilo naći se među tada već čuvenim fudbalskim veličinama poput Mijata, Deje, Piksije, Mihe?
– Čudno, posebno kada se sa njima prvi put upoznate u avionu. Znam ih sa TV ekrana, ali nikoga lično. Već sledećeg dana trenirao sam sa tim megazvezdama. To je za mene bio „vau“ momenat.
Da li su oni znali vas?
– Jesu, ali mislim da me nisu dobro znali – kroz osmeh će Komljenović. Dobro, vi ste se posle istakli golovima, svi su vas zapamtili. – Uh… Bolje da nisam dao nijedan pogodak, a da je reprezentacija
bila uspešnija.
Koji detalj je obeležio vašu karijeru?
– Nema ništa bolje od Svetskog prvenstva. U karijeri jednog fudbalera to je vrhunac. Kada sam doživeo da mogu da učestvujem na svetskoj smotri, to mi je bilo sve. Megauspeh.
Pamtite li i danas Mijatovu prečku?
– Još je sanjam… Ali, kao što sam rekao, to su sitnice, koje odlučuju sudbinu. Dva centimetra niže i vodimo 2:1 i valjda ćemo pobediti. Ne zna se, šanse su velike. Korak po korak i bili bismo blizu polufinala. Međutim, to su ta dva centimetra.
Dosanjao san
Koje osećanje vas preplavi kada pomislite na ta dva uče šća na Svetskom, odnosno Evropskom prvenstvu, a da to nije rezultat?
– Ne bih mogao reći. Uvek kada sam igrao, izašao na teren, bio sam srećan što branim boje nacionalnog tima. Kada sam u svlačionici konačno zadužio onaj dres o kome sam maštao, to je bio osećaj zadovoljstva, pošto sam dosanjao san! A, na terenu nema nekog specijalnog osećanja.
Koju utakmicu najviše pamtite?
– Debi u Brazilu. Jeste da smo izgubili 2:0, ali taj prvi meč će mi ostati zauvek u sećanju.
A, duel na Maksimiru, koji ste, odlukom selektora, proveli na tribinama i to među navijačima Hrvatske?
– Atmosfera je bila malo agresivna, ali je susret za nas bio uspešan. Tako se iz Zagreba sećam samo slavlja posle meča.
Da li ste u kontaktu sa nekim od tadašnjih reprezentativnih saigrača?
– Retko, retko baš. Jedino ako se negde slučajno sretnemo – zaključuje Komljenović.
Ne žalim ni za čim
Žalite li za nečim u karijeri?
– Ne bih rekao… Ima odluka, zahvaljujući kojima bi mi možda karijera išla drugim putem. Zvali su me iz Šalkea dan i noć u trenutku kada je Ajntraht ispao iz lige. Nikako nisam hteo! E, ko zna kako bi se moja karijera završila, da sam prošao kroz ta vrata. Izabrao sam drugi put. Ipak, kada se sve sabere, ne žalim ni za čim.
Stepi me, izgleda, zaboravio
Ponikli ste u Ajntrahtu, znate često da kažete da ste vi njegovo dete. Nedavno, u razgovoru za „Vesti“, vaš tast Dragoslav Stepanović je izjavio da je najdublji trag u klubu iz Frankfurta od fudbalera sa naših prostora ostavio Filip Kostić.
– On je mene izgleda zaboravio. Dobro, nema veze – našalio se Komljenović. – Ja sam Ajntrahtovo dece, zato što sam ovde rođen. Kao mali sam spavao u posteljini sa obeležjima tog kluba. Navijao sam za Ajntraht, a kasnije sam imao sreću da postanem profesionalac u tom klubu. Zato i kažem da sam njegovo dete.
Dobro, a ko je onda po vama ostavio najbolji utisak od naših fudbalera u tom klubu?
– U poslednje vreme, mislim da je Kostić napravio veliki korak u Frankfurtu. Karijera mu u Štutgartu i Hamburgu nije bila na tom nivou, ovde je zablistao, ostavio ogroman trag. Odlično je funkcionisao sa Lukom Jovićem, koji je postigao 17 golova u sezoni. Obojica su bili odlični.
Jedini „grobar“ u kući
Pratite li fudbal u Srbiji?
– Malo manje gledam mečeve. Obavezno pogledam samo „večiti“ derbi i još poneku utakmicu. Međutim, ako me pitate da li pratim rezultate – da, kako da ne! Partizan je prvi – kaže Komljenović, sa dozom zadovoljstva. – Imamo u kući mali problem. Ja sam jedini „grobar“.
Znači, nije vam lako.
– Ne! Rekoh, slabije gledam mečeve, ali zato pogledam kad god mogu Evroligu košarkaša. Atmosfera u Areni je neverovatna, 20.000 gledalaca, toga trenutno nema u našem fudbalu. To je ono što mu nedostaje – puni stadioni i sjajna atmosfera. Evroligu je trenutno interesantnije gledati, nego fudbalske susrete.
Zvezda u grču protiv Lajpciga
Da li je Crvena zvezda u ovakvoj grupi Lige šampiona mogla više, ili je ovo maksimum prvaka Srbije?
– Čini mi se, da je protiv Lajpciga igrala u prvom, kao u drugom poluvremenu, mogli su crveno-beli da pobede Nemce! Ipak, protivnik je u prvih 45 minuta bio u prilici da postigne tri-četiri gola, pa je meč mogao da bude rešen već u tom periodu. Igrači su, verovatno, malo ljuti sami na sebe zašto od početka nisu napadali. Krenuli su u grču, nisu se opustili. Kada se to desilo u drugom poluvremenu, bila je druga priča. Da su ranije, imali bi veće šanse, ne samo u tom susretu, već generalno u grupi. Ipak, veliki je uspeh i što se Zvezda takmiči u Ligi šampiona, da se ne lažemo.
Nikola već bolji od tate
Sin Nikola krenuo je tatinim stopama. Da li će biti bolji od tate?
– On je već bolji fudbaler! Trenutno je povređen, pa ga to malo muči, ali je bolji od tate. Tako i treba. U poslednjoj godini ima dosta problema sa povredama, ali se nadamo da će se izlečiti u potpunosti i da će u drugom delu sezone ponovo krenuti kako treba.
Rad sa decom zadovoljstvo
Po završetku igračke karijere, Slobi, kako ga zovu u Nemačkoj, imao je epizodnu ulogu kao direktor u FK Laktaši, a onda se obreo u trenerskim vodama. Šta trenutno radite?
– Treniram mališane u fudbalskoj školi Ajntrahta. To su deca od šest do 14 godina.
Da li je to zanimljivije od rada sa formiranim igračima?
– Amaterski fudbal je dosta popustio, tako da mi nije više zadovoljstvo da treniram klubove iz četvrte, pete, šeste lige. Mala deca su željna učenja, pa je mnogo lepše raditi sa njima, nego sa amaterskim fudbalerima.
Odličan učinak imali ste dok ste sedeli na klupi jednog četvrtoligaša?
– Bio sam u Viktoriji Ašafenburg dve i po godine. To je sad generacija koja više želi da uživa, ide na odmore, nego na pripreme sa ekipom, tako da mi je bilo dosta toga. Ako se trenira, kao u profesionalnom fudbalu, gde se zna šta se radi, onda u redu. Ili ovako, sa decom, što je za mene uživanje – ne krije Komljenović.
